Када из Ресника полази или када у Ресник стигне локални воз, то је слично као када у Београду са једне од многобројних станица пође или на њу дође трамвај или тролејбус. Када прође путнички воз, ситуација је иста, а када протутњи експрес, понеко застане, па одмах затим продужи својим путем. Међутим, ако тога дана играју фудбалери домаћег тима, онда је слика мало неуобичајена. На игралиште се слегну стотине мештана. Сваки пут изнова уживају у игри својих љубимаца и бодре их. Слично је и са гостовањима – када домаћи тим иде на гостовање, прати га повећи број навијача. Ресник се увек поносио својим фудбалским клубом.

Сам зачетак играња „најважније споредне ствари“ у Реснику не може се прецизно утврдити. Наиме, откако је људи било је и разних игара које су им пружале разоноду у време када нису мислили на свакодневне обавезе. Од свих игара свакако најважније место заузима фудбал, како за оне које су га играли, тако и за оне који верно прате овај спорт у улози навијача. Фудбалска грозница тресе свет још од његовог првог појављивања и овај феномен траје до данас.

Оснивање фудбалског клуба

Иако се не може са сигурношћу рећи откад Ресничани трче за лоптом (наравно, прво крпеном, а затим и кожном), фудбалска грозница креће узлазном путањом са оснивањем фудбалског клуба. Давне 1937. године оснива се Фудбалски клуб „Победа“ са циљем да подстакне младе људе на активно бављење овим популарним спортом. Фудбалски клуб је постојао само формално с обзиром на то да, на самом почетку, није имао никакве услове за одигравање утакмица, ни опрему ни игралиште. Прву лопту, као и прву гарнитуру дресова у Ресник је донео Љубомир Недељковић. Ови дресови су били плаво-беле боје, слични тзв. „морнарским мајицама“, а пре ове гарнитуре играчи су тренирали у својој одећи. Нажалост, нема много података о раду фудбалског клуба у предратном периоду. Из монографије издате поводом 50 година од оснивања Београдског фудбалског савеза видимо да Фудбалски клуб „Победа“ након оснивања није ни био у чланству тадашњег Београдског фудбалског савеза. Овоме у прилог иде и казивање Животе Животића, дугогодишњег активисте фудбалског клуба, како су у Реснику одиграване искључиво пријатељске утакмице, и како су у Реснику гостовали многи тимови из Београда и околине, сасвим добро организовани, са квалитетном опремом. Дресове ФК „Победа“ одржавала је супруга Љубомира Недељковића Борка, која је их је прала и мазала копачке.

Рад фудбалског клуба је прекинут за време Другог светског рата, мада се не зна тачно које године, c обзиром на то да су након 1941. године у Реснику одиграване неке пријатељске утакмице. Ово несрећно време за целу земљу доводи до тога да су играчи своје битке са терена, нажалост, морали пренети на оне много озбиљније, са драстичним последицама. Претпоставља се да је велики број чланова фудбалског клуба био регрутован, а поједини се никада више нису вратили да односе победе у име своје вољене „Победе“.

Према казивању Животе Животића, неки од играча у овом периоду били су: Урош Тацић, Милован Лукић, Мија Вујичић, Илија Радојевић, Слава Миљковић, Мила Јаксимовић, Јоксимовић (не зна се име), Живота Томић, Јовић (са станице), Мића Павловић, голман Цига, Баћа Зубар, Јова Главоња, Живко Милосављевић и други.

Послератни период фудбалског клуба

Период непосредно након Другог светског рата обележила је обнова земље. Иако у слободи, по својој тежини овај период није се много разликовао од претходног, једино је са собом носио наду у боље сутра. Прегрмевши прве послератне муке, Ресничани одлучују да обнове рад свог фудбалског клуба. Тако је и било, па ФК „Победа“ званично наставља са радом 1947. године. У почетку је то био тзв. „дивљи клуб“, али већ следеће године улази у Врачарску групу поморавске зоне у којој отпочиње такмичење.

Садашњи терен фудбалског клуба надалеко је познат свима, али фудбал се није одувек играо на њему. Пре званичног добијања „домаћег терена“ фудбал се играо на два гумна: на гумну Милоја Јаксимовића, које представља прво ресничко фудбалско игралиште, и на гумну Живка Јоксимовића, на које се прешло након неколико година. Такође, фудбал је игран и у Кречанама, на Орловцу, као и код задружне економије. Фудбалски клуб добија своје званично игралиште тек 28. августа 1955. године решењем експропријационе комисије НО Среза београдског, за шта је био дужан да исплати суму од 47.348 динара бившим власницима – породици Милорада Шаргића. За овај датум везује се званично решење о уступању ливаде од 4229 м2 фудбалског клубу, али треба нагласити да је исти био корисник овог земљишта од 9. јула 1948. године откад ово гумно има статус „домаћег терена“. Прича се да је ова ливада коришћена и раније за играње фудбала, углавном од стране деце која су живела у околини Железничке станице, а према казивању Животе Животића, на овој ливади одиграване су пријатељске утакмице и за време окупације. Почеци играња на гумнима, ливадама, као и на садашњем игралишту, били су изузетно тешки с обзиром на то да на њима нису постојали ни голови. Играчи би узели четири мотке и укопали би их у земљу како би послужиле као голови (пречке, наравно, нису постојале). Често је избијала свађа између домаћина и гостију јер није било мреже, па се са сигурношћу није могло утврдити да ли је постигнут гол или не.

