Наводаџисање

У току пролећа и лета на сеоским светковинама, саборима и вашарима мајке девојака су гледале и меркале будуће зетове, а мајке момака будуће снахе. О женидби синова и удаји кћери обично би се договарали њихови родитељи уз помоћ „наводаџије“ или „проводаџије“. Ту су улогу често имале бабе, тетке или стрине, а кад су оне хтеле да ожене или удају некога из своје фамилије, ту онда није било никаквих сметњи; оне су већ биле гаранција да ће пријатељство бити успешно. Вешто су се о свему распитали, а умели су и да хвале и да куде по потреби. Тај сервис за удају и женидбу, звани „проводаџија“, имао је и своју цену која је најчешће плаћана кроз поклоне. Многи су се оженили и многе удале а да се нису никада раније видели. Тако су хтели родитељи, а млади су то схватали као своју обавезу и судбину. Проводаџисање је прво вршено преко родитеља и са момачке и са девојачке стране. Проводаџија је ангажован од једне стране, и прва му је обавеза била да сазна да ли обе стране желе да се пријатеље. Ако је одговор био позитиван, нису изречене мане другој страни, долазило је до разговора родитеља. Први и најважнији интерес био је мираз девојке, тј. шта њени родитељи намеравају да јој дају уз удају. Главни мираз је земља, новац, дукати, собни намештај, ћилими и друге вредне ствари. Уколико се родитељи не „бегенишу“ (допадају), разговори и не почињу; ако прихватају могућност преговарања, предстоји и „погодба“. Погодба се, уз присуство проводаџије, обавља у кући девојке. Водило се рачуна да пријатељство буде одговарајуће. Посебно су биле на цени „миразинке“ и момци јединци. Родитељи су се везивали за богатство (земљу, лепе куће), за мањи број чељади у кући. Здравље, изглед, поштење, вредност и друге врлине момка или девојке биле су у другом плану. Били су ретки случајеви да се мање лепа, али богата, девојка уда за лепог и здравог, али сиромашног момка. Било је случајева да богата девојка, зато што се намучила у очевој кући, побегне момку запосленом у граду, јер ће мање радити и мање се мучити. У таквим случајевима долазило је до препирки, спорова, претњи да се весеље неће организовати, али су врло ретки случајеви да су се млади разилазили, јер девојка више није девојка. Најчешће су се пријатељи мирили преко посредника.

Овај обичај је после Другог светског рата у овим крајевима потпуно ишчезао.

Када све тече по плану, родитељи младића, будући свекар и свекрва, дошли би увече код родитеља одабране девојке и донели накит од злата или делове одеће за будућу младу. Тада би се разговарало и договорило о дану свадбе, девојачком миразу и, наравно, угостили би се. Не увек, али често, у том разговору учествовао је и будући младожења. Девојка би стидљиво послужила будућег свекра и свекрву и повукла се у посебну собу. Кад је прошевина била завршена, после договора, „наређивања“, пријатељи се изљубе и сви су задовољни, па почиње весеље уз песму, да чују и комшије, и заказује се дан капаре. Увече је био ред да младожења дође код таста и таште на вечеру ако већ није присуствовао просидби. Њега је пратио неко од браће из фамилије. Када дође у кућу, пољуби таста и ташту у руку, они њега у образ, а будућу жену пољубиће неком другом приликом, кад их нико не буде видео. То ће се десити кад га она буде испраћала кући, на капији. Ако су из истог села, он ће бити гост скоро свако вече, а њих ће двоје већ сутрадан сами моћи да ходају по селу не журећи да пре мрака стигну кући.

Уколико је момак из другог села, а млади се, ни њихови родитељи, не познају, онда пре капаре девојчини родитељи иду у то село да „гледају кућу и виде младожењу“, односно да виде како живи породица у коју треба да удају кћер. Тек после тог гледања уговара се капара, која се исто обележава као да је момак из истог села.

