После пољопривреде и сточарства, а пре развоја индустрије, у нашем крају као привредне гране биле су врло развијене трговина и занатство.

Занатство и трговина до Првог светског рата

Од настанка Ресника па све до почетка Првог светског рата постоји врло мали број записаних података о дотадашњим занатлијама, угоститељским и трговинским радњама. Имајући у виду да је Ресник у том периоду био и општинско подручје, верујемо да је писаних докумената било, али да су они силом прилика или немарношћу тадашњих житеља нестали.

Из записа Ристе Николића у књизи „Околина Београда, антропогеографска испитивања“ из 1865. године можемо са сигурношћу рећи да су тада у Реснику постојале две приватне механе, подигнуте од слабе грађе, али је остало непознато ко су били њихови власници.

Ђура Ђурић, који је и родоначелник ове фамилије, дошао је у Ресник из Лесковца и био је дунђер, а родоначелник фамилије Јанковић, не зна му се име, био је ћумурџија. Поред њих, од познатих занатлија био је и Милисав Живковић, абаџија и шнајдер, који је за тадашње Ресничане шио панаталоне на „бриџ“. Кућа му је била у садашњој улици 13. октобра, прекопута дома Миленка Живојиновића, а пошто није имао мушких потомака, та се фамилија угасила.

Из прича старијих житеља можемо са сигурношћу утврдити да је, почетком 20. века, па до Првог светског рата, у Реснику постојала трговина мешовитом робом коју је држао Васа Радојичић, као и кафана на месту где је садашња кафана „Шумадинац“ коју је држао Лазар Лазаревић, a која се и данас налази такође у власништву породице Лазаревић. Прекопута места где је данас фамилија Шаргић налазила се још једна механа. Зацело је велики број занатских радова обављан у самом домаћинству или задрузи, али свакако било је и таквих послова за које су били потребни посебни алати и вештине које су обављали појединци. Нажалост, немамо поузданих сазнања ко је у Реснику тада био вуновлачар, абаџија, пинтер, бозаџија, колар, поткивач, сарач или обављао неко друго на овим просторима већ давно угашено занимање.

Занатство и трговина у периоду између два светска рата и после Другог светског рата

Између два рата, а и раније, људи су се у Реснику бавили земљорадњом и сточарством. Ретко ко је радио у предузећу, углавном у каменолому и на железници. Међутим, непосредно пре Другог светског рата, и нарочито после њега, у Реснику трговина и занатство доживљавају експанзију. Први младићи који су отишли на занат били су Милован Дода Ранковић и Миодраг Мија Митровић. Нажалост, Дода је погинуо на Сремском фронту. Мија је отишао на радну акцију изградње ауто-пута Београд – Загреб, оженио се у Срему, основао породицу и тамо завршио живот. Све је више свршених занатлија разних профила, и отвара се све више трговинских радњи и кафана. Томе је највише допринело и оснивање првих земљорадничких задруга, као и погодност да са обе стране Ресника пролази железничка пруга која Ресник повезује директно с Београдом. Да би се овај део Хронике боље разумео, разврстаћемо га по делатностима.

Прве кафане

Ресник никада није оскудевао у кафанама, а сами Ресничани су волели да после напорних радова на њиви или неких других завршених трговинских или занатских послова одседе у кафани уз кафу и чашицу пића. Такође се у кафанама завршавало много послова, а и смишљале разноразне анегдоте које су касније препричаване. Једна од најстаријих кафана у Реснику је садашња кафана „Шумадинац“, власништво породице Лазаревић, која и данас ради, а налази се у центру старог Ресника, у улици 13. октобра. Кафана датира још од пре Првог светског рата и радила је без прекида. Била је омиљено састајалиште ресничких домаћина, а Душан Лазаревић, његов син Божа и касније унук Душан Брка Лазаревић, својски су се трудили да тако и остане. Кафана је деведесетих година реновирана и тренутно ради под закупом.

У периоду између два рата постојало је и радило још неколико кафана. Прекопута кафане „Шумадинац“, у данашњој кући породице Шаргић, Петар Лазаревић је такође држао кафану. У старој општинској згради, која и данас постоји прекопута бензинске пумпе, била је Општинска кафана, а у старом Дому културе који је срушен постојала је Задружна кафана. На раскрсници данашњих улица Јосипа Теларевића и Палих бораца Димитрије Митар Пауновић држао је кафану „Код Митра“.

Танасије Живојиновић је у том периоду на свом имању отворио кафану „Тасина кафана“, која је и после Другог светског рата наставила с радом и коју је успешно водио његов син Живан. Била је омиљено стециште ресничких голубара и једна од првих кафана поред кафане „Шумадинац“ која је имала билијарски сто. Налази се на углу садашњих улица Славка Миљковића и Милорада Доце Јанковића. Данас је у њој фарбара, гвожђара и продавница санитарног материјала „МИМИ Н КОМЕРЦ“.