Терен фудбалског клуба готово је кроз целу своју историју био регистрован за утакмице основног степена, односно према каснијој категоризацији, спадао је у игралиште III категорије. Према званичној евиденцији Београдског фудбалског савеза, ФК „Ресник“ је 1970. године имао регистровано игралиште под категоријом „ледина“, са укупно 500 места за стајање. На терену је 1953. године подигнута мања зграда, али је неколико година стајала непокривена. И поред свих проблема, средином 50-их година, према писању спортске штампе, игралиште ФК „Победе“ спадало је међу најбоље терене у Београду. Почетком 60-их година долази до проширења фудбалског терена. Мештанин Данило Николић је уступио своју парцелу која се синорила (граничила) са игралиштем, а заузврат је добио парцелу у тзв. манастирском земљишту. Данас се на том месту налазе трибине.

Поред своје основне сврхе, стадион ресничког фудбалског клуба служио је и ученицима ресничке основне школе за часове физичког и за одржавање традиционалних такмичења поводом 25. маја у склопу обележавања Дана младости. Својевремено су одржавани слетови, слични онима са стадиона ЈНА, али је касније уведено међуодељенско такмичење у различитим спортовима: између четири ватре, скакање у џаку и слично. На крају ових манифестација незаобилазне су биле фудбалске утакмице између запослених у основној школи, поготово што су наставници намерно правили различите гримасе како би насмејали своје ученике. Ова манифестација на игралишту посебно је била упечатљива док ју је организовао и водио Милош Миловановић, наставник историје. Ресничко игралиште је служило и за одржавање традиционалних вашара за сеоску преславу (литију), а данас се у склопу игралишта налази балон за мали фудбал (подигнут у децембру 2007. године).

Свој први статут ФК „Победа“ добија 8. маја 1951. године. Иако је званично рад фудбалског клуба обновљен 1947. године, он се одвија под деловањем Спортског друштва „Победа“ Ресник, касније Спортског друштва „Ресник“. Спортско друштво је основано 7. маја 1951. године решењем Повереништва унутрашњих послова ИО НО Среза београдског ИВ бр. 2732 од 7. маја 1951. године. Спортско друштво, поред фудбалског клуба, укључивало је шаховски клуб и стрељачко друштво.

Занимљиво је поменути и „развој“ свлачионице фудбалског клуба. Наиме, у недостатку зграде фудбалери су се у почетку пресвлачили на самом игралишту, у углу ка Топчидерки.

Док зграда свлачионице није подигнута, играчи су се још пресвлачили и код Миловука Стефановића у шупи, као и у кући Пере ћевабџије. Оваква места за пресвлачење била су уобичајена и приликом гостовања клуба.

„Победа“ игра прилично добар фудбал у својој групи, где је неколико година била друга. Након прикључења Београдском срезу, фудбалски клуб постаје члан Б групе трећег разреда. Током 1955/1956. године ФК „Победа“ остварује свој први већи успех и тада постаје првак своје групе у III/Б разреду. Исти успех понавља се и 1957/1958. године. Први већи успех ФК „Победе“ пратила је једна дуго препричавана прича о искључењу првог тима. Те већ давне 1955. године фудбалски клуб је играо утакмицу Купа Југославије против екипе „Полета“ на домаћем терену. Тријумф домаћег тима значио би даљи пласман и такмичење против ФК „Војводине“ из Новог Сада. Међутим, иако је домаћи тим пружао добру игру, суђење је било доста нерегуларно, па је крајњи резултат био 2:1 у корист гостујуће екипе. Револтирани играчи насрнули су на судију, такође и навијачи, тако да епилог овог сусрета није био нимало пријатан. Случај је доспео пред Дисциплински суд београдског подсавеза који је формирао комисију задужену да утврди шта се стварно десило. Комисија у саставу: Данило Бјелица и Константин Зечевић захтевала је искључење ФК „Победе“ из лиге. За то време у Реснику се одвија помало чудна ситуација. Свесни искључења првог тима, Ресничани се довијају како да наставе такмичење. У то време председник је био Милан Тацић, који је водио тзв. Стаменкову кафану на Железничкој станици. Приликом једне расправе вођене у кафани, претендент на место председника Груја Јанчић, иначе берберин, кладио се са актуелним председником да ће да састави други тим и да ће победити актуелне првотимце. Милан Тацић је прихватио опкладу уз додатак да ће актуелни првотимци победити Грујин тим са најмање 16:0. У противном, он се повлачи са места председника. Тако је и било: тим Грује Јанчића (Радомир Милојковић, Стеван Теларевић, Миодраг Петровић, Новица Јовановић, Драгиша Радојевић, Петар Јовановић, Иван Маринковић, Боба Пауновић, Шеки – голман, Благоје Ђорђевић, Милисав Стојановић) пружио је жесток отпор тако да је први тим славио са 2:0. Актуелни председник је поднео оставку, а нови председник постаје Груја Јанчић. ФК „Победа“ се обраћа фудбалском подсавезу Београда молбом да други тим настави такмичење како консеквенце не би биле толико драстичне. Подсавез је изашао у сусрет домаћем тиму, тако да су Јанчићеви изабраници завршили такмичење те године и задржали прво место у својој групи, стечено у јесењем делу првенства. Казна за прекид утакмице била је искључење ФК „Победе“ из такмичења наредне 1956/1957. године.

Поред несумњивих успеха у првенству, играчи ФК „Победе“ били су више него успешни и у пријатељским сусретима. Посебно треба истаћи нерешен резултат са другим тимом „Партизана“ (1:1), победе над члановима подсавезне лиге „Раковицом“ (6:3 и 4:1), нерешен резултат са „Жарковом“ (3:3) итд. Још једна илустрација снаге ФК „Победе“ јесте свакако и утакмица одиграна против ривала из групе, ФК „Полета“ из Кусатка, у којој је домаћа „Победа“ славила резултатом 12:0.

