Погреби се у Реснику обављају слично обичајима других села у околини. Смрт члана породице, нарочито младог, најболнији је и најтужнији догађај. На земљи није ништа вечно, па ни живот човеков; све што се родило и живело, мора да умре. Самртнику се, када се види да ће умрети, пали свећа и ставља у руке или изнад главе. Умрлог мало „купају“, облаче, мушкарца и обрију, затим поставе на одар (велики сто) главом према западу a да гледа према истоку, прекрсте му и завежу руке, десну преко леве, а обично везују и ноге. Подбрадак му завежу марамом и заклопе очи. Ковчег је ранијих година прављен од дасака (посебно су чуване даске за ковчег), а сада се купује. Покојник се ставља у ковчег, а испод одра се постављају посуда са водом и срп. Раније је поштован обичај да се увече припреме погача и обарен кромпир који се поставе на неки мањи сто у соби где лежи умрли, и то је као тајна вечера, последња вечера Исусова пред страдање. На капији се обично истиче црни барјак, који ту остаје годину дана.
Општа жалост се испољава плачем, јаукањем и гласним нарицањем. Најближи рођаци стављају црне ознаке: жене црне мараме или потпуну црнину, а мушкарци црне траке око рукава или на реверу одела црни флор, или црне кошуље које се носе до годину дана, а многе мајке и дуже. Некада се црна трака носила око врата. Најближи рођаци, отац или син, због велике жалости не брију се четрдесет дана.
Покојник треба једну ноћ да преноћи у кући. Ако је умро пре поноћи, сахрањује се сутрадан, а ако је умро после поноћи, мора да остане два дана, односно да једну целу ноћ преноћи у кући. Покојника чувају ближи рођаци, пријатељи или суседи; обично једни буду до поноћи, а други, по договору, од пола ноћи, да не би нека животиња (мачка) прешла преко њега, или да неко неком нешто не дода преко њега, или, како народ каже, „да не би на оном свету био сам“. Огледала се склањају или прекривају одмах после смрти.
Дан сахране
На дан сахране нађу се три рођака или пријатеља из суседства за копање гробнице. Рака се копала обично у кругу породичних гробаља. Данас то није пракса јер је гробље препуњено, па се проналазе слободна места, и тако одвајају чланови уже породице и фамилије.
Они који долазе на сахрану, доносе и припаљују свеће. Некада су жене доносиле и дар: кошуљу, убрус, мараму, пиће, кафу и слично, а сада углавном цвеће. Као помоћ у овој великој породичној несрећи покојнику се остављају веће или мање новчанице.
Свима присутнима се даје послужење: кафа, сок, ракија или друго пиће, и обавезно шећер и вода.
Последњи испраћај покојника до „вечне куће“ увек полази из његове куће. У соби је, повише ковчега, суд са пшеницом или песком у који се побадају упаљене свеће. Свеће обично мало горе, па их неко од присутних гаси, да би их опет упалили пре поласка поворке, током опела у доришту. Исте свеће се чувају, а потом суботом и поменима износе и пале на гробљу.
Пре изношења покојника у кући се обавља мали помен, свештеник упали кадионицу у којој сагорева тамјан. Када је помен у кући завршен, покојник се износи са ногама напред. Кад дођу на врата, три пута га спусте и подигну не испуштајући сандук из руку. Покојника износе четири млађа мушкарца из фамилије или пријатељи, који се, као и свештеник, обично дарују пешкирима или кошуљом. Напољу се претходно поставе четири столице; на три ће се ставити сандук, од којих на две дође глава, а на једну долазе ноге (или на две омање клупе). Четврта се поставља иза главе и на њу се ставља панаија са малом запаљеном свећом. Глава, односно поглед, окреће се према истоку. Покојника у дворишту пред свим присутнима свештеник опева. Већ према одлуци чланова најуже породице, опело се обавља крај отвореног или затвореног ковчега. За све време опела и у току целе сахране народ прати свештеника, и кад год се он буде крстио, крсти се и народ. После опела свештеник позива најрођеније на последњи опроштај, „последње целивање“; ближа родбина целива крст, па затим умрлог. По последњем целивању поклопац на ковчегу се укива или се, по одлуци укућана, укива пре спуштања у раку. Пре затварања сандука свештеник ће у њега ставити малу флашу у којој су помешани црно вино и зејтин, а сандук ће унакрст прелити вином. Ако неко жели да се са неколико реченица опрости од покојника, учиниће то пре поласка поворке од куће или на гробљу пре спуштања сандука у раку. По подизању ковчега и покрету, столице, односно клупе одмах се обарају на земљу. Ковчег се од куће до гробља носио у рукама (на раменима), а данас се превози колима или тракторима. На челу поворке мушка особа, неко од млађих укућана или родбине носи крст, на њему мали пешкир који ће остати на крсту, и кошуља коју ће узети онај који носи крст. Крај њега обично женска особа носи панаију (жито) а мушка вино, за крстом су некада ношени чираци, затим венци, поклопац (ако није код куће укован сандук), а потом иде свештеник, па сандук са преминулим, ногама окренутим напред, а за њим најближа родбина и остали. Поворка се зауставља на три раскршћа ради кратке заупокојене молитве. Последњи помен је испред ископане раке. Кад гробари спусте ковчег у раку, сви присутни убацују по грудвицу земље уз речи: „Бог да му душу прости!“, или: „Лака му земља!“. Најближи сродници баце неки пешкир, односно мараму и понеки венац, а венце и цвеће остављају поред гроба. Последњи остају они који су копали раку да је затрпају и поставе венце и цвеће. Ранијих година венци су ретко доношени, и то плетени од цвећа и зеленила, а сада се све више венци купују, иако се томе и Црква противи.
