Празноверица је било на свим просторима, а нарочито у селима, јер живот људи на селу углавном зависи од природних појава и збивања која се не дешавају вољом човека. Неке природне непогоде могу нанети такве штете да се домаћинства не могу опоравити ни за неколико година. То су преобилне кише, суше, јаки ветрови, олује, град… Нису наши преци знали узроке многих болести, умирања људи и угинућа стоке. Како се онда, најчешће, није ишло у школе или се школа завршавала наученом азбуком, народ је остајао неук, те је прихватао из приповедања да се све то дешава вољом неке чудне силе. Све то за њих било је необјашњиво. Нису могли ни претпоставити да се живот може продужити, здравље побољшати, спасти стока, разбити градоносни облаци, да се ветрови могу ублажити садњом шуме, да се вештачким наводњавањем широких поља може надокнадити недостатак кише…
Није човек имао знања да би објаснио оно што се у природи дешава нити узроке тих дешавања, а био је немоћан да се вишим силама супротстави, па је прибегавао празним веровањима и враџбинама.
Како је знање о природиним појавама напредовало, тако су и празноверице и најразличитије враџбине губиле упориште у народу, мада се и данас могу срести старији људи чија се веровања у измишљотине нимало нису мењала.
Виле, вампири, вукодлаци и вештице одувек су били присутни у веровању људи. Приче о њима су и теме којима су деца плашена када направе нешто недолично или их ухвате у лажи. Приповедане су на поселима. Виле су у предањима углавном биле добре, оне су помагале јунацима какав је био Марко Краљевић. Онај ко их је увредио, није се лепо провео. Вампири, вукодлаци и вештице су увек зли. Сви се они појављују ноћу, у „глуво“ доба; зато је ноћу требало избегавати пролажење преко раскршћа и потока, а ако се баш морало, требало се на време прекрстити.
Када су лечиле виле
Причати о времену у прошлости обавезује да оставимо траг, као сведоци живота који смо проживели, па у прилог томе, ово мало сећање на истинит догађај осветлиће део живота у Реснику, кроз бајковитост веровања у један свет који је ишчезао доласком новог времена.
Прича коју нам је казивао Слободан Митровић десила се око 1949. године, кад су чуда била стварност, а прича имала опаку подлогу вере:
„Десило се то да је млад човек, Данило Николић, као сеоски младић, чувајући стоку и радећи тешке сеоске послове, судбином младости и несрећом, оболео и тешко се кретао. У бризи, страху и празноверици, у таквом свету лекари нису били права адреса и били су далеко за обраћање за помоћ, већ су се људи опредељивали за веровање да и чуда постоје и да му излечење може донети само вила Равијојла, која помаже оздрављењу и излечењу људи. Тако је настала прича „Кад су виле лечиле“.
Имао сам тада око шест до седам година када сам мислио да се чуда дешавају, да виле постоје и да је све могуће.
Причу о Данилу слушао сам од моје баке. Причало се у селу да је Данило, чувајући стоку у потесу сеоских њива, зване Мандрине, заспао под крушком на међи, да су му виле набациле чини или уроке и да се зато разболео. Према веровању, наравно, оне виле које су ти набациле чини, морају те и рашчинити и скинути уроке. У то је веровала и Данилова породица. Једног августовског дана упрегну кола која су вукле краве и на кола ставе непокретног Данила. Сели су у канате и кренули у предвечерје према Мандринама, да га одведу и оставе под крушком самог, како би виле у току ноћи дошле и рашчиниле чини и збациле уроке са Данила. Све ово гледао сам кроз плот мог дворишта, дечачки уплашен причом о вилама које чине зло, а и о вилама које ће помоћи. Веровао сам да ће Данилу донети добро и да ће он поново стати на ноге. Размишљао сам о њему како сам лежи испод крушке те августовске ноћи, али сам знао да је његова жеља да поново буде здрав била већа од сваког страха и усамљености под крушком.
Те ноћи пуне тишине и страха усамљени Данило и његови ближњи, који су лежали испод кола даље од њега, очекивали су чудо од невидљивог света предања и људских тајни. Рано јутром дошли су по њега и довели га кући, са надом у брзо оздрављење. Нажалост, чудо се није догодило – после извесног времена тужно се завршио један млади живот. Данило је умро, а на његовом споменику, на сеоском гробљу у Реснику пише: „Овде почива тело Данила Николића, младо момче неожењено, изгуби свој млади живот у 23. години; 27.10.1927–16.10.1950.“
Из тих и других разлога везаних за веровања, новорођеном детету је требало везати око руке црвени кончић и ставити у део одеће белог лука, обути му две различите чарапе или му приликом обувања једну преврнути – да му урокљиве очи не могу наудити. Увече није требало износити пелене, а пре заласка сунца уношене су у кућу иако нису биле суве. Детету када се роди, ако је мушко, изнад главе због вештица ставља се гребен како би могле да се ухвате у гребен и да детету ништа не зафали.