На подручју Железничке станице постојале су две кафане. Кафана која се налазила у садашњој стамбеној згради, непосредно пре игралишта у Реснику, у данашњој улици Александра Војиновића, радила је до пред сам почетак Другог светског рата и држао ју је Милоје Миљковић. Друга је била позната „Стаменкова кафана“ чији је власник био Стаменко Марковић и која је, с обзиром на добру повезаност тадашњег Ресника са Београдом локалним возом, била омиљено и добро посећено место од стране Београђана. Кафана је радила и након рата. Једно време ову кафану је држао и Милан Тацић. Касније је у њој била продавница предузећа „Баново Брдо“. Тренутно је у власништву Зорана Митића који је у објекту неколико година обављао производњу колача тада врло популарне фирме „Беоколач“. Но, данас овај објекат није у функцији.

Крајем 50-тих и почетком 60-тих година, у краћем периоду, у општинској згради где је касније била месара, радила је и „Спортска кафана“ коју су држали Милан Бугарче Лукић и Милан Гембеш Лазаревић, а у улици 13. октобра и Драга Пуришић звани Босанац отворио је кафану „Код Босанца“, која је радила све до пред крај осамдесетих година и која је у то време имала и музички програм.

Користећи своје велико угоститељско искуство стечено радом у еминентним београдским ресторанима, Радомир Раша Лазаревић почетком 70-тих година на свом имању у улици 13. октобра гради, у то време, општепознату кафану „Зелени гај“. Овај угоститељски објекат, познат као дискотека и као место са добром националном кухињом, привлачио је велики број гостију. Многобројне познате личности у том периоду неретко су биле гости овог ресторана. Ресторан је радио са мањим прекидима до средине 90-тих година. Тренутно је у мировању.

Крајем 70-тих година, на крају улице Гајски пут, прекопута рампе, Таса кафеџија отвара и трећу дискотеку у Реснику под називом „Цветни брег“, која такође успешно ради све до краја 80-тих година. Сада је тај простор издат „Рето центру“, центру за одвикавање од наркоманије.

БИС

БИС, један од симбола Ресника, основан је далеке 1966. године (17. маја). Власници овог култног локала били су, од самог оснивања па све до затварања, Вахида Сека и Станимир Станко Бркић. Прву годину и по локал се водио на две особе: госпођу Јелку, па затим, на Јулијану Ћирић будући да власници нису имали основа по ком би се локал водио на њих. Станко је имао стално запослење, а Сека по занимању није била угоститељ. Званичне власнице су добијале новац у замену за давање сагласности за отварање на њихово име. Од децембра 1967. носилац локала је Сека Бркић (девојачко Тетарић) и у њеном власништву ће остати све до затварања. Сека је у међувремену од Привредне коморе добила сагласност, тако да су се тиме отклониле све баријере које је постављала државна бирократија.

Породица Бркић се настанила у Реснику током Другог светског рата, након честог мењања места становања, с обзиром на то да је Станков отац радио на железници. Плац на ком се БИС налази купљен је почетком педесетих година, а кућа је подигнута 1953. године. Прављена је у виду слова „Г“, са по два одељења и у једном и у другом делу да би лакше била подељена на два брата. БИС је отворен управо у делу чији је власник био Станко и имао је само две просторије, а породица се, због тога, преселила у подстанаре. Године 1968. Станков брат је исплаћен, а БИС се проширио на целу кућу. Свој садашњи изглед кућа добија 1974. године када је подигнута за само два месеца (јул и август); у приземљу се налазио локал, а на спрату је становала породица Бркић. Занимљиво је напоменути како је локал добио име. С обзиром на то да је власнички пар потицао из Босне и Србије, одлучили су да локал понесе име: „Босна и Србија“ или скраћено БИС.

