Тачан датум оснивања Стрељачког клуба у Реснику је непознат због изгубљене документације, али се у књизи „Историја српског стрељаштва“ др Љубомира Петровића (прилог из књиге, стране 119 и 120) види да је основан 1951. године под именом Стрељачка дружина „Седми јули“ и да је за шест месеци постојања окупио 112 чланова. Касније је име промењено у Стрељачка дружина „Ресник“, па у Стрељачки клуб „Ресник“, како се и данас зове.

Оснивач и први председник je био Живојин Жика Недељковић. Међу оснивачима били су: Петар Недељковић Балканов, Милан Лукић Бугарче, Живан Лукић, Бора Недељковић Тодоров, Мире Пауновић Бубика, Света Вићентијевић, браћа Живорад и Цица Тацић, и други …

У почетку су такмичења одржавана из војничких пушака и муниције заостале из рата које су додељене стрељачким дружинама, а тек касније уводи се ваздушно и малокалибарско оружје. Пуцало се на отвореним импровизованим стрелиштима у ливадама прекопута пруге у Реснику. Водило се строго рачуна о безбедности тако да никад нико није повређен. Касније се ваздушном пушком пуцало у порти у Реснику, на отвореном. Када је изграђен Дом културе, направљено је ваздушно стрелиште на самом улазу, а користило се само када није било игранки, биоскопа и приредби, зими, због хладноће у малој сали Дома културе. Војничком и МК пушком пуцало се прво на стрелишту Миријево, а касније на Царевој ћуприји и код Ковнице новца у Топчидеру.

Године 1982. додељен нам је простор бивше просторије за бацање смећа код старог стамбеног насеља у Реснику, у улици Јелезовачкој 2а, где смо сопственим средствима и добровољним радом изградили ваздушно стрелиште и где и данас боравимо. Стрелиште је веома неусловно (зими хладно, а лети претопло, због бетонске кровне плоче), али је само наше и безбедније је за гађање, јер имамо аутоматске носаче мета, па стрелци не морају да долазе до ватрене линије како би променили мету.

Стрељачка дружина „Ресник“ (данас Стрељачки клуб) опстала је захваљујући ентузијазму својих чланова, који су, и поред недостатка средстава, успевали да се одрже. Недостатак средстава и неразумевање Општине и Града одувек су били проблем, а и данас се сусрећемо са истим проблемом. И данас пуцамо пушкама старим 20-30 година и застарелом опремом.

У Реснику је по бављењу стрељачким спортом чувена породица Недељковић, почев од најстаријег Петра Балкановог и његовог сина Момчила Молета, оснивача клуба Живојина Жике Недељковић са синовима Милорадом, Љубодрагом и Зораном, Боривоја Недељковића са унуком Душаном, Томе Недељковића са сином Зораном и другим члановима.

Дешавало се да на такмичењу за екипу Ресника пуцају сви Недељковићи. Такође су се заједно на ватреној линији појавили деда, отац и син (слика изашла у листу „Спорт“ 1960. године).

Да се бави стрељаштвом наставља и сестрић Живојинов, Радомир Митровић са ћерком Јеленом, која је постигла најзапаженије резултате (двострука првакиња Југославије серијском ваздушном пушком, као пионирка и јуниорска првакиња Југославије из ваздушног пиштоља, а била је и члан репрезентације Југославије у дисциплини ваздушни пиштољ).

Екипа Ресника је постизала запажене резултате на општинским, градским, републичким и државним првенствима, и позната је широм Србије и бивше Југославије у стрељачким круговима.

Запажене резултате постизали су и појединци: Живојин Недељковић и синови: Милорад, Љубодраг и Зоран, затим Радомир Митровић, његова ћерка Јелена, Боривоје Недељковић и унук Душан, Милан Лукић, Зоран Т. Недељковић, Драган Стојановић Зека, Бранислав Игњатовић, Славко Митровић, Томислав Ивановић, Драгић Топаловић са синовима Бранком и Ацом, Винко Перић, Милан Зец, Срећко Ђорђевић, Мишко Синановић, Браца Ђорђевић, Марко Танасијевић, Ђорђе Чоловић, Никола Обрадовић, Млађа Јовановић, Боба, Ђоле и други.

Клуб је најдуже водио Живојин Жика Недељковић од оснивања до 1968. године, а после сестрић Живојинов Радомир Митровић, и син Живојинов Милорад, који је и данас председник клуба, тренер и још активан стрелац из војниче пушке.

Председници клуба су још били и Петар Недељковић (почасни председник), Света Вићентијевић, Живан Лукић, Мире Пауновић, Милутин Милојевић, Зоран Т. Недељковић и Драгић Топаловић.

Клуб је увек оскудевао у средствима (и данас), али је успевао да се одржи до данашњних дана захваљујући појединцима који су улагали лични рад и средства.

Клуб је извео на прави пут бављења спортом десетине пионира и омладинаца који су касније постајали прави људи.

Ову причу о историјату Стрељачког клуба, уз извињење ако је неког или нешто битно пропустио да помене, испричао нам је по сећању председник Стрељачког клуба Милорад Недељковић, јер је документација углавном изгубљена приликом пресељавања клуба. С обзиром на то да нисмо имали свој простор, до билтена и тачних података тешко је доћи, јер се и сам Стрељачки савез Србије селио, а нема ни података на интернету. (Милорад је преминуо 2014. године, пре штампања ове књиге, а текст „Стрељаштво“ Одбору Хронике доставио је 2013. године.)