Није се смео прећи пут запрези која иде путем или човеку, поготово са празним судом у рукама, јер од тога није могло бити већег малера (несреће).
Човек је одувек био заинтересован да дозна нешто о својој сутрашњици и судбини, о догађајима који ће се тек десити. Изузев веровања у снове и њихово тумачење, прорицање судбине је углавном било занимање путујућих Цигана (тзв. чергара), који су своје черге постављали најчешће на крају села или на утринама где чобани чувају стоку. У последњим деценијама ове врачаре и пророчице су све ређе, а наступио је модернији период: гледање у шољу из које се пије кафа.
Одувек је сељака највише занимало какво ће време бити сутрадан. Покушавао је да то дозна гатањем, односно праћењем разних природних појава (по месецу и његовим мéнама, по црвенилу неба, по облацима и маглама, дýги после кише, ветру, по понашању човека и разних животиња и слично) и према времену какво је било о неким значајнијим празницима или у данима између два Божића (католичког и православног), где је сваки дан, почев од 26. децембра до 6. јануара по новом календару, означавао месеце.
У сушном периоду, додоле (призивачице кише), углавном Циганчице, које је водила нека старија Циганка, опасане врбовим прутићима ишле су од куће до куће. Додоле би играле, а старија Циганка певала: „Ова дода Бога моли, додо, ој додоле, да ороси росна киша, додо, ој додоле“. Домаћица би их полила водом и давала би им нешто хране или неки динар.
И неким органским појавама приписују се одређена значења. Када се неком подригује (штуца), каже се да га неко помиње, ако сврби длан – добиће или дати новац, а ако зуји у ушима – чуће неки глас, и слично.
Такође, људи су у стара времена гледали у оглодане животињске плећке. Ово се и данас сматра поузданим предвиђањем догађаја. На Божић се гледа десна плећка, да ли ће бити принове.
Верује се такође да на Светог Трифуна (14. фебруар) ваља започињати рад у винограду. Тога дана посрећиће ти се ако сретнеш неког Рома; уторак је баксузни дан за почетак радова, па послове треба одгодити за среду. И још нешто: у уторак се не креће на пут нити се усељава у нову кућу.
Тако су и Ресничани, слично својим сународницима, веровали да ће, ако на Светог Саву загрми, бити великих догађаја у земљи. Веровало се, такође, да су срећни дани понедељак, среда, четвртак и недеља, а несрећни уторак, петак и субота. Зашто је то тако, наравно, није познато; такође се не зна зашто се верује да ће, ако 14. јануара (на српску Нову годину) падне снег или дан буде облачан, година бити родна. И за православни празник Крстовдан (18. јануар) везана су слична веровања – крсте се верници, али и укрштају ветрови који наговештавају овакве или онакве метеоролошке прилике: облачно ујутру, пре сунца, указује да ће бити добар род свих раних пролећних усева. С друге стране, ако је велики мраз за Богојављење (19. јануар), то наговештава родну годину, велике кише и поплаве, а ведро небо наговештава сушну годину. Верује се да се на Богојављење у поноћ отвара небо, па Бог испуњава жељу ономе ко види отворено небо, али само једну жељу.
У Реснику се, пре више од четири или пет деценија, веровало да је продавање земље велики грех. На такву породицу гледало се с подозрењем, са таквима су избегавали да се пријатеље, сматрани су расипницима и растуркућама. Данас то није никакав грех, земља више није светиња. У прилог томе имамо огроман број парцела које су необрађене, запуштене су и баште код чесме.
У бајање као поступак за излечење од неких болести или урока веровали су и најстарији Ресничани. Сматрало се, наиме, да се поједине болести могу излечити бајањем, шаптањем неких тајанствених и чаробних речи, коришћењем кокошјег пера, земље из кртичњака, угљевља, траве и другог.
