Најразвијеније привредне гране од настанка Ресника па до половине минулог века јесу пољопривреда и сточарство.

Пољопривреда и сточарство пре Првог светског рата

Значајнија места за ратарске културе у Реснику пре Првог светског рата билa су: Орловац, Стражевица, Сикиљевац, Бабин Гроб, Гај, Пландиште, Кијево, Клење, Кадинац, Голи Брег, Раковачки поток, Кључеви, Дрењак, Јелезoвац, Мали Забран, Прњавор и други мањи потеси. Простори под шумама, углавном мањих површина, били су Паригуз, Орловац, Лугњаче, Кадинац, Голи Брег, Мали Забран и неки мањи лугови. Пашњаци за стоку биле су углавном општинске утрине – Орловац, Сикиљевац, Гај, Подавала, Раковачки поток, Мали Забран, Зелењак, као и долина Топчидерске реке.

Село је до одласка Турака имало спахију који је породицама давао земљу онако како је која долазила, а они су је сами крчили и обрађивали бесплатно; нарочито актуелно је постало крчење шума после одласка Турака, тако да је у то време велики предео који је био пошумљен претворен у оранице. Обрада земље је обављана ручним и слабим алатом, а за орање је коришћена стока за вучу. Али, теглећу стоку у то доба није могла да има свака породица, те се може слободно рећи да је, као и свуда у околним местима, ратарство било веома слабо развијено.

Пољопривредне културе

Главне ратарске културе биле су житарице, у мањој мери и крмно биље. Од крмног биља, које је коришћено за исхрану стоке, сејане су луцерка, црвена детелина, а нешто касније звездан и троготка (врста детелине). Најраспрострањеније и најважније житарице биле су пшеница и кукуруз, које су на парцелама сејане наизменично, а у нешто мањем обиму овас, раж и јечам. На искрченим парцелама настајале су нове оранице на којима је највише гајена пшеница, углавном зато што је на тржишту цена пшенице била највећа, тако да се могло доћи до неке зараде да би се купили занатски и индустријски производи неопходни за домаћинства. До Првог светског рата гајена је домаћа сорта пшенице, тзв. бркуља. Део произведене пшенице коришћен је за исхрану у домаћинству, док је остатак продаван на тржишту. Сетва пшенице је обављана ручно, такозваном омашком, тако да се често дешавало да је негде била гушћа, а негде ређа, јер сејачи приликом рада нису имали увид у покривеност површине.

У жетви су мушкарци везивали снопове, а жене су желе, док су деца купила влаће и доносила воду с извора. Основна жетелачка алатка био је срп, а пошто није било канапа, снопови су везивани или ужадима плетеним од стабљика жњевеног или чупаног жита, који су се најбоље правили изјутра рано док су стабљике биле још меке од росе. Увече, по завршетку рада, снопови су преношени и садевани у крстине. После завршетка жетве чекало се још који дан, па су крстине превожене у село на гумно, колима у лотрама са шипилима, где је жито садевано у стогове и вршено. До увођења првих вршалица вршило се коњима, обично на њиви, терањем коња у круг у оба смера. Коњи су при том били везани за стожер (колац пободен у земљу) око кога је распрострто жито. Са овако овршеног жита склањана је слама, а жито скупљано у вреће, касније вејано на ветру или кроз решета на ветрењачама.

По казивању Томе Митића, пре Првог светског рата његов прадеда Павле Митић је имао савремену мађарску вршилицу, „Дреш Хотер шанс“, која је радила помоћу двотактног дизел мотора званог „Аран“. Касније су у употреби биле вршалице које су радиле на пару, такозване „Парњаче“. Парна машина је ложена грањем, а могле су да се користе и огризине шаше и слама. Такве вршалице је вукла запрега, углавном волови. Затим су се појавили трактори са гвозденим точковима и моторима. Такав трактор први је у село довезао Живота Митровић. Пре Животе вршалицу су имали Илија Илијица Недељковић и Таса Живојиновић.

Раж је сејана до Првог светског рата у нешто већем обиму, углавном ради добијања хлебног брашна и дуге сламе која је коришћена за покривање стаја, шупа и надстрешница. У мањем обиму сејан је овас, погодан за исхрану коња, као и јечам за исхрану свиња и друге стоке.

Орање, крчење шума и косидба били су мушки послови, жетва и вршај такође, док су копање обављали и мушкарци и жене. За орање је коришћено дрвено рало које су вукле краве, ређе волови и коњи.

