Једно од најчешћих места где су се Ресничани након Другог светског рата масовно запошљавали био је каменолом или, како су га мештани најчешће звали, „Мајдан“. Ту су радили скоро сви Ресничани, а са њима, и многи људи из оближњих села: Рушња, Белог Потока, Пиносаве, Зуца, Рипња… Посла је било превише, требало је изградити улице, пруге, фабрике, куће, зграде… За све је био потребан камен, а само један Мајдан у близини. Иако са сигурношћу не можемо тврдити од када Каменолом званично почиње са радом, као ни име његовог првог корисника, почеци ископа већих размера камена на овом локалитету везују се за почетак 20. века. У то време камен се вадио и уситњавао ручно, да би се уградио у темеље, улицe, пруге и зидове Београда. Такође, прича се да је међу првим корисницима експлоатацију камена годинама вршио газда Познаков, руског порекла, који је увек уз себе имао позлаћени штап по чему је остављао посебан утисак.

Ради лакшег превоза, утовара и истовара камена запослени у Мајдану су припремали посебна запрежна возила на два точка са ојачаним страницама (канатама) и дном (душемом) које је називано „корда“. Готово сваког јутра по сувом времену, кроз ресничке улице, па низ Зелењак, сливале су се реке радника ка Мајдану. Који нису имали запрегу долазили су на посао возом или пешице, али је њихова дневница била значајно мања од радника са својом запрегом. Експлоатација камена је првобитно вршена са раковичке стране, изнад тзв. „Манастирског гробља“ које је тада коришћено само за потребе манастира и имало је свега неколико споменика. Ту су се налазиле две камене зграде, у једној је била менза, а у другој дирекција каменолома.

После минирања, које је вршено два пута дневно у пола једанаест и на крају рада по одласку радника кући, камен је одвајан на „тридесетице“ (приближно тридесетак сантиметара пречника). Такви комади су ручно утоварани и превожени даље, најчешће за калдрмисање улица, док су остали крупнији и ситнији комади камена кордама или транспортним тракама допремани у тзв. „бренер“ (дробилицу), где се млео. Уситњен камен је помоћу посебних вила са више (девет и више) парошки утоваран у запрежна возила, а потом вожен до Железничке станице у Раковици где је претоваран у вагоне. Био је то изузетно напоран посао, пошто је утовар и истовар уситњеног камена, тзв. ризле захтевао посебну умешност. Камен се вилама захватао са дна и равномерно разбацивао по читавој површини вагона, јер га касније није било могуће правилно распланирати и вагон до врха напунити. За овај посао није било одређено радно време, дневнице су мерене по броју пуних вагона који су морали да се напуне током дана како се раднику не би одбијала лежарина вагона од дневнице. Да би се посао на време обавио често су на испомоћ долазили и други укућани, па и жене. Занимљиво је рећи да камен није смео бити вожен директно на станицу да се не би сметало људима који су ту чекали, већ је морало да се кружи, да се пређе надвожњак преко пута „Агаруше“ (предузећа „Техногас“) и терет претера на другу страну. Касније се прешло на експлоатацију камена са кијевачке стране због бољих услова рада, чиме је значајно скраћен и олакшан превоз директно до кијевачке железничке станице. Изграђен је и засебан колосек који је спајао Мајдан и Железничку станицу. Из каменолома је пруга ишла преко Матића имања ка Кијеву. Ту су постојала два колосека, левим се ишло до куће Лицета Јарановића, а десни је прелазио на страну изнад Лазаревића кућа па све до Кијева. Овде је „Ћира“, којим су управљали машиновође Љуба и Никола, свакодневно вукао камен. Гаража локомотиве је била у улици Ослобођења, повише куће Буле Јарановића.

Многи Ресничани су радећи у каменолиму стекли и пензију. Готово да није било куће а да неко из ње није радио у мајдану. Прилично дуго овај посао обављао је и Ресничан Жића Пауновић. Догађало се да Жића Селенин, како су га многи звали, после напорног рада попије и коју више, па се и запије. Али његов коњ „Бећар“ био је тако дресиран да је и припитог газду, непогрешиво и без икаквог вођења, од Мајдана довозио до Жићине авлије у Авалској улици у Реснику.

Изузетно тежак посао у мајдану и рад са каменом на изградњи путева и пруга обележио је животе многих Ресничана у периоду између два рата, непосредно након Другог светског рата па све до почетка седамдесетих година минулог века, када је ручни рад замењен механизацијом а посао поверен фирмама за експлоатацију камена које су запослиле своје раднике и обезбедиле им стални смештај по баракама у близини Мајдана. Најдуже, са моћном механизацијом, експлоатацију камена вршило је предузеће „Геосонда“, све до пре двадесетак година када је извршена приватизација и каменолом прешао у руке страних инвеститора. Каменолом је данас у власништву италијанске компаније „Адиђе Битуми“ и производи око 300.000 м3 разних камених агрегата годишње.

Рад у каменолому је оставио многима трајне последице по здравље. Великог избора није било. У послератном периоду посао у мајдану био је први који се нудио. Ратом измученом и осиромашеном народу био је потребан динар, па су ратне муке замењивали физичким радом. У то време било је тешко наћи други посао; овај је био многима прихватљив и требало је зарадити дневницу за куповину кућних артикала, мада су многи радили само у данима када у пољу није било пољопривредних радова.