Колико су утакмице ФК „Победа“ биле посећене, говори и податак да се дешавало да навијачи стоје на прузи како би гледали утакмицу, јер нису сви могли да уђу на терен. ФК „Победа“ је готово увек пружала изванредне партије иако некада ствари нису текле онако како је замишљено. Дешавало се да тим оде на гостовање са десет или мање играча (непотпун тим), па да публика стварно постане „играч више“, односно да дрес обуче неко од навијача како би се створили услови за одигравање утакмице. Ресничани посебно памте улазак у игру Слободана Вукића као једанаестог играча. На истој утакмици Вукић је упутио лопту ка противничком голу толиком јачином да је голман једва одбранио тај шут. То је Вукићу донело највећи аплауз свих присутних навијача.

Клуб званично мења своје име у ФК „Ресник“ 1956. године, како се зове и данас.

Може се закључити да су педесете године свакако биле златне за развој малог фудбалског клуба са периферије Београда. Клуб се издржавао од чланарина играча – према писању штампе, клуб је 1956. године имао око 400–500 чланова и пријатеља. Клуб су помагале и две земљорадничке задруге, као и месна управа у Реснику. Извесан приход клуб је добијао и од реклама постављених око игралишта. Чланови фудбалског клуба бавили су се фудбалом аматерски. У недостатку материјалних средстава често су сами сносили путне трошкове и остале издатке у вези с радом друштва. Играо се допадљив фудбал, и због тога не чуди чињеница да су поједина предузећа из Раковачког басена, која имају фудбалске клубове, одводила играче из Ресника дајући им запослење као награду за прелазак. Лева полутка, Александар Тодоровић, прелази у ФК „Партизан“ 1955. године и постаје стандардни играч подмлатка првака државе. Играчи ФК „Ресник“ били су праћени и од стране штампе. О легендарном Живку Лући Миленковићу „Спорт“ пише следеће:

„Играч дугог ударца попут Станковића, дуел старта попут Васовића, са изврсном игром главом и великим радијусом кретања…“

Клуб је у овом периоду једно време тренирао Бранко Крајван, бивши играч „Конкордије“ из Загреба, а на челу клуба налазили су се Милан Тацић, Груја Јанчић и Живота Животић. Секретар клуба је био Миша Тодоровић.

Крајем 50-их година Спортско друштво „Ресник“ отвара своју кафану у просторијама зграде Месне заједнице у којој се налазила пошта. Кафана је имала два стално запослена радника: Милана Лукића и Милана Гембеша Лазаревића. Кафана је првенствено служила за окупљање млађих људи, а колико је добро радила, говори податак да је имала довољно средстава да исплати своје обавезе, плати закуп Месној заједници и да јој остане довољно средстава као приход Спортског друштва. Управљање кафаном Спортско друштво напушта средином 60-их година.

На годишњој скупштини Фудбалског подсавеза Београда, одржаној 1956. године, награђени су фудбалски клубови и радници за успешан рад у претходној години. ФК „Победа“ је награђена са три лопте, гарнитуром „гаћица“ и штуцни за најуспешнији рад на уздизању подмлатка и освојено прво место у својој групи испред знатно јачих тимова. Такође, награђен је и плакетом за прво место у својој групи. Међу похваљеним фудбалским радницима нашао се и Миша Тодоровић из ресничке „Победе“.

Шездесетих година 20. века ситуација са фудбалом није се много изменила у односу на претходни период. ФК „Ресник“ је играо у II и III разреду где је остваривао солидне резултате. Највећи успех у овом периоду био је освајање другог места у II/А разреду 1960/1961. године, као и освајање првог места у III/А београдској лиги 1967/1968. године. Играчи настављају да сами сносе трошкове превоза, чак и опрему су сами прали. Клуб се сналази на разне начине како би обезбедио услове за тренирање. Године 1960, услед неповољних временских прилика, тим је део зимских припрема обављао у просторијама старог Дома културе док се време није побољшало, па су припреме настављене на игралишту. Посебно је упечатљиво остало гостовање у Великој Моштаници 1962. године, на које је тим ФК „Ресник“ ишао коњском запрегом. Противник је важио за „изузетно опасног“, а Ресник због слабих игара унапред отписан и од стране управе и од навијача. Иако унапред осуђени на пораз, фудбалери ФК „Ресник“ победили су домаћина са 3:1 и тим се око поноћи с песмом вратио у Ресник.

Ни у овом периоду ФК „Ресник“ није оскудевао у талентованим играчима. Ово је период сазревања једног од најбољих играча ФК „Ресник“ икада, чувеног „тобџије са Топчидерке“ Вучине Вулета Божића. Својим играма и „голгетерством“ заслужио је и свој надимак и поштовање саиграча и противника. Најтврђа линија одбране била је управо на њему. Када је крајем 60-их година ФК „Ресник“ играо са „Моштаницом“, Вуле је дао осам голова и пошто се то чуло код следећег противника, „Борца“ из Остружнице, Ресник је припремио „тактичку варку“. Вулетов дрес са бројем 8 додељен је беку Момчилу Моши Ранковићу, а Вуле је обукао Мошин дрес са бројем 2. Док је превара откривена, Ресник је већ повео са 2:0, а Моша је био сав у модрицама.

Још неки од играча који су целу играчку каријеру провели у ФК „Ресник“, били су: Милан Мими Шаргић, Миливоје Мицко Божић, Мирослав Мирко Лукић, Живан Жика Миленковић, Зоран Зуба Недељковић, Радослав Лале Николић, Миливоје Нуне Пауновић и многи други.