Кукуруз је с пшеницом већ одавно најзаступљенија култура у нас. Осим што је служио као сточна храна, становници Ресника дуго су га користили и у исхрани. Раније су гајени бели тврдунци, а касније и домаћа сорта – зубан. Кукуруз је сејан ручно, касније ралом, спуштањем неколико зрна из руке сејача на одређену дубину у размаку од једног корака, а потом је затрпаван.

Поред кукуруза, у њиви су сејани у сваком другом или трећем реду пасуљ, а у сваком петом или шестом реду бундеве.

После ницања усева обављана су два окопавања. При првом окопавању кукуруз је, одстрањивањем сувишних коровских и других биљака, и проређиван. Друго окопавање је било тзв. огртање. Пре Првог светског рата, када није било примене агротехничких мера заштите, а ни запрежних копачица, ручно је копана цела засејана површина. Често су организоване мобе, а на гласу су били добри копачи. Берба кукуруза је обављана такође ручно. Кукурузовина (стабљика кукуруза) сечена је српом и везивана у снопове, а пошто није било канапа за везивање, углавном је коришћено врбово пруће. Касније се кукурузовина превозила у дворишта, слагала у стогове и користила у исхрани стоке.

Није познато да је у Реснику у то време постојала воденица у којој би мештани могли да мељу жита, па коришћене воденице у околним селима. Поуздано се зна да су у Пиносави постојале две воденице.

Од осталих усева на њивама у Реснику гајени су конопља и лан, а некада и дуван у мањем обиму. Конопља је била доста важна за тадашњу пољопривреду, јер су од њених влакана израђивани делови одеће, вреће, покривке, ужад и слично.

Гајење ратарских култура у то време захтевало је доста рада и труда. У условима примитивне обраде и недостатка агротехнике радни дан је често трајао од јутра до мрака, уз мале паузе за оброк на њиви. Време је мерено по сунцу, од његовог изласка до заласка трајао је радни дан у пољу. Није било лако ни домаћицама – редушама, које су завршавале све кућне послове око стоке и деце, а уз то припремале ручак и доносиле га на њиву уморним ратарима.

Ливаде, којих је у то време било на више места у Реснику, давале су сасвим добре приносе, нарочито Личинске ливаде и Кречане поред Топчидерке. Косило се ручно од ранога јутра када је трава омекшала од росе, јер када је мекша боље леже у откосу, а и косу није потребно тако често брусити, односно оштрити. Откоси су остављани који дан да се осуше, а потом су превртани да се осуше и са друге стране. Касније су бабичени (сакупљани вилама у мање гомиле колико се може понети или повући), па сакупљани у волујке (веће гомиле) да се сачувају од евентуалне кише и ветрова. Пошто одстоје неко време и лепо налегну, волујци су утоварани у лотре – запрежна кола и довожени кући где су садевани у стогове или камаре, те преко зиме коришћени у исхрани стоке.

Повртарство

Повртарство је било слабо развијено, ако се не рачуна пасуљ који је био њивска култура. По неким старим изворима знамо да се гајило зеље, вероватно у ту врсту спада и спанаћ, црни и бели лук, купус, парадајз, рен, паприка, боранија, краставац, кромпир, бела бундева (дулек), ротква, празилук и плави патлиџан, бостан…

Поврће је углавном узгајано за сопствене потребе, и то у баштама које су најчешће биле у окућници. Нека домаћинства су имала баште и у другим потесима изван дворишта. Његовом производњом углавном су се бавиле домаћице, које су и остављале семе разног поврћа, па једна другој давале и том разменом се међусобно помагале.

Не само поврће, већ и семе гајених ратарских култура – пшенице, кукуруза, пасуља, детелине и осталих остављано је од произведених усева, позајмљивано, замењивано или куповано од других произвођача. Род са најбољих и најчистијих парцела пшени це, при вршидби, одвајан је и остављан за семе. Најкрупнији клипови кукуруза, са највећим бројем правилних редова, везивани су у евенке (тур. свезани по два до три клипа кукуруза) и остављани за семе. Код детелине су остављани делови доброг изгледа и без вилине косице, па је у одговарајућем периоду зрења детелина кошена и ручно трљана да би се добило ново семе.

Воћарство

Винограда је у том периоду у Реснику било много, а најчешће су засађивани на Стражевици, Подавали, Парлозима као и у окућницама. У то време лоза је гајена на чокот, везивана за пободено коље у правилним размацима од једног метра у дужним и у попречним врстама. Гајене су старе сорте грожђа, као што су тамјаника, смедеревка, црвеника, бела и црна отела. Након бербе грожђе је довожено кући где је муљано у дрвеним муљачима и сипано у дрвене каце из којих се касније отакала шира, односно вино. Комина која је остајала, након тога је коришћена за производњу комове ракије, слабије јачине, која се употребљавала и као лек, у виду облога, за поједине болести.