Капарисање и даровнина

После ових радњи обављена је „капара“ у присуству ужег круга најближе родбине у девојчиној кући: прстеновање, а често је даван и дукат. На капари се, поред весеља, родитељи договарају о следећем обичају – „даровнини“. И она се обавља у девојачкој кући. Међутим, ако су родитељи девојке сиромашнији, не морају да се прихвате те обавезе или се прихватају са много мањим бројем гостију. На даровнини се спрема храна, пиће, дарови за све који су у договору предвиђени. Буде ту некада и око стотинак гостију. Даровање је обострано. То је по обиму и квалитету провођења мала свадба. После капаре и даровнине момак и девојка се чешће виђају, посећују, одлазе на забаве, вашаре и тек када се ближе упознају, породице се договоре о дану свадбе. По обављању ових обичаја вршена је припрема за свадбу и у једној и у другој кући. Пре свадбе младенци су морали да обаве још један важан задатак: да са по једним чланом породице оду код девојчиног свештеника на испит и докажу да нису у сродству.

Припрема и позивање на свадбу

Позивање сватова и рођака на свадбу са младожењине стране обављало се уз „буклију“. То је дрвена флаша пуна ракије, а при самом грлићу је окићена венчићем од разнобојног цвећа, док су са младине стране обично слали јабуку. Буклија је гласник свадбе, она се носи у тканој шареној торби преко леђа, а уз њу се позивају најближи на десетак дана пре свадбе. Најбројније свадбе биле су у јесен, по завршетку најважнијих пољопривредних послова, у периоду од друге половине септембра до краја новембра (између Мале Госпојине и божићног поста), у мањој мери у зимском периоду (између Божића и ускршњег поста, о Белој недељи), а врло ретко по Ускрсу око Ђурђевдана. Овде изложени начин договарања односио би се на богатије породице. Сиромашни су то чинили много скромније, али је принцип договарања био исти.

Будући свекар је морао претходно да обезбеди музику, обавезно са певачицом, јер је у сезони свадби била велика потражња за добрим свирачима. Непосредно пре свадбе обезбеђиване су редуше (куварице специјализоване за свадбарска јела, чорбу, кисели купус, свадбарски паприкаш, сарму) и послуга – послушници за услуживање гостију (ашчије и подрумџије), а обављане су и завршне припреме: клање стоке (свиња, оваца, а понегде је било и јуне), печење меса на ражњу, печење хлеба, припреме за кување  јела, кићење капије ручно исплетеним венцима и другим, док је пиће бивало спремљено још много раније. Вино, најчешће домаће, служено је кофама стављеним на сто, па се из њих сипало кутлачама у чаше, а ракија је точена у флаше. Инвентар за седење, посуђе и друго прибављани су позајмицом од комшија или рођака, а морао је да се врати четвртог дана по свадби.

Момачко вече се организује уочи свадбеног весеља код младожењине куће, кад се обично окупљају другови, пријатељи и рођаци младожењини, углавном младићи. Пред сам излазак сватова из авлије, на капији, једна жена, обично младожењина баба, стала би испред сватова држећи у рукама петла коме је откидала главу, да би на тај начин пожелела сватовима срећу у путу. Негде се још пре поласка кратко молило Богу уз кађење софре за срећан полазак.

Недеља, први дан свадбе, дан венчања, био је главни дан. Тог дана се обављао највећи број церемонија; после одласка, с музиком, по кума и старог свата (ако су из истог места), полазило се по девојку, што је обично најављивано пуцњима прангија. Потом је колона сватова, коња и кола окићених пешкирима, бојеним хартијама и зеленилом, уз звецкање прапораца, вриску и цику накићених „војвода и војводица“ и других весељака журила девојачкој кући. Пера Балканов Недељковић је имао посебно лепе и расне коње којима је у чезама, кочијама или каруцама превозио многе ресничке младенце. На челу су обично, јашући на коњима, ишли младожења и његов момак (друг, пратилац), затим кола домаћина, кума, старог свата, девера и других, а на крају „војводе и војводице“. Војвода (младожењин зет) је по обичају имао задатак да хицем обори, скине јабуку са мотке постављене крај улазне капије младине авлије. Сватови за то време чекају, нема уласка у двориште, ни сусрета с пријатељима док војвода не обори јабуку. После успешно обављеног чина, сватови уз вику, цику и пуцњаву, уз певање сватовских песама, улазе весело у авлију, а после у кућу девојчиних родитеља.

