Ресник је раније био претежно пољопривредно село, а имајући у виду да је концентрација индустрије била у Раковици, Ресник није ни имао индустрију. Међутим, велики број Ресничана био је запослен у фабрикама овог донедавно великог индустријског басена. То су биле: „Индустрија мотора“ Раковица, „21. мај“, Ливница ИМР, „Рекорд“, „Југострој“, „Фригострој“, „Техногас“, „Комграп“, „Обнова“, касарна „Мома Станојловић“, „Соко Штарк“ и нека мања предузећа. Поред наведених фабрика у Раковици, многи Ресничани су давно радили и у Фабрици за производњу конзерви у Кијеву, као и у фабрикама ван раковичког басена, као што су фабрика „Минел“ у Рипњу, „Иво Лола Рибар“ у Железнику, затим на железници, у градском саобраћају, војсци, милицији, здравству, просвети, у пошти и бројним другим привредним гранама. Посебно је велики број Ресничана на разноразне начине био ослоњен на рад каменолома Стражевица (Геосонда) у Кијеву где су свој посао, поред радника, проналазили и многе рабаџије, као и аутопревозници, затим у ПКБ, трафо станици Београд 3 и на другим местима. Било је случајева да по двоје, па и више чланова једне породице раде у истој фабрици, а многи су у њима остварили пун радни стаж и доживели старосну пензију.

Од почетка па све до краја деведесетих година траје уништавање раковичког басена, који је некада запошљавао око двадесет хиљада радника и био један од већих металских и индустријских центара бивше Југославије и читавог Балкана. После бројних стечајева, ликвидација, реституција, продаја и других транзиционих промена, већи део предузећа раковичког басена данас не функционише; на некима се налазе само кородирани ланци и катанци, чак ни радника обезбеђења нема да сачува пропале машине и оронуле објекте не тако давно поноса Раковице, Београда, па и читаве земље. Да ли је неко за то одговоран, вероватно никада нећемо сазнати, али оно што много теже пада јесте где и како запослити млад и квалификован кадар који се свакодневно осврће на мртве гиганте некадашњег поноса и извора егзистенцијалних услова њихових предака.

У Реснику су до деведесетих година постојала представништва и седишта појединих предузећа. Нека од њих су: Минерална вода „Раденска“, ГП „Вијадукт“ Загреб, које је своју пословну јединицу имало на раскрсници улица Кружни пут и Славка Миљковића и које је имало значајне активности у тадашњој изградњи Београда; „Далмација вино“, чије је складиште било у Подавалској улици где је некада била ЗЗ „Искра“, која се бави прометом угља и данас ради на простору Железничке станице, као и „Расадник“, који се бавио узгајањем и продајом садница воћа и калемљених ружа. На подручју Железничке станице, у улици Александра Војиновића, постојало је и данас ради стовариште грађевинског материјала чији је дугогодишњи пословођа био Миладин Јеремић, а потом исти посао наставио његов млађи син Мирослав. Поред овог стоваришта, радила су и друга стоваришта којима је Ресник био добро покривен. Транспорт кабастог и тешког грађевинског материјала, углавном на велико, умногоме је олакшавала железница која је у Реснику врло развијена.