Погоднији услови за развој клуба

Током 60-их година клуб је желео да купи аутобус да би трајно решио проблем одласка на гостовања. Управа је контактирала предузеће ИМР како би откупила њихов аутобус, али је одбијена с образложењем да се аутобус често квари и да ФК „Ресник“ нема новца за сталне оправке. Аутобус је убрзо након тога продат ФК „Кнежевац“. Око 1965. године ФК „Ресник“ извршава усклађивање статута са прописима добијеним од Фудбалског савеза Југославије. У другој половини 60-их година с радом почиње и чувена томбола у кафани код Боже Лазаревића. Томболу су у Реснику прво држали приватници, браћа Кира и Мика, за шта су плаћали накнаду Божи као власнику кафане. Након две године, дозволу за држање томболе откупљује Спортско друштво „Ресник“ и наставља да је држи у истој кафани, али без обавезе плаћања – томбола је била толико популарна да је сваки дан привлачила велики број посетилаца (муштерија). Томбола је доносила доста прихода за извршавање обавеза Спортског друштва. Удруженим средствима од томболе, чланарина и донација (крајем 60-их година) ограђен је терен ФК „Ресник“, посађене су тополе око игралишта (од којих једна постоји и данас) и урађене три капије: главна, мала, као и једна на другом делу игралишта – према Топчидерки.

ФК „Ресник“ је био и даље праћен од публике како на домаћем терену, тако и на гостовањима. Највернији навијачи нису своје пулене остављали никада без „крила“ која су у најтежим тренуцима могла бити пресудна. Дешавало се да Ресничани који су носили млеко и сир по београдским пијацама, нису ни одлазили кући, већ су са празним кантама одлазили на гостовања ФК „Ресник“ (због чега су се противници ругали домаћим играчима и називали их „млекаџије“). Један од најватренијих навијача био је Милорад Доца Јанковић, академски сликар, графичар и професор на Академији ликовних уметности. Он је свој тим пратио на свим гостовањима, готово сваку утакмицу, тако да је био добро познат свим противницима као да је био члан тима. Својом појавом и хумором умео је да додатно „зачини“ атмосферу, а посебно је било занимљиво његово погађање угла противничког гола у који ће Вуле упутити лопту. Још једна значајна ствар је та да је управо Милорад Доца Јанковић творац легендарног грба ФК „Ресник“.

После сваке утакмице у кафани код Боже Лазаревића приређивана је вечера за играче, као награда за њихово залагање, било да су победили или изгубили утакмицу. Средства су сакупљана од бивших играча, навијача и поштовалаца клуба. Неки од домаћина ових вечера били су: Чедомир Миленковић, Лућа Миленковић, Данило Николић, Вуле Матић и Стева Савић.

За овај период везује се још једна мало позната чињеница. Наиме, ФК „Ресник“ је вероватно први нижеразредни клуб који је својевремено ангажовао једног странца у екипи – тамнопутог Абдулу из Гане. Такође, 1970. године за ФК „Ресник“ играо је и рођени брат Станислава Карасија, легендарне „Звездине“ полутке – популарни Ивица „Тањир“.

Лист „Спорт“ је 70-их година направио репортажу о тиму ФК „Ресник“ из периода 60-их година. У чланку под називом Ресник их волео, противник поштовао… овај лист о тиму ФК „Ресник“ пише следеће: Дуго ће симпатизери Ресника жалити за екипом из 1968/1969. године. Важила је за „најбоље послератно издање“ Ресника. Посебно се истицала „навална“ петорка у саставу: Шаргић, В. Божић, Лукић, М. Божић и Радосављевић, која није знала за милост, па није реткост да је резултат бивао и 14:0, 10:1, 7:6. Из недеље у недељу по један од њих је бриљирао и сâм својим головима решавао утакмицу, а ако „пође“ двојици–тројици, противник доживљава праву катастрофу. Свако је имао своју ужу специјалност: Шаргић – бекови и голови с крила; В. Божић – слободни ударци и голови са 20 – 40 метара; Лукић – голови из гужве; М. Божић – градитељ игре и бомбардер из друге линије; Радосављевић – голови главом после корнера и центаршутева.

За овај период је посебно значајна чињеница да клуб, први пут у својој историји, добија омладински тим 1961. године. Основни циљ формирања омладинског тима био је попуна првог тима, односно постојање могућности стварања сопствених играча уместо њиховог ангажовања у другим клубовима. Омладинци су били прваци II/А разреда 1962/1963. године и други у III/Д омладинској лиги 1968/1969. године.

Још један важан догађај у овом периоду био је формирање пионирског тима 1968. године. Иницијатор оснивања био је Вучина Вуле Божић, а велику помоћ приликом његовог формирања пружио је Милош Миловановић, професор историје у ресничкој Основној школи, иначе дугогодишњи члан управе клуба и председник Спортског друштва у периоду од 1969. до 1970. године. Наиме, он је за потребе попуне пионирског тима у просторијама Основне школе организовао турнир у малом фудбалу на којем су учесвовали ученици. Међу учесницима тражени су будући играчи пионирског тима ФК „Ресник“. У периоду од 1968. до 1970. године пионирски тим се такмичио у тзв. „основном степену“.

У овом периоду на челу клуба су се налазили: Живота Животић, Драгомир Недељковић, Михаило Мика Митић, Борислав Лукић и Петар Јовановић.

Поводом прославе 50 година Београдског фудбалског савеза ФК „Ресник“ је награђен сребрном плакетом. Било је то 1970. године.

Седамдесетих година 20. века рад ФК „Ресник“ добија виши организациони ниво него у претходним периодима. Припреме играча, како зимске тако и летње, постају интензивније, као и организација и спровођење утакмица. Такмичење у овом периоду ФК „Ресник“ започиње са два тима: први тим се такмичи у III/Б београдској, а омладински у III/Б омладинској лиги. Први тим је освојио прво место у својој групи у сезони 1973/1974. године, па је наредне године играо у II/Б београдској лиги (1974/1975), где је такође заузео прво место, те се 1975/1976. године такмичио у I/Б београдској лиги.