Кићење сватова је посебна церемонија. Девојчине рођаке на дан-два пре свадбе побрину се за цвеће којим ће китити сватове. Сваки даровани цвет је из природног цвећарника: шимшир, каранфил, мушкатла, босиљак, рузмарин и др. Кићење се обавља више дискретно и са пуно љубави, а заузврат
сватови за сваки цвет дарују новац. Кићење сватова се обавља у обе куће, у младожењиној кући цветови се стављају на десну страну ревера, а код младине куће на леву. У момачкој кући су пешкирима кићени и коњи, а цвећем и венцима кочије, чезе или фијакери, а касније лимузине.

Према обичају и старешинству, главни гости на свадби су: кум и чланови његове породице, стари сват или „старојко“ (најчешће је то ујак младожењин), војводе (зетови младожењини); браћа, стричеви, тетке и тече, бабе и деде и други који заузимају боља места, док кум и стари сват седе на челу софре. Зидови иза њихових леђа су прекривени ћилимима, цвећем и другим украсима. На капије (велике и мале) дворишта и улазна врата кућа стављени су венци од природног цвећа и зимзелених гранчица.

На дан свадбе млада се облачи у своје свечано одело и не појављује се, а када дођу сватови, свекрва јој доноси вео, венчаницу, а старојко обућу и накит. Најближе другарице опремају младу. Млада је обучена у бело. На реду је младожења да је са момком и шураком изведе пред сватове. Како ући за младу кад шурак (младин брат) стоји пред вратима и тражи да је младожења откупи? Брзо се погоде око цене, сви улазе код младе, од које се девер не одваја. Младожења, млада, девер, а за њима остали излазе пред сватове. Пуцањем се објављује извођење младе. Музика свири „туш“, сватови пљескају, појављује се млада у пуноме сјају.

Млада се поздравља са гостима за софром: прво долази код кума и љуби му руку без обзира на то колико има година, а он јој даје „добру“ новчаницу, затим се поздравља и са осталим сватовима који јој, уз поздрав, дарују новац. Брат (ближи рођак) предаје младу деверу и деверском, потом младина родбина дарује младожењу (често уз шалу шурњаја и шурака, покушајем повлачења зета за уво или „даровањем“ неком старом одећом). Најбогатије дарове даје ташта: кошуље, чарапе, ћилиме, јоргане, јастуке; за њоме свастике, шурњаје, а онда остали редом према блискости сродства. Ташта стоји и гледа да ли се лепо одужују они што су задужени, и како ће се она касније коме одуживати. Девер дарује младу прстеном и папучама или ципелама, а она њему ставља дуге пешкире преко рамена. Потом заједно стају иза кума и старог свата да би „издворили“ сватове. Током ручка младин отац дарује зета чашом пуном вина у којој је сребрна или златна пара (дукат). У новије време чаша се обично обавија неком папирном новчаницом веће вредности.

По завршеном послу код младиних, пошто су се провеселили и изиграли, сватови полазе на венчање, на најважнији чин сваке свадбе, који представља њену круну – венчање младенаца. То је посебан догађај који се обавља у цркви. Младенци улазе заједно са сватовима у цркву, где их свештеник саслуша и испита пред кумовима и сватовима и даје благослов за склапање брака, желећи им срећан и дуг живот са пуно порода. Младенци стану испред иконе Богородице, која је постављена на једном постољу прекривеном пешкирима, на средини цркве. Потом прилазе олтару, кум стане иза младожење, а стари сват иза младе, обојица с великим белим свећама које су упаљене. Врата олтара су отворена док свештеник обавља део молитве, а потом кум младенцима ставља бурме. 

Свештеник излази пред двери и чита молитву, а потом пође испред младенаца, а они и кумови за њим. Свештеник стане испред младенаца на средини цркве, стално се молећи за њихово здравље, здравље њихове будуће деце и здравље свих сватова, ставља им круне на главе које они пре стављања пољубе, прво младожења, а потом млада. Младенци се ухвате за руке, као да се поздрављају, а свештеник им пребаци пешкир преко руке да их „веже“ во вјеки вјеков. Амин. Сви заједно обилазе трипут уз повремено застајање да би их свештеник окадио. На крају венчања свештеник их запоји са мало вина, скине им круне које они опет пољубе и одвеже их. Гасе се свеће и обред венчања је завршен.