У периоду од 1966. до 1969. године локал је радио као бифе. У то време све је функционисало као регуларна кафана: дневно радно време, конобарице и пуштање народне музике. Гости су били углавном из Ресника. Иако тада, локалан по карактеру, целокупан асортиман био је најквалитетнији Станко га је донео из Немачке. Власницима је понашање гостију повремено чинило проблеме с обзиром на то да су знали често да заподевају туче, па одлучују да 1969. године промене начин рада. Те године локал почиње да ради као „ноћни ресторан“, и укинуто је пуштање народне музике. Почиње се са пуштањем евергрина и уводи се диск-џокеј (ДЈ). БИС тако постаје прва дискотека у СФРЈ у функционалном смислу, иако у то време ова категорија уопште није постојала. Ни ДЈ као категорија запосленог није постојала већ су се они водили као особље локала. Када је дискотека отпочела са радом, плаћана су ауторска права за пуштање музике, а износи су били изузетно велики. Од када је постао дискотека, структура гостију БИС-а драстично се променила. Слободно се може рећи да у Реснику не постоји генерација која није одрастала уз музику овог легендарног места све до његовог затварања, али је БИС остао упамћен по ексклузивној клијентели до дана данашњег. У то време није било виђеније особе која се није барем једном појавила у овој дискотеци и прошла поред газда Станка на улазу. Излазак у овај локал био је ствар престижа, а дешавало се да буде паркиран толики број аутомобила и са једне и са друге стране улице да локални аутобус није могао да прође. Гости БИС-а, између осталих, били су: Драган Џајић, Лепа Лукић, Мики Јевремовић, Драган Николић, Милоје Поповић, Светомир Филиповић, Сребрна крила, Локице, као и амбасадори бројних арапских земаља са својим гостима. Гост БИС-а био је и Бранко Пешић, легендарни градоначелник Београда, као и Јошка Броз, унук тадашњег председника државе Јосипа Броза Тита. Такође, свакодневни гости били су деца водећих политичара Србије и Југославије, као и водећих функционера из општине, града и републике. Посебно су упечатљиви гости који су се понекад налазили и у улози забављача других гостију. Тако је ранији гост Љуба Мољац једном приредио свој препознативи концерт у БИС-у, а посећеност је била толика да је морао да стоји на гелендеру. Гости који су овде наступали били су и Боба Стефановић, Маринко Роквић и Снежана Ђуришић (у периоду када је отворена башта) и други.

Поред ексклузивних гостију, БИС је имао сталне госте из свих делова бивше Југославије који су имали резервисан сто сваке суботе. Посећеност је била изузетно велика, о чему говори и следећи податак: на прославу рођендана сина тадашњег директора националне телевизије дошло је око осам стотина лица. Гости су имали и упечатљиве анегдоте; Драган Николић је плаћао вечеру псу који се налазио недалеко од локала, а он је пио увек кока-колу из флаше не одвајајући се од ње ни када оде на подијум. На једном дочеку Нове године гостовао је амбасадор Алжира у Југославији и његов гост, амбасадор Алжира у Француској. Власници су превидели чињеницу да гости не једу свињетину, а целокупан мени подразумевао је јела од свињског меса. Како би се снашли, Сека је отишла код комшинице Маре, рекла јој да закоље и испече пиле које ће им бити послужено. Пошто се ближила поноћ, а само они нису добили вечеру, Сека је пиле пред њих изнела неисечено, са плехом у ком се пекло, па га је искидала на комаде, објаснивши то обичајем да се пилетина кида рукама и једе прстима. Пре тога одушевљени људи су ово дочекали као изузетно оригиналан гест не слутећи шта се заиста десило. Другом приликом, у дискотеку је дошао Душан Веселинов, син високог државног функционера Јована Веселинова, и довезао потпуно нов „цитроен ајкулу“ који је паркирао испред. Један од припитих гостију је разбио фар. Власници су се плашили да ће настати скандал, али је Веселинов изашао и рекао да нема проблема, а сутрадан се довезао потпуно новом „ајкулом“.

БИС је у највећем успону имао до четири запослена радника, по два чувара паркинга (један је био недовољан услед велике посећености), а помагали су и власници. Често на гардероби и другим организацијским и техничким пословима Дубоки печат у раду ове куће оставили су: Бранислав Петрушевић Петрући, у то време звани, „Триша“, познати комичар, а као ДЈ годинама је радио Атиф Бекрић, отац атлетичара Емира Бекрића. Као диск џокеји радили су и Миленко, Душан Маринковић, Бата старији и Бата млађи, Иван Одаховски, Драган Јагодић, Милан Стојковић и други.

Никада БИС није имао обезбеђење. Спорне ситуације су решавали власници, гости су их увек слушали. Станко је био много ригорозан према гостима како би се одржао ред, а томе у прилог говори и чињеница да је за сваку сломљену чашу следила пријава надлежним органима реда.

Период од 1970. до 1980. године сматра се златним периодом рада БИС-а, односно периодом када ова дискотека доживљава врхунац своје популарности. Посебно треба нагласити организацију дочека Српске нове године, по ком је овај локал био изузетно препознатив. У то време дочек Православне нове године био је прећутно забрањен, али у БИС-у атмосфера никада није напуштала празничне оквире. На једном од дочека гости су били Питер Фонда млађи који је дошао у друштву глумице Неде Арнерић.