Најбројније воћне врсте биле су шљиве, крушке, јабуке и ораси, дуд, а ређе вишње, трешње, брескве и кајсије. Од шљива су углавном гајене следеће сорте – пожегача, ранка и разне врсте џенарике или, како поједини у Реснику кажу, пискавци; од крушака – илињача, водењача, лубеничарка, караманка, медњак и друге; јабука – петровача, колачара и будимка. Виноградарска бресква је била веома заступљена и била је засађена у сваком винограду. Воће се углавном користило за потрошњу у оквиру домаћинства, док су поједине врсте прикупљане, остављане у дрвеним кацама да „превру“, па се од тога касније пекла ракија. Некада је у Реснику било много дудова, црних и белих, па је и од њих била добра ракија. Међутим, у данашње време ових воћки је остало врло мало.

Сточарство

Сточарство је у периоду пре Првог светског рата, уз ратарство, било важна и значајна грана и било је много заступљеније него у каснијим периодима. Вероватно је један од разлога био и велики број пашњака који су постојали у том периоду. Биле су заступљене све сточне врсте. Већи део времена стока је проводила у слободној паши по њивама, ливадама, шумарцима и утринама. Поред тога, било је доста чисте и хладне воде са извора и потока за стоку и чобане, као и шумовитих предела у којима је стока пландовала.

Од говеда гајено је ситно домаће говече, буша, врло мале млечности. Млеко и млечни производи, оно што се добијало после касно одбијане телади од сисе, коришћени су за потребе домаћинства, а одрасла говеда продавана су приватним трговцима и лиферантима.

Нарочито је био заступљен узгој свиња чиме je обезбеђивано месо за исхрану домаћинства, aли и за извоз преко Саве; за товљенике је добијан неопходан новац за који је домаћинство набављало робу коју само није могло да произведе. Преовладавале су сорте крџава мангулица, а ређе црна моравка, које су осим паше обилато користиле и жиреве у шумама и под утринским грмовима. Преко зиме пуштане су на утрине да ријући проналазе заостале коренчиће, док би у кућној исхрани добијале пабирке кукуруза.

Тржиште аустроугарске, као и близина Београда, погодовали су да се и у Реснику развије сточарство. Постојале су пијаце за продају стоке: Обреновац, Врчин, Рипањ, касније и Болеч, мада је било и чувених трговаца стоком, који су крстарили, па су стизали и до Ресника, и у чопорима гонили свиње „преко“. Што се тржишта тиче, Ресничани су у Београду имали свако своју муштерију и за њих су гајили свиње. Данас није више тако. Свиње се гаје углавном за личне потребе, а за пијаце само ако претекне. Некада су свиње на пашу изгонили само старији људи, као и деца старијег узраста.

То исто важи и за овце. Било је то време када су домаћинства користила вуну као сировину: правили су шарене ћилиме које су удаваче носиле у младожењину кућу, плели су џемпере, чарапе и друге одевне премете. Сада то није случај. У овом периоду постојала су многа стада оваца. Поједина стада су бројала и више од стотину ових најскромнијих животиња домаћих пасмина, које би откидале сваку преосталу травку на пашњацима и утринама, а зими би обрстиле све што им се стави у јасле. Њихово млеко је коришћено за прављење сира и киселог млека, месо за исхрану, а вуна за израду разноразних предмета у домаћој радиности.

Козе дугих рогова, махом тамнијих боја – риђе, смеђе, црне и сл. чуване су у стадима с овцама. Волеле су шумски брст тако да је због њих шумско растиње остајало ситно и кржљаво. Као и овце, гајене су ради меса, млека и кострети (козје длаке).

У сваком овчијем и козјем стаду, на мушким и јачим женским грлима око врата висиле су, на овцама меденице, а на козама клепетуше, чији су звукови надалеко одзвањали, а по њиховим звуцима домаћини и чобани су ценили где им се стада налазе и куда су кренула.

Док је стока, нарочито овце, козе и свиње, већи део године проводила на паши, говеда су или била на паши или су гајена у стајским условима. За зимску прехрану и простирку морало се благовремено спремати. За говеда је ваљало прибавити довољно сена, шаше и сламе, такође и мекиња, за коње сено и сламу уз нешто кукуруза, за овце и козе сено, сламу и со у крупицама. Свиње су истериване на утрине да ријући потраже нешто за храну.