Младенци се први пут јавно пољубе, свештеник им први честита уз жељу да имају здрав и добар пород. Честитању приступају и остали сватови; полако се излази из цркве, а кад се појави кум, онда настаје граја деце: „Куме, изгоре ти кеса!“ Кум се као уплаши и из џепова избацује ситниш и бонбоне преко младенаца, што деца и присутни покупе јер се тако ваља за срећу. Бидермајера у то време није било. Потом се одигра неко коло и креће се младожењиној кући. Обичај је да се сватови не враћају истим путем и да се млада успут не окреће да јој се срећа не би окренула. Све до завршетка Другог светског рата венчања Ресничана обављана су у манастиру Раковици.

Од 1946. године грађанско венчање је обављано у Месном народном одбору у присуству матичара и два сведока. Било је лакше стићи до места венчања, јер је оно било у селу. После склапања брака у Месном одбору ко је хтео могао је да се венча и у цркви. Било је случајева да се свадбено весеље обави, а венчање или пред матичарем и у цркви обави много касније или раније, када се стигне. После Другог светског рата само је мали број парова венчаван у цркви. То је трајало до почетка осамдесетих година про шлог века од када се све чешће обављају и црквена и грађанска венчања. Грађанско венчање није утицало на промену свадбених обичаја, те су готово сви остали обичаји, као и ранијих година, обављани код куће.

После испраћаја сватова с младом, у младиној кући се за њену родбину, која је дошла да је испрати и дарује младожењу, приређује ручак. Одмах за сватовима, у посебним колима (шпедитеру) полазила је ка младином новом дому девојачка спрема: кошуље, сукње, паргари, кецеље, ћилими, јастуци и други дарови. Радознале жене, како би имале тему за „раговоре“, пажљиво су пратиле шта се и колико чега товари.

На улазу у младожењину авлију, на капији, „војводе“ поставе корито са мало воде, припреме обрамицу и чекају долазак сватова. Млада треба прва да прескочи корито, а остали сватови, пре него што пређу преко њега, морају улазак да плате бацањем неке металне паре у корито. Овај новац узимају „војводе“ или се даје куварицама.

Кад млада дође пред младожењину кућу, свекрва јој даје сито у којем су помешани пшеница и кукуруз, а често се ту стави понеки орах, јабука, а у новије време новчићи и бонбоне. Млада пољуби свекрву у руку, узме сито и баца жита по сватовима, а јабуку преко главе унатраг. Ко је ухвати, тај ће се те године оженити, односно удати. Потом баца сито на кров. Ако се сито задржи на крову, по народном веровању, млада остаје у кући. Ако се сито скотрља на земљу, по обичају ће га сачекати дечурлија која ће га, шутирајући по авлији, ломити и викати: „мушко, мушко“.

Нарочито припремљено и свечано обучено мушко дете, као „накоњче“, обично из уже породице, млада узима у руке, окрене га три пута на десно и пољуби. Онда му преда дар који му је припремила.

Обичај је да свекрва сачека младу на вратима куће са сољу и хлебом, медом и орасима или хлебом и вином, понекад кецељом и варјачом, што треба да симболише предавање кухиње млади. Млада ће морати сама да уђе у кућу, јер би била велика брука када би је у наручју преко прага унео младожења као сада. Сватови улазе у момкову кућу (касније шатор), седају за софру и настављају весеље до касно у ноћ. Авлија је пуна сеоске младежи која игра у колу. Поставља се вечера, у кући се весели. Шурњаје и војводе имају неке своје „проблеме“. Шурњаје треба да награде зетове – војводе, а они њих заузврат да
изљубе. Никада се не зна ко ће кога преварити, па стога нема љутње. Војводе се труде да млади скину ципелу, девер мора да буде обазрив, јер ако се скине ципела, деверов отац ће морати да је откупи, јер млада не може да стоји боса. Кад се на сто изнесе печење, пред сватове се износе погаче на којима су поклони за младу. На сваку погачу сватови стављају паре, колико ко хоће. Прво се износи кумова погача, затим редом: старојкова, деверова и војводина. Све што се сакупи остаје младенцима. Када се заврши с проношењем погаче, онај ко је на крају носио, ставља је млади у крило, а она, као добра снаја, то предаје свекрви.

