Pogrebi se u Resniku obavljaju slično običajima drugih sela u okolini. Smrt člana porodice, naročito mladog, najbolniji je i najtužniji događaj. Na zemlji nije ništa večno, pa ni život čovekov; sve što se rodilo i živelo, mora da umre. Samrtniku se, kada se vidi da će umreti, pali sveća i stavlja u ruke ili iznad glave. Umrlog malo „kupaju“, oblače, muškarca i obriju, zatim postave na odar (veliki sto) glavom prema zapadu a da gleda prema istoku, prekrste mu i zavežu ruke, desnu preko leve, a obično vezuju i noge. Podbradak mu zavežu maramom i zaklope oči. Kovčeg je ranijih godina pravljen od dasaka (posebno su čuvane daske za kovčeg), a sada se kupuje. Pokojnik se stavlja u kovčeg, a ispod odra se postavljaju posuda sa vodom i srp. Ranije je poštovan običaj da se uveče pripreme pogača i obaren krompir koji se postave na neki manji sto u sobi gde leži umrli, i to je kao tajna večera, poslednja večera Isusova pred stradanje. Na kapiji se obično ističe crni barjak, koji tu ostaje godinu dana.

Opšta žalost se ispoljava plačem, jaukanjem i glasnim naricanjem. Najbliži rođaci stavljaju crne oznake: žene crne marame ili potpunu crninu, a muškarci crne trake oko rukava ili na reveru odela crni flor, ili crne košulje koje se nose do godinu dana, a mnoge majke i duže. Nekada se crna traka nosila oko vrata. Najbliži rođaci, otac ili sin, zbog velike žalosti ne briju se četrdeset dana.

Pokojnik treba jednu noć da prenoći u kući. Ako je umro pre ponoći, sahranjuje se sutradan, a ako je umro posle ponoći, mora da ostane dva dana, odnosno da jednu celu noć prenoći u kući. Pokojnika čuvaju bliži rođaci, prijatelji ili susedi; obično jedni budu do ponoći, a drugi, po dogovoru, od pola noći, da ne bi neka životinja (mačka) prešla preko njega, ili da neko nekom nešto ne doda preko njega, ili, kako narod kaže, „da ne bi na onom svetu bio sam“. Ogledala se sklanjaju ili prekrivaju odmah posle smrti.

Dan sahrane

Na dan sahrane nađu se tri rođaka ili prijatelja iz susedstva za kopanje grobnice. Raka se kopala obično u krugu porodičnih grobalja. Danas to nije praksa jer je groblje prepunjeno, pa se pronalaze slobodna mesta, i tako odvajaju članovi uže porodice i familije.

Oni koji dolaze na sahranu, donose i pripaljuju sveće. Nekada su žene donosile i dar: košulju, ubrus, maramu, piće, kafu i slično, a sada uglavnom cveće. Kao pomoć u ovoj velikoj porodičnoj nesreći pokojniku se ostavljaju veće ili manje novčanice.

Svima prisutnima se daje posluženje: kafa, sok, rakija ili drugo piće, i obavezno šećer i voda.

Poslednji ispraćaj pokojnika do „večne kuće“ uvek polazi iz njegove kuće. U sobi je, poviše kovčega, sud sa pšenicom ili peskom u koji se pobadaju upaljene sveće. Sveće obično malo gore, pa ih neko od prisutnih gasi, da bi ih opet upalili pre polaska povorke, tokom opela u dorištu. Iste sveće se čuvaju, a potom subotom i pomenima iznose i pale na groblju.

