Овај чин представља најсрећнији догађај у кући. Донедавно, па и данас, у селу је посебну радост и част причињавало рођење мушког потомка. Све до Другог светског рата жене су рађале много више деце, нарочито на селу, у просеку четворо-петоро, па и више. Порођај је обављан код куће, уз помоћ старијих жена, а каткад се дешавало и у пољу, на њиви, ливади или на путу. Често се догађало да после порођаја настану компликације које су доводиле до смрти породиље или детета. Сва су деца била жељно очекивана, па ипак, када се роди син, пуцале су пушке. Свако дете је добродошло кад се све лепо заврши, када су и мајка и новорођенче добро. Одмах се обавештава фамилија и женина породица.

Неко ће из породице кроз неки дан отићи код свештеника за знамење; тад се понесе нека мања флаша која се напуни водом и у коју се стави струк босиљка. Ту воду свештеник освешта, а она ће се мешати са водом у којој ће се дете купати у првих шест недеља. Да би се вода освештала, мора се наменити по имену и зато се детету даје неко име које не мора бити и крштено. Најчешће су то била црквена имена. Тога више нема. Кум ће на крштењу наденути име детету, и то остаје записано у књигама.

Од педесетих година прошлог века мајке рађају децу у градским клиникама (породилиштима).

После порођаја, за време „бабиња“, ко год од фамилије жели да види новорођенче, треба да донесе повојницу, што обично чине жене. Умеси се погача, на погачу се стави мало соли и главица црног лука. То се увије у парче белог платна. Спреми се неки материјал да се детету нешто сашије или се дарује нека ствар или играчка. Ухвати се млада кокош коју носе живу, понекад и печену, литар црног вина, и све чини повојницу. Мушкарци не носе поклон, али зато дају новац.

Деца су ранијих година дојена 9–12 месеци, па и дуже, а тако одрасле тешко их је било од тога одвићи. Кад му је први пут облачена кошуљица или хаљиница, дете је штипано уз речи: „Колико жица, толико годиница“. Прво шишање је било када напуни годину дана. На рођендан се вуче за уши уз речи: „Жив био/ла и велики порастао/ла!“

„Не долази ми без деце!“

Догађај из давне 1923. године почиње причама како су у Србији жене имале улогу у породицама патријархално устројеног света. Мој деда Рајко Ранковић жени се 1914. године Наталијом, из породице Милић, с благословом и жељом да се обоже и умноже. Али, жеље се често не испуњавају. Моја баба Наталија рађа у условима тог времена близанце. Сурови услови живота и неопходна медицинска нега, која је изостала, доводи до смрти тек рођене деце. Након тог периода дуго није могла да роди. Наталија је у то време, што није био обичај, завршила основну школу (1909), била је писмена жена. Прво писмо које је послала на Солунски фронт, по причању, написала је управо она. У породици Милић, у којој је рођена, имала је петоро браће и две сестре. Мој прадеда (по мајци) Павле Ранковић и његова супруга Марица желели су да им снаја Наталија што пре роди унуче. По причама које датирају из тог времена, почела су пребацивања снаји, па чак и кињење збот тога што нема порода, а највише због тога што је Рајко Ранковић био јединац. Те приче су дочула и њена браћа, тада угледни домаћини, и дошли су на разговор код домаћина породице Ранковић, њеног свекра Павла, са упозорењем: „Ако ти се снаја не свиђа, можеш да је вратиш у девојачку кућу код њене браће“. Упозорење је имало своју даровитост и благовест: Наталија затим остаје у блаженом стању и износи трудноћу скоро до краја. Пред порођај, са искуством губитка близанаца и са жељом да оствари материнство, у договору са свекром и свекрвом, ради опрезности, креће да се породи у престоници, у Београду, у Улици краљице Наталије (Народни фронт). Пут до престонице је прешла железницом. Свекар Павле при испраћају упозорава снају: „Не враћај ми се без деце!“ У болници започиње порођај, ствари почињу да се компликују, а лекари упозоравају да ће порођај бити тежак и да не гарантују два живота, да један мора бити жртвован, мајка или дете. Наталија доноси одлуку: „Спасите ми дете, а са мном шта год да буде“. Умире као мајка и рађа женско дете. Мајка која испуњава завет свекра Павла, Наталија се враћа мртва кући са живим дететом. У кући домаћина Павла плач детета и туга што то дете никада неће угледати своју мајку. У то време ресничке Циганке, које су дојиле своју децу, долазиле су да доје и моју мајку Драгославу. Стављале су је на своје груди и поред своје деце дојиле и њу.

Млеко које је примила добротом других учинило ју је таквом да је својим животом сејала доброту и племенитост, а тако је и њен животни пут посут добротом и племенитошћу.

На гробу моје мајке мој отац Предраг изговара речи: „Моја невиђена ташто, враћам ти твоје нељубљено чедо“ .

Дирљиво!
Хвала ти невиђена бако,
Хвала Ти, мајко,