Од 17. маја 1980. године почиње са радом и башта, јер је БИС постао исувише тесан да прими све заинтересоване госте. Башта је била намењена за рад лети, док би „стари“ део локала служио зими. Башта и остатак локала били су украшени предметима направљеним од кованог гвожђа чији је стваралац био Станко Бркић, власник. Башта је била осмоугаоног облика, а у угловима су се налазили грбови свих шест република иза којих су биле сијалице како би грбови светлели, амблем БИС-а и грб Југославије. Исте године, како би се огласило постојање баште и привукли посетиоци, на радију почиње да се врти реклама чији је аутор био Станко, а која је гласила:

„Далеке 69-те били смо први и једини, а данас нисмо једини,
а ви проверите да ли смо још увек први!“

Реклама је била изузетно популарна, па не чуди чињеница што је ушла у књигу из психологије аутора Аднана Тетарића (професора на Сарајевском универзитету), где је сврстана одмах иза рекламе о кока-коли по садржини и утицају поруке. Осамдесетих година посећеност БИС-а била је изузетно велика, али је дошло до промене структуре гостију, са смањеним бројем посета београдске елите, што је као последицу имало губљење репутације по којој је овај локал био познат. На промену структуре гостију у том периоду утицале су и несташице и ограничења ублажавана увођењем пар-непар дана вожње и друге неповољне околности. Прекретницу представља 1987. година када је наступао Боба Стефановић са својим „Беобетама“. Циљ организовања овог наступа био је враћање имиџа локала и његово претварање у евергрин клуб у чему се привремено и успело. После овог догађаја, доласком велике кризе и ратних збивања у земљи почиње суноврат БИС-а који није могао да се заустави.

Током последњих година постојања „старе“ Југославије, посебно 1991. и 1992. године, БИС даје само знаке живота. Због тога, као и због свеопштег стања у држави, БИС привремено обуставља рад 1993. године. Фирма је и даље наставила да постоји, а власници да плаћају дажбине, само локал није отваран. Године 1995. БИС поново почиње са радом, али све се сводило на пуко преживљавање. Од 2000. године локал мења начин рада и почиње са организовањем журки, и рођендана, што је у то време било изузетно популарно. Локал није више био отворен сваког дана, већ само петком, суботом и недељом. Децембра 2002. године Вахида Сека Бркић одлази у пензију и тада долази до гашења фирме и до званичног престанка постојања овог култног места. Локал је после тога служио само за издавање простора, и то је трајало неколико година док се није и са тим престало. Утицај БИС-а на развој и популарисање Ресника као насеља био је веома значајан. Анонимност Ресника у широј јавности смањена је током постојања БИС-а, који је и данас многима асоцијација на Ресник. Дружење у овом локалу утицала су и на почетак изградње тог дела Ресника, а посебно на изградњу бране и регулацију корита Топчидерке. Дешавало се да гости дођу ноћу у дискотеку, а да ујутру не могу да изађу из локала јер је било поплављено. Свесни клијентеле која је редовно посећивала БИС, људи из општине и града убрзали су одлуку о коначном решавању проблема који је овај део Ресника имао због изливања реке. БИС данас стоји као својеврсни споменик неким прошлим временима, која су била срећнија у сваком смислу те речи. Свима који смо имали ту прилику да барем једном будемо његови гости и осетимо топлину његове душе, остаје нада у његово поновно отварање и враћање старе славе. Надамо се да ћемо уласком кроз његове капије од кованог гвожђа поново наићи на један од његових симбола, таблу окачену на самом улазу на којој је писало:

„Чувај се пса и власника локала, јер су га живот и људска беда научили да и он уједа!“

По казивању Вахиде Секе Бркић, овај текст је приредио Горан Недељковић.

Било је и има у Реснику још много кафана: код Ралета Радојичића „Лолин конак“ у улици Славка Миљковића, кафана „Гурман“ на станици и многе друге, као и све популарнији кафићи које није могуће све поменути.

Трговина

Пре Првог светског рата Ресничани су се мешовитом, индустријском робом углавном снабдевали у Београду, с тим што су поједине производе држале и тадашње кафане. Након Првог светског рата, формирањем радних задруга, отварају се и: Задружна продавница мешовите хране, Задружна продавница сточне хране и Задружна пекара која се налазила на подручју Железничке станице. Поред задружних трговина, отварају се и прве приватне продавнице. Познато је да је Ђорђе Радојичић звани Ђура Бакалин, муж Живке Бакалке, имао две продавнице: једну на Железничкој станици, а другу код старог млина. У истом објекту, испод кафане „Шумадинац“, браћа Живорад Шоле и Милорад Лоле Митровић имали су продавницу мешовите робе, која је радила све до отварања прве велике самопослуге у новом Дому културе. Њу је отворило ТП „Баново Брдо“ и ту су браћа наставила с радом око 1970. године. На том месту где су они продавали мешовиту робу, касније је била продавница сточне хране. У згради која је срушена, а у којој је била Месна канцеларија (у њеном приземљу, где је касније отворена берберско-фризерска радња Грује Јанчића), налазила се млекара коју је до почетка 60-тих година држао Паја Митровић.