Pre iznošenja pokojnika u kući se obavlja mali pomen, sveštenik upali kadionicu u kojoj sagoreva tamjan. Kada je pomen u kući završen, pokojnik se iznosi sa nogama napred. Kad dođu na vrata, tri puta ga spuste i podignu ne ispuštajući sanduk iz ruku. Pokojnika iznose četiri mlađa muškarca iz familije ili prijatelji, koji se, kao i sveštenik, obično daruju peškirima ili košuljom. Napolju se prethodno postave četiri stolice; na tri će se staviti sanduk, od kojih na dve dođe glava, a na jednu dolaze noge (ili na dve omanje klupe). Četvrta se postavlja iza glave i na nju se stavlja panaija sa malom zapaljenom svećom. Glava, odnosno pogled, okreće se prema istoku. Pokojnika u dvorištu pred svim prisutnima sveštenik opeva. Već prema odluci članova najuže porodice, opelo se obavlja kraj otvorenog ili zatvorenog kovčega. Za sve vreme opela i u toku cele sahrane narod prati sveštenika, i kad god se on bude krstio, krsti se i narod. Posle opela sveštenik poziva najrođenije na poslednji oproštaj, „poslednje celivanje“; bliža rodbina celiva krst, pa zatim umrlog. Po poslednjem celivanju poklopac na kovčegu se ukiva ili se, po odluci ukućana, ukiva pre spuštanja u raku. Pre zatvaranja sanduka sveštenik će u njega staviti malu flašu u kojoj su pomešani crno vino i zejtin, a sanduk će unakrst preliti vinom. Ako neko želi da se sa nekoliko rečenica oprosti od pokojnika, učiniće to pre polaska povorke od kuće ili na groblju pre spuštanja sanduka u raku. Po podizanju kovčega i pokretu, stolice, odnosno klupe odmah se obaraju na zemlju. Kovčeg se od kuće do groblja nosio u rukama (na ramenima), a danas se prevozi kolima ili traktorima. Na čelu povorke muška osoba, neko od mlađih ukućana ili rodbine nosi krst, na njemu mali peškir koji će ostati na krstu, i košulja koju će uzeti onaj koji nosi krst. Kraj njega obično ženska osoba nosi panaiju (žito) a muška vino, za krstom su nekada nošeni čiraci, zatim venci, poklopac (ako nije kod kuće ukovan sanduk), a potom ide sveštenik, pa sanduk sa preminulim, nogama okrenutim napred, a za njim najbliža rodbina i ostali. Povorka se zaustavlja na tri raskršća radi kratke zaupokojene molitve. Poslednji pomen je ispred iskopane rake. Kad grobari spuste kovčeg u raku, svi prisutni ubacuju po grudvicu zemlje uz reči: „Bog da mu dušu prosti!“, ili: „Laka mu zemlja!“. Najbliži srodnici bace neki peškir, odnosno maramu i poneki venac, a vence i cveće ostavljaju pored groba. Poslednji ostaju oni koji su kopali raku da je zatrpaju i postave vence i cveće. Ranijih godina venci su retko donošeni, i to pleteni od cveća i zelenila, a sada se sve više venci kupuju, iako se tome i Crkva protivi.