Исте вечери долазили би младини рођаци, „пoођани“. За њих је за софром обезбеђено онолико места колико је на договору било утврђено, обично од десеторо до четрдесеторо. Поођани су остајали до јутра или док се тог дана гости не разиђу. Остајао је да преноћи само младин брат или ближи рођак ако нема брата. Он ће се сутрадан (другог дана) придружити ашчијама, војводи и другима у обиласку рођака по селу и прикупљању живине за свежу супу.

Одувек је за свадбе било нарочито важно да се подеси лепо време. Ако је, пак, киша падала пре подне, веровало се да је младожења за време момковања гребао шерпе, а ако је падала поподне, онда је то радила млада.

Осим „војвода“, „војводица“ и других весељака, посебно обележје свадбама некада су давали тзв. чауши (накарадно обучени и окићени мушкарци), који су разним извођењима, глумом и шалом увесељавали сватове.

Обичаји другог дана свадбе

Сутрадан, пре доласка младиних рођака, млада, младожења, девер и најближи рођаци иду по кума и старојка. По селу се ишло пешице, по потреби колима, а касније и тракторима, уз музичку пратњу поворке која је била весела и распевана. Чуо се и понеки пуцањ. Обичај је да се од ближих рођака сакупљају кокошке, ћурке, гуске, а понекада се добије и прасенце. Животиње се живе вешају на мотку коју обично носе зетови или војводе, и тако с распеваном поворком обилазе читаво село. Младини рођаци долазе на ручак код пријатеља, доносе дарове за младу и младожењу, а и дарове којима ће млада да дарује свекра и свекрву, девера, јетрву и заову. Онда се помешају гости и пријатељи и сви се заједно веселе, једу и пију до касно у ноћ.

Раније су тек трећег дана свадбе с младине стране долазили велики поођани, њени родитељи и блиски старији рођаци. У последње време поођани долазе другог дана свадбе, а ако свадба траје један дан, онда и првог дана. Званично, свадба је завршавана испраћајем кума и старог свата друге ноћи уз свирку и песму: „Је л’ ти жао што се растајемо“, играње „шареног кола“ уз песму „Скидај, млада, вео“. Трећи дан свадбе је, дакле, некада био одређен за велике поођане и за све оне који су помагали и послуживали, за ашчије, подрумџије, куварице и редуше; њих су тада обично служиле војводе, али су у последње време долазили и многи који су били претходна два дана. Обично се тога дана не ангажује музика.

Дан свадбе се жељно ишчекивао. Оно најлепше је остало за прву брачну ноћ, а то је био доказ поштења будуће жене и мајке.

Обичаји после свадбе и новине

Прве недеље после свадбе од младине куће су долазили млади момци и девојке, игларице или котаричари, њих неколико, да јој донесу котарицу у којој је било клупче са започетим плетењем и огледалце.

Млада је, као нов члан домаћинства, већ раније смислила нова и лепша имена за најужу породицу, и почев од свекра и свекрве, па до најмлађег детета свима је давала нова, тада уобичајена имена. Свекру је говорила баја, таја, бабо, ага; свекрви мама, нана; деверу браћа, делија, спаија, агица, голуб, деша, браца, писар; заови сејка, шећерка, сејица, рођена, рођенка, голубица, делинка, лепотица, цвеће; јетрви снаша, дајкица, дада, снашица и сл. Није јој било лако, јер тада су породице биле многобројне, а имена су морала бити од миља, да покажу колико их нова снаја све воли и поштује.

По доласку у нови дом млада је имала велике обавезе према укућанима. Морала је изјутра прва да устаје, са бунара или извора да донесе свежу воду и да двори свекра и свекрву, да их из посебне посуде полива док се умију, да им додаје пешкир, да их послужи слатким, а ако су пили кафу, да им она скува. Уз дневне обавезе и послове, млада увече није могла да легне док се свекар не врати из кафане да му да вечеру и опере ноге. Тек после тога она је могла на спавање. Свима је чистила прљаву обућу и прала прљаве чарапе. То је трајало више година. Без мараме млада није смела да изађе пред укућане: свекра, свекрву, девера или деду. Није смела никоме да противречи, а морала је бити спремна, као запета пушка, да на миг старијих на време реагује и свакога послуша и услужи.