У Општинској згради, која и данас постоји, у приземљу су постојала три локала. У првом су Љупче Пауновић и Живан Лукић држали продавницу мешовите робе, а у каснијем периоду продавницу текстилне робе у саставу ТП „Баново Брдо“. Поред мешовите робе налазила се пекара предузећа МПИ коју је водила и у њој дуго радила Златија Јанковић, познатија као Злата Пекарка, и то у периоду од 1960. до 1969, када се отвара велика самопослуга у којој ће она наставити свој рад. У трећем локалу, после кафане „Спорт“ радила је касапница БИМ „Славија“, у којој је дуго радио тад познати Миле касапин. Главни снабдевач прехрамбеним артиклима на Железничкој станици била је продавница коју је држао Дракче Ракић.

У том периоду главни снабдевач Ресника трговинском робом било је ТП „Баново Брдо“. Поред велике самопослуге у новом Дому културе, имало је и самопослуге: на Железничкој станици, на углу улица Јосипа Теларевића и Палих бораца, као и у улици 13. октобра после кафане „Зелен гај“. Трговинско предузеће „Промет“ је имало своју продавницу на углу Подавалске и Славка Миљковића, а касније и једну продавницу у Јелезовачкој улици код старих стамбених зграда. Све те продавнице углавном су радиле до почетка 90-тих година.

После овог периода, услед убрзаног ширења Ресника и увећања броја становника, готово на сваком ћошку се отвара понека продавница мешовите робе. Многе су убрзо затворене, али неке и данас раде. Пошто их је већи број, није могуће све побројати а да неко не буде изостављен, па их стога овом приликом само помињемо.

Ковачи, колари и столари

Развојем Ресника у периоду између два рата, као и после Другог светског рата, јављала се потреба и за разним занатлијама. Многи Ресничани, или самоуки или као шегрти, учећи занат у развијеним радњама, отпочели су да се, поред пољопривреде, самостално баве и занатством. Нарочита потреба у том периоду била је за ковачима и поткивачима, столарима и коларима, пинтерима, абаџијама и другим занатима.

Ковачким занатством су се бавили Исидор Стефановић, Миливоје Милетић Чедомир и Драга Миловановић, Драги Јовановић, Цигани ковачи Благоје Ђорђевић и Драгољуб Марковић и други. Сви они током свог рада су имали посебну улогу у привредном животу и развоју села. Делатност ове струке била је поткивање сеоске запреге, коња, волова, крава као и производња, каљење и оштрење разних пољопривредних алата, одржавање плугова, дрљача и делова за шинска и друга запрежна возила…

Миливоје Милетић (1889–1965), од оца Радивоја, био је међу старијим ковачима у селу. Живео је на пространом имању у садашњој улици Браће Јеремић, где данас живи његов унук Миливоје Пуровац Милојевић са женом Живанком Жиком из фамилије Тацић. Миливоје се бавио пољопривредом, али живот га је натерао да ради и друге послове, па је тако самоук, са основним алатом, почео да се бави ковачким занатом. На свом имању од помоћне зграде направио је ковачницу у којој је за своје мештане обављао разне ковачке послове: окивао точкове на шинским запрежним колима, калио секире, будаке, крампове, оштрио ашове, косе,мотике и други алат.

Међу реткима у селу, имао је и велики кантар који мери до 120 кила, за крупнију стоку (овце, козе, свиње…) приликом купопродаје која се одвијала између мештана. Његов унук Миливоје, у жељи да сачува успомену на свога деду и ковачки занат, иако се никада није бавио овим послом, чува наковањ, стеге, чекиће, клешта и друге аутентичне дедине алатке у старом подруму, сада преуређеној ковачници и етно-соби породичне куће.

Драгољуб Драги Јовановић (1910-1985), рођен у Барајеву, завршио је занат у Занатском центру „Франша Депереа“ у Београду. У Ресник је дошао 1930. године где је био калфа у ковачко-поткивачкој радионици код Димитрија Митра Пауновића. Године 1934. Отварио је поткивачку радњу код Милана Кмета Лазаревића а од 1936. код своје куће, која је радила све до његове смрти. Драги Јовановић чувени Реснички ковач, како су га мештани звали чика Драги ковач. Живео је скромно са својом супругом, баба Натом. Био је велики човек и врстан мајстор, „мајстор без радног времена“.

Драги је био наш велики боем и заљубљеник (као и већина сеоског живља) у добру капљицу без које би живот сваког боема остао недоречен. Много је волео децу. Малишани који су са својим родитељима долазили да гледају поткивање коња, често су бивали изненађени понеким у то време ретким слаткишима.

Они који су га познавали, памтиће га по великој лули коју готово никада није вадио из уста, по дугој бради, накривљеном шеширу и неизбежним ранцем на леђима. Остао је упамћен као човек који је својом појавом најмање личио на шумадинца, а био је прави и велики шумадинац. Посебно је Драги познат по свом боемском начину живота, као човек племените душе и великог срца, шармантан, бескрајно скроман и поштен, увек спреман другима да помогне. Једном речију Драги је био и остао легенда Ресника.

Столарским занатом су се бавили Витомир Јовановић, звани Вита Тишљер, Душан Савић, Михаило Пауновић, Живојин Марковић, Предраг Радојичић и други, а најпознатији колари били су Димитрије Митар Пауновић и Радован Гајић Солунац.

