Како је после Другог светског рата вршен испраћај у војску испричала нам је Миланка М. Томић:

„У српском народу се служење војног рока и одбрана земље сматрају изузетном чашћу. Испратити здравог сина у војску био је понос родитеља и родбине, због чега је испраћај регрута увек био веома свечан и пропраћен с најлепшим жељама да се кући врати жив и здрав.

Војни рок је служен две или три године, зависно од рода војске у који је регрут распоређен, да би се служење временом скраћивало, а одскора је војна обавеза у миру и укинута, па је наша војска професионализована.

До Другог светског рата регрути су испраћани групно и са разумним трошковима, али после рата то више није био случај. Седамдесетих година прошлог века уведена је пракса да се испраћај организује појединачно и уз велике трошкове.

У Реснику су многе породице испраћале свог регрута на традиционалан начин – правећи гозбу. Гозба је припремана неколико дана пре одласка, у зависности од (мартовске, јунске, септембарске или децембарске) класе (генерације-партије), а дешавало се да будући војник и не добије позив за служење, који је потом чекао и по годину дана. За ту прилику су постављани шатори или закупљиване велике сале. Позивало се и по неколико стотина гостију. Годинама је одвајан новац који се овим поводом у домаћинству наменски трошио. Међутим, било је и породица које због свог материјалног стања нису могле да својим синовима приреде тако гламурозан испраћај.

Као дар за срећан пут војнику је поклањан новац. Ближа родбина (тетке, стрине, ујне…) месиле су колаче и куповале квалитетније сухомеснате производе у комадима како би се олакшало породици да спреми први војнички пакет. Поједини гости су на гозбу доносили пиће у сандуцима, најчешће пиво и сокове.

Деведесетих година прошлог века на локалном радију „М“, у власништву породице Стојановић у Подавалској улици, оглашаване су породице са традиционалним честиткама, поздравима и жељама упућеним војнику поименице. Испраћај у војску честитао се по неколико дана преко таласа локалних станица.

Најчешће су се чуле следеће војничке песме: „Први рапорт“, „У војску ме мајка шаље“, „Војничка песма“, „У војску се син испраћа“, „Војско моја, војско моја, не зови ме сада“, „Војник се са песмом прати“, „Мој Милане, кад у војску пођеш“, и многе друге.

У Реснику и околним селима на испраћају, најчешће под шатором, госте су увесељавали популарни певачи: Раде Митровић Барајевац, Раша Павловић, Света Пајић, Маринко Роквић, Миланче Радосављевић и Раде Петровић, затим Шумац и Пироманац са својим оркестром, а на хармоници је понекад свирао и Ера Ојданић.

Омладина се највише веселила, а најбољи другови пратили су свога другара регрута с песмом до почетне железничке или аутобуске станице, одакле је кретао у одређени гарнизон на служење војног рока. После десетак дана проведених у војсци војник полаже заклетву на верност народу и отаџбини. Полагању заклетве, готово обавезно, присуствовали су и родитељи, девојке или браћа и сестре. Они су први који му честитају заклетву и пожеле да је он и испуни. Они који остану код куће, остали чланови породице, седе пред телевизорима и очекују да виде и свог војника, јер су телевизије врло често преносиле полагање заклетве.

Одлазак децембарске генерације војника 2010. године у њима одређене војне поште представља крај добровољног пријављивања у мирнодопске јединице и историје једног начина служења војске.

Испраћаји остају само у сећању, укинуто је редовно и цивилно служење војног рока, а Војска Србије је „професионализована“.

Како у данашње време нема више испраћаја у војску, наш народ све чешће обележава пунолетства, годишњице брака и друге поводе, који су уз добру музику и обилату трпезу у присуству званица веома слични осталим свечаностима.