Крштење деце у селу је обављано од памтивека. Дете је обично крштавано у року од две до шест недеља по рођењу, увек недељом. На крштење је дете носила нека блиска рођака или пријатељица која је имала улогу бабице.

Када кум уђе да види дете у колевци, на узглавље му стави дукат или неку новчаницу за коју ће, кад одрасте, да „купи девојку или момка“. Крштењу детета никада није присуствовала мајка новорођенчета, јер се одувек сматрало да је она још „ровита“. Кум је одувек доносио на крштење комад платна, „крзницу“, најчешће исткану у кући, увезану црвеним концем (против урока). На ту „крзницу“ кум је стављао голо дете и увијао га у њу. Зато се и данас у селу каже: „Кум само једном види кумчету гузицу“. Од „крзнице“ се кројила прва кошуљица за бебу.

Чин крштења је исти, без обзира на то да ли се крштење обавља у дому или у цркви. Свештеник чита одређене молитве, обиђу три пута око посуде у коjoj је спремљена вода којом ће дете мало поквасити по глави. Маказама ће одсећи помало косе са четири стране, у виду крста, и косу ставити у восак те дати породици. На крају ће дете миропомазати, освештати уљем којим га мало дотакне по глави (ушима, очима, образима), рукама, ногама и грудима. Овим последњим чином крштења дете је уведено у православље.

Кумство је било светиња и преносило се с колена на колено. Jош и данас преноси се на синове или, ако нема мушке деце, на кћери. Има нарочито млађих особа које данас бирају нове кумове, најчешће своје другове или пријатеље.

Доношењем новог Устава (31. 01. 1946), одвајањем Цркве од државе и престанком традиционалног српског венчања у Цркви, многобројна деца из тог периода нису ни крштена. Стога данас има случајева да се крштавају и старији, средовечни људи.

Некада је чин крштења и давања имена обављан истовремено. Касније су ова два чина потпуно раздвојена. Име се даје одмах по рођењу, а крштење обавља касније. Последњих година крштење се најчешће обавља на први рођендан. Раније је кум давао име детету по сопственом избору, по неком претку или некако другачије, а после Другог светског рата он се о имену обично договарао са родитељима, док последњих година, готово без изузетка, кум даје оно име које родитељи предложе.

У ранијим временским раздобљима било је посебних разлога за давање имена која су у моди, а неки занимљиви примери су: имена дата по називима животиња (Голуб, Голубица, Сојка); по историјским личностима (Стаљин, Тито…); по српским војсковођама и великанима (Немања, Милош, Лазар, Марко, Милица, Јелена, Јована…), по именима популарних личности (Касандра, Сандокан…) итд. Данас се често дају имена предака било по очевој или мајчиној линији, што је свакако добро, али су и све чешћа кратка мање присутна имена (Ана, Миа, Ања, Теа, Ива…).