Обућари, сарачи и кројачи

Опанци су били једина врста обуће; поправљали су их сами укућани, а ципеле нико сем попа и учитеља није носио, па стога није било ни обућара или шустера, нити ципела као обуће.

Развојем Ресника, насељавањем нових људи, стварањем индустријске производње и доласком моде повећавала се потреба за занатлијама који су се бавили израдом одевних предмета.

Обућарским занатом се бавио Милутин Ђорђевић, чију је традицију наставио и његов зет Милош Петровић Миша Шустер, који је почетком 70-тих година, након рушења старог Дома културе, поред данашње бензинске пумпе саградио пословни објекат у којем је више година Ресничанима израђивао и поправљао обућу. Непревазиђени мајстори опанчари били су Стева Појић и његова баба Јула која му је помагала. Миомир Јанковић радио је у Опанчарској задрузи Чукарица; тамо је радио као опанчар и Драгослав Митровић, а овим послом дуго се бавио, у локалу на раскрсници улица Славка Миљковића и Подавалске, и обућар Ђорђевић, а у Тржном центру „Авала град“: Шуца, Мики Гигов и други.

Ресник дуго није имао кројача, шнајдера грађанских одела, јер такве потребе практично и није било. Међу првима овај занат у Београду, на Теразијама, учио је Живота Јеремић, па пошто у Реснику није било посла, радио је у Београду. Изучавати занат код београдских мајстора у то време није било нимало лако. Живот калфа и шегрта био је веома тежак. Поред тога што су учили занат, најпре су морали да позавршавају све послове у кућама својих газда. По затварању радње одлазили би на спавање у стан који је био у склопу газдине куће, а газда би их закључавао и кључ носио са собом како они не би негде одскитали. После неколико година напорног рада и учења, када заслуже, полагали су мајсторски испит и добијали су папире о завршеном занату.

Абаџија и шнајдер је био Милисав Живковића, шио је тада модерне „бриџ“ панталоне. На Железничкој станици је радио Радомир Ракић Рака шнајдер, познат по изради мушких панталона, а у улици 13. октобра, близу Рибника, радио је и Милисав шнајдер. Након изградње новог Дома културе, у једном од локала шнајдерско-кројачку делатност обављао је и мајстор Стојан Столе Ђорђевић, који је, између осталог, шио и народну ношњу за фолклорно друштво. Посебна шнајдерка је била Живка Лукић (1912 – 1982). Ова изузетно начитана жена, која је била и члан библиотеке од њеног настанка па све до своје смрти, бавила се израдом шумадијске народне ношње. Шила је паргаре, либаде, кошуље и друге одевне предмете како за Ресничане, тако и за села у окружењу: Пиносаву, Рипањ, Бели Поток, Зуце, Врчин и друга. Анђелија Анђа Петровић је била врсна кројачица када је реч о изради рува – тако се тада звала одећа за венчање. Лепосава Лела Милетић се бавила неком посебном техником која се звала труковање. У почетку је труковала разне одевне предмете, а касније је радила слике и зидњаке. Мотиве је сама смишљала, цртала их „из главе“, и тако се, несвесно, бавила уметношћу. Касније је почела да ради и портрете наших краљева. Једна од њених слика дуго је била у топчидерској цркви.

Ресник је имао и своје ћурчије. Тим занатом су се бавили Миливоје Илић, а на Железничкој станици Никола Николић.

Веља Марковић, из ромске породице Марковића, био је познати абаџија који се бавио израдом и поправком амова, а такође је израђивао и различите врсте опанака.

Рабаџије и превозници

Посебно место у услужним делатностима Ресничана имале су рабаџије. Многобројна домаћинства, услед недостатка других послова, претежно су се бавила рабаџијским услугама за друге. Највећу понуду у овом послу представљала је експлоатација и вађење доброг камена кречњака у брду Стражевица у атару Ресника. Овај камен је коришћен у многе сврхе: за изградњу кућних темеља, као туцаник за насипање тада претежно блатњавих путева, за подизање насипа око железничких колосека и друге потребе. Највећа потрошња тог камена је била углавном у Београду, па су рабаџије правили по неколико тура дневно. Поред тога, рабаџије су вршили услуге и у самом селу за потребе домаћинстава која нису имала вучну стоку.

Увек је постојала потреба да се неком нешто превезе, најпре воловима, а касније коњима. Највише се превозио грађевински материјал, огрев и камен, пољопривредни производи… Поред запрежних кола, за потребе превоза камена најчешће су коришћене такозване „корде“. То је било запрежно возило на два точка, заправо краћа и јаче окована дрвена кола, са седиштем за рабаџију и са све четири стране обложена чвршћим даскама како би издржала тежину камена и да приликом транспорта он не би испадао. Поред запрежних кола и корди, поједине рабаџије су имали и своје фијакере коришћене за разне прославе и преславе, а посебно за свадбе.

