Шах је као спортска забавна игра у Реснику све до средине тридесетих година био мало познат код највећег дела становништва. Познавалаца ове игре било је мало, и то углавном међу овдашњим учитељима, студентима и ђацима који су ишли у средњу школу. Такође, било је и појединих познавалаца из редова грађана који су учили шах приликом служења војске. Тада је било врло мало оригиналних шаховских табли, па су љубитељи шаховске игре сами правили шаховске фигуре од меког дрвета, а табле исцртавали на папиру.

Касније, до 1940. године, шах се све више играо и ширио међу мештанима Ресника, који су се окупљали код појединих љубитеља шаха и организовано играли и ширили шаховско знање.

Између 1940. и 1945. године у Реснику се појављују добри познаваоци шаха који су много допринели учењу и развоју шаховске игре. Нарочито заслужни за то били су: Момчило Моме Марковић, Добривоје Лазаревић, Милан Лукић Бугарче, Живота Животић, Мирослав Вујичић Буца и други.

После Другог светског рата шах се у Реснику нагло омасовио и организовано играо у Задружном дому, у просторијама Сељачке радне задруге, у Задружној кафани и на другим местима.

Шаховски клуб је модерно организован 1969. године, када је Mесна заједница обезбедила салу, а Спортско друштво набавило десет шах столова са гарнитурама. Такође, направљена је и велика шаховска демонстрациона табла за предавање, учење и ширење шаховског знања. Клуб је био масован и добро организован, успешно се такмичио у београдским лигама. Шаховски клуб „Ресник“ je 1974. године учествовао и на шаховској олимпијади села Србије у Београду и освојио прво место и златну медаљу. Учесници на oлимпијади били су Љубодраг Вујичић, Борислав Лукић, Лела Живојиновић, Драгослав Милојевић и Живко Ђорђевић.

Шаховски клуб „Ресник“ је неколико година учествовао на шаховским фестивалима у част 25. маја и Дана младости у више приморских градова Југославије са екипом коју су сачињавали: Љубодраг Вујичић, Борислав Лукић, Лела Живојиновић, Митар Радојичић, Милан Живојиновић Наче, Живко Ђорђевић и др.

Први председник Шаховског клуба „Ресник“ био је Драган Лежајић (учитељ), а његов рад је наставио Бора Лукић. Остали носиоци рада у клубу били су: Љубодраг Вујичић, Митар Радојичић Канче, Милан Живојиновић Наче, Милорад Јанковић Доца, Живан Живојиновић, Добривоје Јанковић, Живко Ђорђевић, Радослав Николић Мића, Миодраг Мијаџа Недељковић, Перица Шаргић, Тома и Живота Николић и други. Шаховски клуб је био у саставу Спортског друштва „Ресник“, у коме се налазио још фудбалски клуб, одбојкашки клуб и стрељачки клуб.

Спортско друштво „Ресник“ je почетком седамдесетих година организовало друштвену игру „Томбола“, у кафани Боже Лазаревића, на основу чега је Спортско друштво убирало финансијска средства и успешно финансирало клубове. У том периоду Спортско друштво је било врло активно и успешно, а за успешан рад друштва, а самим тим и Шаховског клуба, заслужни су били: Борислав Лукић, Љубодраг Вујичић, Лела Живојиновић, Миливоје Радојевић Гара, Душан Лазаревић, Лазар Лале Шаргић и други.

Екипу која је дуго била учесник на многим такмичењима у оквиру Београдске и Републичке лиге, чинили су: Борисав Бора Лукић, Љубе Вујичић, Лела Живојиновић, Милан Живојиновић звани Наче и међу њима и након њих млађи играчи Живко Ђорђевић, Перица Станојевић, Зоран Лукић, Драгиша Митић, Спасоје Животић, Радоје Вићентијевић и др. Најчешће су се састајали у оквиру Београдске лиге са екипом „Политике“, „Телеоптика“ и села Рушња.

Шаховски клуб „Ресник“ је са својим екипама у више категорија и селекција неколико година учествовао на шаховском фестивалима у част 25. маја и Дана младости, када се играло за Куп Маршала Тита. Ти фестивали су одржавани у приморским градовима: Умагу, Пули, Поречу. У Умагу су се за прву екипу такмичили Љубодраг Вујичић, Борисав Лукић, Лела Живојиновић, Митар Радојичић Калнче, Милан Живојиновић Наче, Добривоје Јанковић и Живко Ђорђевић, а за другу екипу Живота Николић, Радослав Николић Мића и Томислав Николић. У Пули су за прву екипу Ресника играли Љубодраг Вујичић, Борисав Лукић, Лела Живојиновић и Милан Живојиновић Наче, а за другу екипу Драгиша Гиша Марковић, Зоран Лукић, Драгиша Гиле Митић и Радоје Вићентијевић. У Поречу је екипа освојила треће место. Тада је цугераш (брзопотезни играч) био Доца Јанковић. Након освојеног трећег места добили смо донацију од Шаховског савеза и набавили осам шаховских столова и гарнитура фигура за клуб.

У госте нам је долазио и шаховски мајстор Александар Матановић. Тада је Матановић играо са шахистима Ресника на 22 табле (ишао од стола до стола и вукао потезе) и, наравно, свакога је победио. Само је са Мићом Радојичић Канчетом играо нерешено.

У госте нашем Шаховском клубу често је долазио и Светозар Глигорић, барем десетак пута нам је држао предавања како бисмо што више напредовали.

Шаховски клуб „Ресник“ је у Београдској лиги заузимао увек друго или треће место, а у тој нашој такмичарској групи најјачи клубови, попут нас, били су „Раковица“, „Радио Београд“ и „Политика“.

По причи Миће Радојичића Канчета, шах је почео да га интересује у седамнаестој години док је гледао старије људе како у кафани код познатог угоститеља Боже Лазаревића, званог „Шумадинац“, намештају некакве фигуре и вуку потезе. Његова прича је везана и за многе успехе свих њих у даљем животу, па чак и у војсци. Њему самом је заиста много помогло, јер је стално играо шах са својим командиром, кога је најчешће побеђивао. Али, у спорту је увек неко победник, а неко поражен.