У претходном периоду долазило је до промена тренера. Ту функцију су обављали Душан Грбић, Света Ђурић, Микица Симоновић и Душан Ранковић, да би функцију преузео Веља Рађеновић, који ће Реснику донети први трофеј у својој историји. Према писању штампе, једно време на месту тренера првог тима налазио се дугогодишњи фудбалски ас, некадашњи центархалф „Црвене звезде“ и националног тима Миливој Ђурђевић. Он је с тимом радио неколико месеци, па је поднео оставку због лоших услова који су владали у клубу: тренинзи су одржавани само са једном лоптом, а играчи нису имали ни потребну опрему. У то време ФК „Ресник“ своје изворе финансирања налази у продатим улазницама, новчаним донацијама Месне заједнице, Културно-уметничког друштва „Младост“ и спортских органа Раковице. Међутим, још један извор прихода било је издавање игралишта за испашу оваца појединим мештанима. Такође, након што је изграђен нови Дом културе у Реснику 1969. године на месту некадашње сеоске порте, традиционални вашар за сеоску преславу пресељава се на терен ФК „Ресник“ од чега клуб такође убира приходе. Дана 1. фебруара 1979. године сениорску екипу преузима дугогодишњи голгетер и капитен Мирослав Мирко Лукић. У одређеним периодима фудбалски клуб је функционисао и без тренера: играчи би се сами договарали око стратегије и свих пратећих активности.

Почетак седамдесетих година оставио је изузетно дубок траг у историји Ресника, и то, нажалост, не по добрим стварима. Овај период донео је са собом епидемију жутице која је утицала на све аспекте живота овог насеља. Наравно, то се одразило и на фудбал. Због целокупне ситуације управа клуба и стручни штаб донели су одлуку да се почетак зимских припрема одложи до даљег, као и одигравање пријатељских утакмица, и поред жестоког противљења играча и њиховог инсистирања на отпочињању припрема. Међутим, иако су припреме почеле са закашњењем, тим ФК „Ресник“ задржао је прво место у својој групи, стечено у јесењем делу првенства.

Седамдесете године 20. века свакако су највише остале упамћене по турниру који је одржан у фебруару 1973. године, тзв. „Турниру четворице са Топчидерке“. На идеју да се овакав турнир одржи долази Вучина Божић уз асистирање секретара Живана Лазаревића, познатијег као Жилијен. Идеја је била да се у склопу припрема одржи „Турнир петорице“ лигаша са Топчидерке, на којем би играли: српсколигаш „Раковица“, београдски прволигаш „Кнежевац“, друголигаш „21. мај“ и трећелигаши „Кијево“ и „Ресник“. Управе свих клубова дале су начелну сагласност тако да је ФК „Ресник“ осталим клубовима упутио званичан позив на заједнички састанак који је одржан 2. фебруара. Такође, ФК „Ресник“ отпочиње преговоре са редакцијом „Спорта“ о покровитељству. Донета је одлука да се 17. и 18. фебруара у Реснику одржи „Турнир четворице“ („Раковица“, „21. мај“, „Кијево“ и „Ресник“), а редакција „Спорта“ одлучила је да победнику турнира у Реснику додели победнички пехар. Судијска организација Београда удовољила је молби „Ресника“ и за оба дана турнира делегирала по једну судијску тројку која је водила мечеве наплативши само путне трошкове. Турнир је отпочео 17. фебруара у 11 часова утакмицом између фаворизованог српсколигаша „Раковице“ и трећелигаша „Кијева“, која је завршена резултатом 2:0. Од 13 часова играли су „21. мај“ и „Ресник“, а утакмица је завршена резултатом 0:4. У финалној утакмици екипа „Ресника“ је савладала „Раковицу“ са 5:4 након извођења једанаестераца, а „21. мај“ победио је „Кијево“ у борби за треће место резултатом 5:4 након извођења једанаестераца. Финална утакмица била је свакако најпосећенија са 300 гледалаца, док је генерални просек турнира био око 200 гледалаца. Капитену ФК „Ресник“ Мирку Лукићу „Спортов“ пехар предао је уредник овог београдског журнала Славољуб Вујовић. Такође, капитен домаћина примио је пехар за најбољег стрелца. Ово је био први трофеј који је ФК „Ресник“ освојио у својој историји. Идеја је била да овај турнир убудуће добије статус традиционалног, али ова замисао није остварена.

Другу половину седамдесетих година обележили су финансијски проблеми који су се одразили на све аспекте клуба: дуг клуба 1977. године износио је око два милиона динара, екипе су остале без опреме за такмичење, а није било ни довољно средстава за измирење обавеза према судијама. Дотације општинског савеза са физичку културу нису биле довољне ни да покрију хонораре за тренере. Због лоше ситуације долази до смене управе: председник Спортског друштва био је Живан Лазаревић Жилијен, а председник Фудбалског клуба био је Милутин Јовановић. Како би се обезбедило суфинансирање Друштва, од Месне заједнице „Ресник“ затражена је дозвола за коришћење просторије у старој згради поште како би се поново отпочело са томболом. Циљ је био излажење из тешке финансијске ситуације у којој је налазило Спортско друштво. Друштво је поседовало дозволу за организовање томболе и сву пратећу документацију. Сезоне 1976/1977. године ФК „Ресник“ играо је II/Б београдску лигу, али је на крају сезоне поново пао у III/Б београдску лигу.

Због тешке финансијске ситуације клубу је претило расформирање. Међутим, одређена финансијска средства су скупљена за опрему, судије, тренере и одржавање терена. Играчи првог тима су морали на гостовање да одлазе аутобусом, у највећем броју случајева без плаћене карте. Због настале ситуације пионирски тим је расформиран 1978. године. Управа Фудбалског клуба затражила је заједнички састанак са представницима друштвено-политичких организација и организација физичке културе Ресника 1978. године. На том састанку усвојен је предлог да се ФК „Ресник“ припоји одређеној фабрици из Раковачког басена и да функционише слично као ФК „ИМР“ из Раковице. То би значило да спортски објекти постају власништво фабрика и могли би да се користе за одмор и рекреацију радника, а заузврат фабрика би финансирала рад фудбалског клуба. До реализације ове идеје није дошло, већ је клуб остао препуштен самом себи.