Бајањем су се бавиле и те обреде вршиле само неке „обдарене“ жене, јер су само оне знале тајне болести и само су оне могле гледати у Месец или Сунце. Бајало се и од урокљивих очију, од високе температуре, „ватре“, од жлезда које би искочиле на врату или препонама и др. Од миловања пером и шаптања дете се успављивало као да му се говорила успаванка, па су родитељи мислили да је то сан који претходи оздрављењу. Бајалице су давале и „савете“ (нарочито младим мајкама) како да поступе са особама које се било због чега чуде детету. За једно чуђење треба одговорити: „Бели ти лук у очима, а паприка у дупету“, итд. Ако је бајање вршено ради нормалног тељења краве, онда се домаћину давао и црвени конац који треба везати телету око врата, а крави око репа, јер „црвени конац одбија зле духове“. Гашење угљевља се обављало као „јачи“ лек против урока уколико бајање не успе. Поступак гашења угљевља је праћен шаптањем неких речи против нечијих очију за које се сматрало да су изазивачи болести. Многе Ресничанке су веровале да вода за бацање угљевља мора бити свеже донета са чесме у земљаном или дрвеном суду, и то са доње чесме, а воду мора донети мушка особа без обзира на то да ли је дете или одрастао мушкарац. Кад се вода донесе, баца се угљевље у ту воду да се одагнају уроци или код женског или код мушког детета.
Чини или мађије биле су „средство“ да се неком ради нечега нашкоди, да дуже болује, да га прате недаће, да нема деце, да се не ожени, не задржава се и не оплођава стока и др. Постојало је веровање да има жена које су „способне“ да на некога или на нешто упуте зле духове. То су врачаре.
С друге стране, постојале су жене обдарене да скину чини или мађије. У неким селима није било жена које су имале способност да скину чини или размађијају опчињене, па се врло често одлазило у друга села, чак и стотине километара далеко. За такве „услуге“ се дебело плаћало.
Гатање или прорицање судбине најчешће су обављале Циганке („гурбетке“), које су по неколико пута годишње навраћале у село. Одувек је било угрожених жена које верују да ће помоћу белега, зрна пасуља или грашка, помоћу гатарских карата и других предмета сазнати о верности мужа, о његовом повратку кући ако их је напустио, о могућности рађања деце, о иметку који ће стећи и др.
Осећале су Циганке, гатаре, шта „тишти“ домаћицу, па су јој тако и угађале говорећи све оно што прија радозналици. Гатаре су све своје услуге добро наплаћивале, а задовољна домаћица плаћала је и давала много више него што јој је и тражено. Дешавало се да Циганке потпуно опљачкају кућу покупивши све што су могле понети. Тек кад гатара оде, домаћица види без чега је остала. Некада успе да стигне гатару и поврати узете ствари, а некада остане без свега. Последњих година гатаре се више не виђају у селу; можда их има још по унутрашњости где продају бакраче, корита, вретена, па узгред понуде и услуге гатања.
Народна веровања су везана и за дане у недељи (седмици).
Недеља је дан одмора од послова, најчешће тешких, у току претходних шест дана, па се верује да је отуда и назив недеље – „неделати“. Уосталом, постоји и божанска заповест која гласи:: „Шест дана ради, а седмог се одмори“. Недеља за одмор је био обавезан дан и у Реснику. Хумани рад се могао обављати у недељу после службе у цркви (од подне), помагати удовицама и невољнима (углавном лети у косидбама или жетви). Девојке пред удају су могле ручни рад обављати са помагачима и недељом. Недеља се у народу сматрала светињом (говорило се: у свету недељу). Она је, верује се, кћи Св. Петке. Често се народ заклињао у свету недељу. Недељом се носи свечано-стајаће одело, иде у цркву, а поподне се народ лепо обуче, иде на игранку или у госте.
Понедељак се сматра најсрећнијим даном, јер успевају сви послови започети у овом дану. Према веровању, тог дана треба почињати важније радове: жетву, орање, брање, косидбу… Деца која се роде у понедељак сматрају се срећном. До недеље и недељом уговара се просидба, а понедељком се објављује, и од понедељка почиње прво весеље. Понедељком трговци не дају робу на вересију и не даје се новац на позајмицу. Субота је, по веровању српског народа, дан мртвих. Тај дан није добар за почетак ни сетве ни жетве, јер посао неће напредовати, а ни породица од тога неће имати вајде. Верује се, такође, да уочи суботе и на сам тај дан вампири спавају. Кад су мартовске суботе, волови се не прежу и не обављају се започети радови да град не убије усев и летину.