Pri izlasku iz groblja svi iz pratnje se posluže panaijom i gutljajem crnog vina. Sad je i to malo modernizovano: od žita se prave kuglice koje se stavljaju u korpice od hartije. Svako uzme po kuglicu žita, popije ili prospe malo vina i time se konačno oprašta od pokojnika. Svi prisutni se pozivaju na ručak – daću. Pri povratku sa groblja obično se vraća istim putem. U avliji pokojnikovoj neko od komšija poliva učesnike na sahrani da simbolično operu ruke. Ranije je to činjeno vodom i pepelom, dok se u današnje vreme umesto pepela koristi sapun. U dvorištu ili sobi, a u novije vreme u obližnjim kafanama, postavljena je sofra sa bogatim ručkom. Daća se daje u neparnom broju sofri. Za sofru po pravilu seda paran broj ljudi. Stolica koja je na začelju sofre ne popunjava se, tu niko ne seda; mesto je razervisano za dušu upokojenog. Sve što se iznosi na sofru, prvo se stavlja u tanjir pokojnika. Kraj tanjira za pokojnika seda sveštenik (mada u poslednje vreme sveštenici ne dolaze na ručak), pa to mesto zauzimaju najbliži članovi porodice. Pre sofre neko će očitati „Očenaš“ (molitvu) i kadionicom okaditi sofru. Dok se govori molitva svi stoje. U prvu sofru se postavljaju one osobe koje su iz drugih sela ili oni kojima se nekud žuri. Dok jedni ručaju, druge poslužuju pićem. Pored pripremljenog jela, mrsnog ili posnog, što zavisi u koji dan i u koje vreme je sahrana, svi se poslužuju i komadićem mesa od svinjske glave ili cele ispečene ribe. Odmah zatim iznosi se crno vino od koga svako popije po gutljaj ili samo, reda radi, prinese ustima. Kada se sofra obredila glavom i vinom, svi ustanu i prekrste se govoreći: „Laka mu zemlja!“ Prilikom izlaska iz kuće niko se ne rukuje niti ispraća, samo se kaže: „Laku noć!“ Treba da se zna da se ovaj pozdrav izgovara bez obzira na to koje je doba dana. I kada se polazi s groblja, i kada se na kapiji rastaje, tako se pozdravlja.

Obavezne su još i daće (podušja), pojutrice (sutradan), za sedam dana, za četrdeset dana, za pola godine i za godinu. Četrdeset dana se daje tačno kada pada četrdeseti dan, bez obzira na to u koji dan pada. Pola godine – šest meseci daje se poslednje subote pre navršenih pola godine od dana smrti, a takođe i godišnjica na koju se obično i spomenik otkriva. Broj malih sveća koji se za ove daće kupuje sledeći je: za četrdeset dana – 39, za pola godine – 29, za godišnjicu – 19. Sve ove daće se obilno i lepo pripremaju. Ako sahrana ili podušje pada u sredu, petak ili u vreme posta, pripremaju se posna jela, a ako je mrsno, onda se kolje svinja, ređe i ovca, s tim da ne budu crne boje, i to za muškarce muške životinje, a za žene ženske. Ako bi se slučajno desilo da sve daće padaju u mrsne dane, onda se jedna odredi da bude posna. Običaj je u selu da se u toku prve godine po sahrani na groblje ide svake subote. Kuvarice koje su kuvale za sahranu moraju da pripremaju hranu i za sve daće. U toku godine one ne mogu da kuvaju na veseljima.

Crnina se nosi zavisno od starosti umrlog; što su osobe starije, to se crnina kraće nosi. Kćeri, sinovi i snaje nose crninu godinu dana, unuci je neće ni nositi. Ako umre momak ili devojka, žalosti nema kraja. Tada će crninu najduže nositi majka, a možda je neće nikada ni skinuti. Muškarci su posle smrti bližnjeg obično nosili bradu četrdeset dana.

Postoje i posebni dani mrtvih kada se izlazi na groblje, kada se uređuju, kade i prelivaju grobovi, deli se jelo i piće za pokoj duše. To su, pre svega, Zadušnice i Pobusani ponedeljak (Uskrs mrtvih) kada žene iznose i dele obojena jaja i grobove pobusavaju busenjem sa zelenom travom. Osim tih dana, izlazi se i na Duhovske, Miholjske i Mitrovske zadušnice, na Sv. Iliju, uoči krsne slave i dr.

Svi običaji oko sahrane pokojnika, uz plaćanje crkvenih usluga, staju veoma mnogo. Još toliko staje gradnja spomenika i njegovo postavljanje. Smrt svakog meštanina do 9. maja 1946. upisivana je u crkvene knjige, a od tada je prijavljivana matičaru radi unošenja u matičnu knjigu umrlih. Poslednjih godina upis u matične knjige umrlih vrši se po prethodnoj konstataciji smrti od strane lekara iz nadležne medicinske ustanove.