Наредну сезону, 1978/1979, фудбалери ФК „Ресник“ успевају да окончају у своју корист освојивши прво место у својој III/Б групи и пласманом у другу београдску лигу. Највећи проблем за спортско друштво и даље остаје финансирање. У том тренутку Спортско друштво „Ресник“ бројало је око 190 активних чланова: 60 сениора, 60 јуниора и око 70 пионира. Припреме за пролећни део сезоне фудбалери су одрадили у просторијама фискултурне сале ОШ „Коста Абрашевић“, јер им временске прилике нису дозвољавале рад на игралишту, а финансијска ситуација није дозвољавала коришћење Спортског центра „Вождовац“ који је тражио високу надокнаду. Руководство Основне школе, свесно проблема са којима се суочава ФК „Ресник“, за коришћење сале једино је тражило да се покрију трошкови одржавања.

У овом периоду функцију председника клуба обављали су још и Десимир Павловић и Милан Вујадиновић.

Индивидуални квалитети првотимаца, другарство, љубав према клубу и редовни тренинзи били су најјачи такмичарски адути. Квалитетном игром вратили су се навијачи на игралиште, као дванаести играч. Са много оптимизма и као члан II/Б београдске лиге, фудбалери ФК „Ресник“ дочекују 1980. годину и почетак деценије у којој се обележавао велики јубилеј – 50 година од оснивања клуба.

Сам почетак осамдесетих година обележиле су одигране утакмице купа Југославије, где су се сусрели ФК „Ресник“ и ФК „Минел“ (омладинци), као и ФК „Ресник“ и ФК „Трудбеник“ (први тимови). Почетак осамдесетих година обележила је и санација игралишта обављена уз финансијску подршку Месне заједнице „Ресник“. На месту тренера првог тима налазио се Мирослав Лукић, док је подмладак тренирао Душан Јовановић. Дана 4. априла 1980. године у тренерске воде улази и Љубинко Цига Радосављевић, некадашњи првотимац, поставши тренер другог тима, а за његовог помоћника постављен је Јован Савић. Председник клуба био је Живорад Мартић, секретар Живан Лазаревић Жилијен, чланови управе: Живота Мартић, Јован Савић, Милан Пауновић и Мирослав Лукић. У овом периоду функцију председника обављали су и Жика Спасојевић, Милутин Јовановић и Живан Лазаревић Жилијен.

Први тим ФК „Ресник“ и даље даје солидне партије, али, нажалост, не пружа константан квалитет игре, што доводи до „шетања“ по групама. Према доступној документацији, у сезони 1983/1984. играна је II београдска лига, група Сава, док је у сезони 1986/1987. године играна II београдска лига, група Авала. Дана 24. августа 1982. године тренер првог тима постаје Љубинко Цига Радосављевић, док омладинце преузима Мирослав Лукић.

Финансијски проблеми настављају да муче фудбалере Ресника. Санација терена, извршена средствима добијеним од Месне заједнице, није била ни приближно довољна да реши све проблеме. Клуб се обраћао за помоћ и Општинском савезу за физичку културу, али ни та средства нису била довљна за решавање целокупног проблема, па је настављено са привременим решењима. Играчи ипак успевају да добију нову гарнитуру дресова, као и спонзора који их је купио, а то је била фабрика гумених производа „Рекорд“.

Пет деценија Клуба

Година 1987. била је година великог јубилеја – 50 година од оснивања Фудбалског клуба „Ресник“. Такође, исте године славио се још један јубилеј – 30 година од оснивања Културно-уметничког друштва „Младост“. Формиран је одбор за прославу чији је председник био Десимир Павловић. Дан за обележавања био је 12. децембар 1987. године, а приредба је замишљена као ретроспектива свих 50 година кроз излагање историјата клуба. Свечаност је пратила и посебна изложба фотографија, докумената и исечака из штампе из различитих периода. Одржавање ове свечаности финансијски су помогли спонзори, а један од делова програма било је уручивање специјалних награда истакнутим члановима. На прослави је прочитано и писмо удовице Љубомира Недељковића, човека који је у Ресник донео прву лопту и гарнитуру дресова.

Вест о великом јубилеју пренела је спортска штампа, између осталих, и „Спорт“, а ФК „Ресник“ је поводом свог 50. рођендана награђен Плакетом ОСФК Раковице која је уручена представнику управе клуба на свечаности одржаној у СО Раковица.

Фудбалски клуб „Ресник“ улази у деведесете године: период највећих криза, ратова, распада СФРЈ и доба хиперинфлације. Међутим, ФК „Ресник“ поред свих проблема наставља са такмичењима и решавањем проблема. Клуб је током деведесетих година играо у београдској зони где је остваривао солидне резултате у својим групама. У сезонама 1992/1993, 1993/1994. и 1994/1995. године клуб се такмичио у групи Б. У овом периоду функцију председника, између осталих, обављали су: Срђан Бојовић, Милан Ранковић, Бане Марић и Драган Радовановић. Играчким кадром, између осталих, руководили су: Мики Стојичевић, Света Илић и Јадранко Коџо.