Рабаџијским послом у Реснику бавили су се: Живко Шаргић, Живко Томић, Живан Пауновић, Никола Пауновић, Жарко Стојановић, Миливоје Недељковић, Живко Недељковић, Алекса Радојичић, Љубисав Радојичић, Живан Ђорђевић, Петар Пера Сладић, Живојин Жића Пауновић, Милорад Недељковић, Борица Пауновић, Дамјан Дача Митић, Тика Савић, Муја Милић (Кнежевчанин), Петар Недељковић Пера Балканов, Миленко Живојиновић, Боривоје Радовановић, Милован Баница Недељковић, Александар Танде Пауновић и многи други. Потреба за овом услугом јавила се од самог настанка села и трајала је све до 90-тих година када су рабаџије заменили трактористи и камионџије.

Од 70-тих година, са експанзијом насељавања Ресника, јавља се потреба за превозом већих количина грађевинског материјала. Рабаџије лагано губе свој примат, а све више Ресничана купује тракторе, које, осим у пољопривреди, користе и за превоз робе. Нешто више овим послом бавили су се или се и даље баве: Златко Недељковић, Моле Живојиновић, Зоран Петровић, Бобче Миловановић, Драган Недељковић и други. У исто време, повећањем градње више Ресничана купило је квалитетне камионе марке „ман“, „мерцедес“, „там“, „фап“ … и почели су се бавити аутопревозничком делатношћу. Познатији аутопревозници-камионџије у Реснику били су, или су и сада: Момчило Мошица Недељковић, Илија Ђорђевић, Чедомир Недељковић звани Чеда Мрга, Живан Зера Животић, Данило Дача Животић, Лола Матин Недељковић, Радомир Рака Милић, Војислав Животић илити Воја Шраф, Радомир Рака Павловић, Миливоје Мића Траскало Тацић, Лока Ранковић, Јова Савић и други. Међу првима камион марке „Прага“ купио је Ива Живојиновић. За возача је ангажовао Животу Жабца Николића, који је радио као возач у „Дуги“.

У овом послу посебно значајну улогу има новонастањена фамилија Златановић који су се са Косова доселили крајем шездесетих година, породица у којој су се, после смрти оца, тројица од четири сина, Драгиша, Негован и Мики, посветили аутопревозничком послу. Златановићи данас поред више камиона имају у власништву и тешку механизацију, булдожере, багере, мање и јаче ровокопаче, своја стоваришта шљунка и песка, чиме су постали водећи привредници за земљане и транспортне радове.

У Реснику постоји и већи број лица која се баве превозом путника, и то својим путничким возилима као такси превозници, али има и оних који се баве масовним, туристичким и градским превозом путника. То су предузећа „Мишкомерц“, касније пререгистрован у „Беобус“, затим „Лекон“, „Домико“ и други.

Остали занати

Поред већ наведених заната или група заната, у Реснику су радили и раде и многе друге занатлије. Први
младић који је после рата завршио стаклорезачки занат у Љубљани био је Благоје Петровић. Вита Јовановић, познатији као Вита Тишљер, био је врло запажен у столарској делатности. Миливоје Митровић се бавио неком врстом лимарије, крпио је посуђе и млекарске канте, правио посуде за мерење млека. Израђивао је разне украсне предмете од лима, алуминијума и калаја.

Зидарским занатом бавили су се Милован Ђорђевић, Милован Мита Јеремић, Петар Пера Лукић који је, рецимо, поред кућа, био познат по томе да зида и пушнице, а такође је радио и на поплочавању улица Гајски пут и 13. октобар; овим послом бавили су се и многи други. Претежно зидарским послом у Реснику бавили су се бројни мајстори, углавним Црнотравци. Ови људи су у већој или мањој групи долазили почетком пролећа и остајали до касно ујесен надничећи по ресничким породицама где год је било нешто да се сагради или да се поправи какав дотрајали објекат. По квалитету радова, скромности и поштењу чувен је био мајстор Новак из околине Бајине Баште. У Реснику и окружењу саградио је од темеља до крова преко две стотине кућа или изводио завршне и друге грађевинске радове.

Браварским занатом су се бавили Жика Марковић, Ђура стругар, Драгољуб Гаги Миловановић и други. Гаги је радио у „Индустрији мотора“ Раковица, а потом у Машинској школи у Раковици предавао практичну наставу. Био је врло цењен због своје стручности управо у периоду најизраженије индустријализације Раковице.