При изласку из гробља сви из пратње се послуже панаијом и гутљајем црног вина. Сад је и то мало модернизовано: од жита се праве куглице које се стављају у корпице од хартије. Свако узме по куглицу жита, попије или проспе мало вина и тиме се коначно опрашта од покојника. Сви присутни се позивају на ручак – даћу. При повратку са гробља обично се враћа истим путем. У авлији покојниковој неко од комшија полива учеснике на сахрани да симболично оперу руке. Раније је то чињено водом и пепелом, док се у данашње време уместо пепела користи сапун. У дворишту или соби, а у новије време у оближњим кафанама, постављена је софра са богатим ручком. Даћа се даје у непарном броју софри. За софру по правилу седа паран број људи. Столица која је на зачељу софре не попуњава се, ту нико не седа; место је разервисано за душу упокојеног. Све што се износи на софру, прво се ставља у тањир покојника. Крај тањира за покојника седа свештеник (мада у последње време свештеници не долазе на ручак), па то место заузимају најближи чланови породице. Пре софре неко ће очитати „Оченаш“ (молитву) и кадионицом окадити софру. Док се говори молитва сви стоје. У прву софру се постављају оне особе које су из других села или они којима се некуд жури. Док једни ручају, друге послужују пићем. Поред припремљеног јела, мрсног или посног, што зависи у који дан и у које време је сахрана, сви се послужују и комадићем меса од свињске главе или целе испечене рибе. Одмах затим износи се црно вино од кога свако попије по гутљај или само, реда ради, принесе устима. Када се софра обредила главом и вином, сви устану и прекрсте се говорећи: „Лака му земља!“ Приликом изласка из куће нико се не рукује нити испраћа, само се каже: „Лаку ноћ!“ Треба да се зна да се овај поздрав изговара без обзира на то које је доба дана. И када се полази с гробља, и када се на капији растаје, тако се поздравља.
Обавезне су још и даће (подушја), појутрице (сутрадан), за седам дана, за четрдесет дана, за пола године и за годину. Четрдесет дана се даје тачно када пада четрдесети дан, без обзира на то у који дан пада. Пола године – шест месеци даје се последње суботе пре навршених пола године од дана смрти, а такође и годишњица на коју се обично и споменик открива. Број малих свећа који се за ове даће купује следећи је: за четрдесет дана – 39, за пола године – 29, за годишњицу – 19. Све ове даће се обилно и лепо припремају. Ако сахрана или подушје пада у среду, петак или у време поста, припремају се посна јела, а ако је мрсно, онда се коље свиња, ређе и овца, с тим да не буду црне боје, и то за мушкарце мушке животиње, а за жене женске. Ако би се случајно десило да све даће падају у мрсне дане, онда се једна одреди да буде посна. Обичај је у селу да се у току прве године по сахрани на гробље иде сваке суботе. Куварице које су кувале за сахрану морају да припремају храну и за све даће. У току године оне не могу да кувају на весељима.
Црнина се носи зависно од старости умрлог; што су особе старије, то се црнина краће носи. Кћери, синови и снаје носе црнину годину дана, унуци је неће ни носити. Ако умре момак или девојка, жалости нема краја. Тада ће црнину најдуже носити мајка, а можда је неће никада ни скинути. Мушкарци су после смрти ближњег обично носили браду четрдесет дана.
Постоје и посебни дани мртвих када се излази на гробље, када се уређују, каде и преливају гробови, дели се јело и пиће за покој душе. То су, пре свега, Задушнице и Побусани понедељак (Ускрс мртвих) када жене износе и деле обојена јаја и гробове побусавају бусењем са зеленом травом. Осим тих дана, излази се и на Духовске, Михољске и Митровске задушнице, на Св. Илију, уочи крсне славе и др.
Сви обичаји око сахране покојника, уз плаћање црквених услуга, стају веома много. Још толико стаје градња споменика и његово постављање. Смрт сваког мештанина до 9. маја 1946. уписивана је у црквене књиге, а од тада је пријављивана матичару ради уношења у матичну књигу умрлих. Последњих година упис у матичне књиге умрлих врши се по претходној констатацији смрти од стране лекара из надлежне медицинске установе.