Крајем 90-их година прошлог века, због опште политичке и економске ситуације у Србији, Фудбалски клуб је био у врло тешкој финансијској ситуацији и његове активности су сведене на минимум. Постојао је само први тим у коме су у врло лошим условима играли једино прави фудбалски ентузијасти, сами финансирајући опстанак клуба. Млађе селекције нису постојале, иако је било великог интересовања међу ресничким дечацима да тренирају фудбал. Почетком 2000. године фудбалски активиста и бивши фудбалер Бранислав Болић и тренери Љубиша Радосављевић и Веселин Нововић при клубу су покренули школу фудбала за дечаке од 7 до 18 година. У рад школе се одмах укључио један број родитеља дечака који су почели да тренирају, а међу њима су Зоран Лукић, Драган Васић и Саша Живковић, који су ушли у управу клуба, а Бранислав Болић је изабран за председника. Техничку и административну помоћ је давао секретар клуба Звонко Пауновић. Школа је имала око 50 играча, годишта ’89 и ’90. Када је те исте године у спортском центру „Балашевић” организовано фудбалско такмичење под називом „Мини-макси лига”, екипа малих фудбалера ФК ,,Ресник” укључила се у тај такмичарски циклус и постигла запажен резултат.

Донацијама родитеља деце која су тренирала и спонзорством од стране ресничких привредника, набављени су дресови и фудбалске лопте, играчи младе селекције су регистровани и екипа је ушла у такмичарску сезону 2000/01. и 2001/02. Родитељи су финансирали одлазак на утакмице и трошкове за судије и делегата када је екипа била домаћин, а сокове за освежење и сендвиче за окрепљење малих играча после утакмица донирале су продавнице и пекаре из Ресника.

По окончању такмичарске сезоне 2001/02. неки дечаци ове генерације су, нажалост, прекинули бављење фудбалом, а неки од њих су прешли у веће клубове.

Ђорђе Лукић је прешао у ФК ”Црвена звезда” 2002. године, где је играо за селекцију петлића, млађих кадета, кадета и омладинаца до 2008. године, а затим у ФК „Рад“, „Телеоптик“, а играо је и у Грчкој.

Школа фудбала је наставила са радом са следећим генерацијама дечака и постизала добре резултате. Такмичили су се под окриљем Фудбалског савеза Београда у млађим категоријама, а и у „Мекдоналдс” лиги. У селекцији петлића (генерација 1992.) својим радом и залагањем издвајају се Бојан Нововић, Немања Перић и Јован Манојловић. У генерацији 1993. годишта запажени су Предраг Милић, први стрелац Никола Мандић и Слађан Павловић. Генерација 1993/94. годиште освојила је крајем 2003. године прво место на турниру у Павлишу код Вршца, где су се посебно својим фудбалским умећем истакли Стефан Филиповић и Миодраг Карић.

Игру у београдској зони клуб наставља и с почетка новог миленијума, са две сезоне проведене у II београдској лиги (2004/05. и 2005/06). У периоду од 2004. до 2008. године функцију председника клуба обавља Неђа Марић, а тренери су били Милан Тодић и Ненад Матановић. Играчки кадар чинили су: Јеремић Зоран, Јовановић Милан, Јокић Душан, Могуш Марко, Милићевић Горан, Мандић, Миленковић Момчило, Раичевић Иван, Симеуновић Зоран, Станојевић, Корица. У сезони 2007/08. сазидана је зграда са две свлачионице и нови клупски кафић. Године 2008. функцију председника клуба преузима Бојан Бркић за чијег мандата клуб остварује највећи успех у својој историји пласиравши се из београдске зоне у Српску лигу, група Београд, трећу по рангу лигу у Србији, 2010/11. године. У истој лиги клуб је играо и наредне сезоне, па је пао у београдску зону. У време играње Српске лиге стручни штаб су чинили Богдан Корак, Зоран Јеремић и Ђорђе Шобот. За време мандата Бојана Бркића стадион ФК „Ресник“ коначно добија трибине чиме се повећава капацитет стадиона. Функцију првог тренера једно време обављао је и Срђан Ковачевић.

Прича о Драгану Недељковићу

Један од мештана Ресника који се посебно истакао као спортиста био је и Драган Недељковић. Рођен је 1963. године и још од малих ногу исказивао је велики таленат за фудбал. У почетку се све сводило на играње фудбала на улици, а Драган је био саиграч и противник и двоструко старијој деци од њега. Јовица Шиканић, легендарни центархалф ФК „Чукарички“, одводи га у Црвену звезду јула 1973. године, где је био организован пријем за „Петлиће“ и где је од око 600 кандидата примљено само њих 20, а међу њима и Драган. Након пријема прелази у пионирски тим где су, између осталих, играли Бошко и Милко Ђуровски. У периоду 1973–1979. године прошао је тада легендарну омладинску школу Црвене звезде. Тренери су му били: Милован Ђорић, Стеван Остојић, Драгослав Шекуларац, Владимир Петровић Пижон, Душан Маравић, Милан Живадиновић, Мирослав Павловић Павика и Томислав Милићевић.

Драган је био је капитен пионирског и омладинског тима, играо је на месту центарфора и леве полутке и био један од водећих стрелаца. Године 1978. играо је предигру на утакмици Црвена звезда – Борусија, на којој је први тим Звезде ушао у полуфинале купа УЕФА, на „Маракани“, пред 70.000 људи. Док је играо за омладински тим добио је позив за прелазак у ФК „Партизан“, али се ипак одазвао позиву бившег тренера Милана Живадиновића и прешао у ФК „Рад“.

Наставио је да игра за омладински тим ФК „Рад“ у коме је имао уговор о стипендији и где је све време био капитен. Тренер му је био легендарни Младен Митровић, чика Млађа. Након годину дана прелази да игра за први тим, на позив легендарног играча и тренера Зорана Миладиновића, где је играо II лигу СФРЈ. Тадашњи тим ФК „Рад“ играо је полуфинале Купа „Маршала Тита“ против Динама из Загреба од кога је изгубио и заузео треће место, освојивши бронзану медаљу. Драган игра за ФК „Рад“ у периоду 1979–1983. године.

На одслужење војног рока одлази 1982. године у Сарајево и за то време проводи осам месеци тренирајући за ФК „Жељезничар“ који је тада водио Ивица Осим. Након повратка из ЈНА позајмљује га ФК „Чукарички“ на годину дана.