Берберским занатом се бавио Радивоје Марковић, а у Реснику је био познат и неки чика Јоца који није имао своју радњу, већ је ишао од куће до куће и тако обављао своју делатност. Овим послом шездесетих и седамдесетих година у Зелењаку и околини бавио се брица Тика. Почетком 1960. године у Ресник је из Српског Крстура дошао Груја Јанчић, познатији као чика Груја (1910–1972) и у згради где је била Месна канцеларија, а која је срушена приликом изградње новог Дома културе, водио фризерско-берберску радњу у приземљу према улици 13. октобра. Радња је 1969. године премештена у локал који се налази у новом дому, а након чика Грује његову делатност успешно наставља и дан-данас његов син Иван. Породица Јанчић се дуже од педесет година у Реснику бави фризерско-берберским занатом. Почетком седамдесетих, у заједничком објекту са Мишом Шустером, фризерску радњу за мушкарце и жене са својом супругом Душанком 1965. године отвара и Моки Стефановић, као најмлађи занатлија наше општине, и у њој раде све до свога пензионисања. Дуже време фризерски салон за мушкарце водио је и Слободан Николић Ђојин и други. Поред мушких, у Реснику је радило или и даље ради и више женских фризерских салона. Женски фризерски салон држали су Пауновићи, Роса Лукић и други.

Месарским занатом се бавио Раде Нешић, ћевабџија, а радња му је била на Железничкој станици.

Пекарским занатом се бавио се Петар Зељковић, а нешто касније, 70-тих година и Миле пекар, чија је пекара била у згради кафане „Шумадинац“, као и породица Манић у улици Палих бораца, Драган Тацић Брка, Рале Радојичић и други .

Косара Шаргић је била позната ткаља која је била прави уметник на разбоју. Разбој је имала свака кућа, прављен је од дрвета у сопственој изради и свака жена је знала да рукује њиме. Косара је ткала ћилиме, поњаве, крпаре, торбе пртаче, као и мале ручне торбице и друге материјале. Поред ње, ткачким занатом се бавио и Душко Белић чија је кућа била на станици близу реке.

Пошто је Ресник имао много винограда и воћа, постојала је потреба и за печењем ракије; познате казанџије у Реснику били су Петар Недељковић, Тала Стојановић, Боришко Пауновић, Милош Марковић Бучкар, Јова Миловановић, Миса Шаргић и други. Казанџије су своје казане често изнајмљивали другима за ушур.

Пинтерским занатом, израдом каца и бурића, бавио се Милован Николић, звани Пинтер.

Милован Јовановић (1929–1988) Буга, како су га сви у Реснику а и шире звали, био је мајстор-тапетар. Занат је научио у фабрици „Сувобор“ и након 16 година рада постао је самостални занатлија. У Реснику скоро да не постоји кућа у којој бар неки комад намештаја није поправио мајстор Буга. Осим као добар мајстор, био је познат и као голубар, шаљивџија и забављач. Често је другим младићима на одслужењу војног рока писао шаљива писма у стиховима.

Нарочито после Другог светског рата чињени су напори на убрзаном едуковању мештана одржавањем бројних курсева који су подучавали у првом реду младе у теоретским и практичним знањима из области које су им биле најпотребније у свакодневном животу.

Ти курсеви најчешће за мушкарце били су из области припреме и обраде земљишта и примене агротехничких мера, гајења разних пољопривредних култура, чувања и неговања стоке, као и тада најпотребнијих занатских занимања: електричар, возач, радник на машини у области металске индустрије и друго.

За жене су углавном одржавани краћи курсеви из области тада претежно женских послова, као што су: кројење и шивење, припрема хране (кување, припрема зимнице, мешење…), прва медицинска помоћ, посебно при порођају, лична и породична хигијена, разни занати народне радиности, као и из других претежно женских послова.

Није познато да се неко од Ресничана у домаћој радиности бавио масовнијом призводњом као основном делатношћу породице или фамилије. Углавном је то било мањег обима и више за личне потребе. У домаћој радиности рађене су обрамице, дубак, колевка за дете, софра за децу, клупе за седење, виле, столови, санке, мотовило, чунак, брдо, вретено и сл. Нужно је било да веће фамилије имају обучене људе и алатке и за ту врсту израде. Нажалост, данас многи и не знају како уопште изгледају у то време незаменљиве справе и алатке.

Временом су се мењале потребе и за пружањем одређених услуга. Технолошки прогрес и савремени начин живота учинили су да су многи занати нестали, а створена је потреба за новим. Ове околности условљавају да овде није могуће поменути ни све занате, нити сва лица која су се у већој или мањој мери бавила тим занимањима. Многи занати у свакодневној примени живе у Реснику у појединачним или групним услугама. Без њих би функционисање савременог доба било незамисливо. Сваки дан на својим пословима данас су активни: механичари, водоинсталатери, електричари, стругари, аутоелектричари, фарбари, машинбравари, брусачи, посластичари, графичари и многи, многи други. Некада су били активни пинтери, колари, бозаџије, вуновлачари, абаџије, бојаџије, корпари, ситари и други, а у данашње време све више се траже маникири, педикири, софтвер и хардвер сервисери, електроничари-дијагностичари и други.