Женидбом су млада и младожења добијали:

Између многих младиних обавеза најзначајнија обавеза је била да рађа. Као млада мајка није смела своје дете да подоји у присуству укућана нити да га помилује, већ се непрестано скривала. Робовање традицији огледало се и у овоме: ако је снаха рађала само женску децу, није у пуној мери била призната и поштована, а уколико није имала порода, тек онда је долазило до растурања брака. Рађање синова је био знак продужавања породичне лозе, па је њихов долазак на свет представљао посебан ритуал и радост за целу породицу.

Када се већ образује ужа породица, деобе су биле нормалне. Озида се кућа за нове младенце, син од оца добије део имања и славску икону, и он постаје нови домаћин. Сада ће и он моћи да одлази у кафану, да се дружи са осталим домаћинима, да купује и продаје. Наравно, неће заборавити да за неку озбиљнију ствар пита оца или старијег брата.

У периоду после Другог светског рата, па до шездесетих година, владало је тотално „лудило“ склапања младих бракова. Девојке су махом удаване са 16 до 17 година. Сматрало се да касније немају прилику за пристојну удају. Младићи су жењени са 18 до 19 година. Ако би се појавила нека добра прилика, како се тада говорило, да се не би пропустила, оба пола могла су бити и млађа, рецимо са 14 – 15 година. Ретко се догађало да се неко од те деце заљуби, па склопи брак својом вољом, по свом избору, са дозволом родитеља или без ње.

У Реснику, и не само у њему, било је уобичајено да се имућнији жене девојкама из богатијих породица како би тиме увећавали имовину. Тако су се мештани и родбински повезивали женидбом или удајом, али и кумством или братимљењем. То се преносило с колена на колено и постајало традиција која има своје добре, али и лоше стране, пре свега, због затварања у уске атаре и видике, иако се Ресник, такорећи, налази на вратима престонице.

Међутим, у новије време, већином млађи одбацују робовање традицији и обичајима, и жене се или удају бирајући девојке односно момке из разних крајева наше земље, па и из иностранства. Отуда су свој дом у Реснику нашле и младе Црногорке, Босанке, Војвођанке, Македонке, а у новије време и стране држављанке. Неретко, у породице са женском децом долазе младићи, зетови из других крајева и преузимају бреме обавеза у новонасталом домаћинству.

Од почетка друге половине прошлог века па до данашњих дана свадбени обичаји су се мењали. Најчешће су неки од њих изостављани или примењивани у измењеној форми. Данас момак упознаје девојку на послу, у школи… и доводи је у своју кућу без питања родитеља. О миразу да и не говоримо. Главни идеал је љубав и допадање једног другоме. Нема капаре ни даровнине, или су сведене на најмању меру. Данас се свадбена весеља најчешће организују тако да трају само један дан; суботом ређе недељом, а још ређе под шаторима, најчешће се обављају у закупљеним ресторанима.

Честа су венчања где се уместо традиционалног кума и старог свата за кумове, односно сведоке узимају најбољи пријатељ с младожењине стране или најбоља другарица младина.

У периоду осамдесетих и деведесетих година прошлог века владао је обичај да сватови из оближњих села оду на Авалу, ту одиграју које коло, мало се расхладе и врате да наставе весеље.

Уместо запрежних кола данас се сватови возе својим путничким аутомобилима, који се ките цвећем, а веже им се и пешкир како се не би сасвим занемарили стари обичаји. Уведени су и неки нови обичаји; данас млада, одмах по изласку из сале за венчање или цркве, леђа окренутих сватовима, избацује из руку бидермајер, па која га девојка ухвати, биће следећа за удају; ако сватови свраћају кући, младожења преноси младу преко кућног прага, што би у старо време била неопростива срамота.

Остали обичаји се по традицији задржавају колико да се не забораве и да унесу више духовитости и весеља.

Лепо је видети како војвода скида јабуку, како ашчије наплаћују улазак у авлију, на капији, или како брат девојке наплаћује „откуп“ од младожење када долази по девојку. Сви, а нарочито младенци, очекују да прво дете буде мушко, па се зато накоњче обрће у рукама и с радошћу љуби у образе. Поломљено или остало сито на крову и данас изражава жељу родитеља да им кћер остане у кући у коју је дошла. Некада је било непојмљиво да млада трудна улази у брак, мада је то данас врло честа појава, а има случајева да се и венчање и крштење обављају истовремено.