По одласку из ФК „Чукарички“ преговарао је са ФК „Марибор“ и са ФК „Нирнберг“ из Немачке, али ипак одлучује да се одазове позиву Милана Рајичевића и пређе у ФК „Синђелић“, који је у то време играо Српску лигу и имао одличан тим. Из Синђелића прелази у ФК „Графичар“, па у ФК „Железничар“ Београд, где је провео две године и завршио професионалну каријеру. Са овим тимом играо је на турниру у Пољској, где је био проглашен за најбољег играча турнира.

Занимљиво је рећи да Драган никада није играо за ФК „Ресник“, нити је икада играо против тима из свог родног места. О његовом фудбалском умећу прича се и данас, а посебно се издваја један интервју Владимира Петровића Пижона дат „Политици“ у којем чувени фудбалер каже:

„Осим мене, у Звезди постоји само један играч који је по мом укусу, а то је Драган Недељковић.“

ФК „Ресник“ данас

ФК „Ресник“ се и данас такмичи у београдској зони. Први тим тренира Ђорђе Шобот. Клуб у својој организацији има и клуб ветерана, који се такмичи у првој лиги, а има и категорије петлића, пионира, као и школу фудбала за млађе категорије. Дугогодишњи тренер ветерана био је Милан Ранковић Бурњага, а садашњи тренер је Љубинко Радосављевић Цига. Клуб тренутно воде Милан Ракић и Зоран Јеремић. Функцију председника обављали су још и Милан Ракић и Милан Јовановић.

Године 2009. стадион ФК „Ресник“ добија име „Ђорђе Зарић“, студента Београдске пословне школе и фудбалера ФК „Ресник“ који је трагично настрадао у интервенцији полиције због наводног саобраћајног прекршаја. Тадашње руководство клуба ФК „Ресник“ са председником Бојаном Бркићем на челу доноси одлуку о преименовању стадиона ФК „Ресник“, доделивши му име убијеног примерног студента и играча Ђорђа Зарића. Капацитет стадиона је око 1000 места.

Што се тиче млађих категорија, данас у ФК „Ресник“ тренира преко 100 дечака различитог годишта (од 2000. до 2008. г.). То су деца махом из Ресника. За тренинге се користи терен као и балон са вештачком травом. У клубу раде тренери са А лиценцама, Зоран Јеремић и Зоран Симеоновић. Петлићи 2001. годиште и пионири 2000. годиште такмиче се у првој лиги Београда где остварују одличне резултате. Млађе селекције се такмиче у „Мини Макси“ лиги, где остварују такође одличне резултате. Школа фудбала при ФК „Ресник“ је за десет година рада избацила доста талентованих играча дечјег узраста који сада играју у клубовима прве и друге лиге. Милош Питулић и Борко Аничић играју за ФК „Чукарички“, Марко Рајковић игра за ФК „Јагодина“, Миљан Вукадиновић игра у Словачкој. У млађим селекцијама је још талентоване деце за коју се интересују и наши највећи клубови. Велики траг у школи фудбала оставили су два старија тренера: Љубинко Радосављевић Цига и Бранислав Болић, који су први почели рад у школи фудбала.

Занимљивости

„Ресник“ игра утакмицу у Великим Црљенима 1956. године, а тадашња десна полутка, касније лекар у Скопљу, Радован Милорадовић преко дреса ставио кравату. Није помогло ни убеђивање судије да то не доликује спортисти и утакмица је почела. Из једне гужве Милорадовић је постигао једини гол и почео је да трчи ка судији уз узвике: „Јесам ли Вам рекао да голгетер мора да се разликује од осталих играча!?“

Живко Милосављевић, звани Шофер, носио је свој чувени надимак, а да никада није сео за волан аутомобила.

Док је био тренер ФК „Ресник“, Душан Грбић је у недостатку купатила од управе добио одобрење да сваком играчу купи по један лавор – да би прали ноге после тренинга и утакмица.

Дугогодишњи председник ФК „Ресник“ Михаило Мика Митић је сваке суботе пред недељну утакмицу куповао нову лопту. „Бубамару“ би лично изнео на терен и шутнувши је у ваздух, говорио играчима: „Игра се заборавља – голови се памте!“

Игра се дерби „Кијево“ – „Ресник“ на коме се одлучивало о проласку у виши ранг такмичења. Утакмицу суди Пејчић, некадашњи играч ФК „Кнежевац“. Стадион пун навијача, нервозни Пејчић је почео да прави проблем чим је дошао, јер није хтео да се пресвлачи код економа, већ је тражио посебне услове и претио својим изузећем. Прилази му Пера Баревац, првотимац ФК „Ресник“ и његов некадашњи саиграч из ФК „Кнежевац“, и подсећа га у каквим су се условима пресвлачили док су тренирали заједно, а Пејчић вади пиштаљку и гласно каже: „Ти данас не играш!“ То је био јединствен случај да је неки играч искључен пре почетка утакмице.

На другом дербију „Кијево“ – „Ресник“, „Кијево“ води са 2:0, а за то време пеку се јагњићи и прасићи у кафани код Спасоја и Миће Васиљевића како би се прославила победа. Навијачи „Кијева“ већ су почели да се враћају у кафану и да славе, десет минута пре краја утакмице. За то време Пера Баревац даје три гола и „Ресник“ побеђује са 3:2. Играчи одлазе у кафану где их чека прослава. Када су окупљени чули крајњи резултат, све испечено нашло се на дну Топчидерке.

Као јасну поруку свим противницима, Вуле Божић је на тараби до пута, са спољне стране, кречом великим словима писао: ВИ КОЈИ УЛАЗИТЕ ОВДЕ – ОСТАВИТЕ СВЕ НАДЕ!