Ретка су била домаћинства која су имала волове и коње, који су коришћени искључиво као радна снага. Вукли су запрежна кола, углавном дрвена, са дрвеним осовинама и незнатно окована, а нешто касније су таква кола израђивана и од добро оковане дрвенарије.

Живинарство је било слабије развијено, углавном су гајене домаће кокошке и ћурке, ређе гуске и патке, мање ради меса тих животиња, а више за производњу јаја.

Један од важнијих производа тадашњих домаћинстава била је и кожа која је остављана да се суши, а касније продавана занатлијама и трговцима.

Пољопривреда и сточарство између два светска рата

Пољопривреда у Реснику после Првог светског рата почиње убрзано да се развија, нарочито ратарствo и сточарство. Углавном су за обраду земљишта коришћене исте пољопривредне површине, али су стваране и нове крчењем појединих шума и парцела покривених ниским растињем. Такође су поделом општинских утрина земљорадницима, почетком тридесетих година минулог века, обрадиве површине знатно увећане.

Пољопривредне културе

Најраспрострањеније ратарске културе и даље су биле пшеница и кукуруз. Напретком тадашње механизације умногоме се напредовало у обради и припреми земљишта за сетву. Пре Првог светског рата била је реткост да неко има гвоздени плуг. Уколико је и био у поседу појединаца, то су углавном били плугови стране производње; најпознатији су били тзв. „Комити“. Између два рата на сеоским поседима појављују се и плугови домаће производње, најпре „Сервус“, а касније и „Дивљи вепар“. Плугове је при обради земљишта вукла запрежна стока, а имали су точкове, тзв. „колечке“. Гредељом се регулисала дубина бразде на колечкама, а гужвом је регулисана ширина бразде.

За дрљање се испочетка користила тзв. „Брана“, направљена тако што се уплитало грање на парчету дрвета, па се равнала и ситнила земља, а нешто касније су коришћене прве дрвене једнокрилне дрљаче са гвозденим клиновима. Такав начин припреме земљишта за сетву умногоме је убрзавао и скраћивао дотадашњи начин обраде ораница.

Пшеница је и даље сејана тзв. „омашком“, а кукуруз, све до друге половине тридесетих година, углавном ручно. Знатно је смањено копање кукуруза, јер са увођењем копачица није било више потребе да се комплетна површина прекопава. Копачице су биле дрвене са гредељом, дрвеним или гвозденим точком, а раоници и мотичице су биле гвоздене.

Жетва пшенице се није у много чему променила све до пред крај тридесетих година прошлог века: радило се ручно, а снопови су превожени на гувно (гумно) где су садевани, а касније вршени парњачом. У Реснику су, по причању, постојала три већа гувна, и то: пољана код Митровића и Маринковића, код Томића, Јоксимовића и Матића и Стрмоглавице.

Прву вршаћу гарнитуру (парњачу) набавали су Рајко Живојиновић и Живота Митровић. Они су у Сегедину у Мађарској купили парну машину марке „Булдог“ 1930. године и обављали вршидбу по Реснику све до после Другог светског рата. Сличну парњачу имао је и Танасије Живојиновић. Пре тога је за вршидбу коришћена вршаћа гарнитура из Пиносаве.

Вршаћа гарнитура се састојала из два дела: погонског – локомобиле (машине) и радног – вршалице (дреша). Писак локомобиле, према дужини и прекидима звука, означавао је почетак и наставак рада, или опомену радницима да недостају снопље или вода. Власник је уз гарнитуру обезбеђивао и стручну радну снагу (храниоце, ложаче и мајстора), вагу за мерење овршеног жита и превоз. Осталу радну снагу обезбеђивали су власници жита међусобним испомагањем. Овакав начин вршидбе био је тежак и напоран и изискивао је много рада и труда. На гумнима су људи који имају мање жита дели стогове у два реда. Кад дође вршалица, она крене између стогова, па кад све заврши, одлази даље. Многи су правили стогове у својим двориштима. Кад вршалица дође, она крене од једног краја улице и иде редом до последње куће. Удружи се цео комшилук и прати је редом. Ретки су били људи који су имали више стогова, па су у свом дворишту правили мање гумно, као Живан Матић, Живота Радовановић, Љуба Радовановић, Рака Мартић, Миса Шаргић, Живко Радојичић и други. Овај процес је захтевао добру организацију и много радне снаге. Одвијао се у неповољним условима, на високој температури и у великој прашини. Физички је био изузетно напоран и није било радног места за које се могло рећи да је лакше од неког другог. Мушкарци су дели сламу и бацали снопове са стога на дреш, везивали џакове, мерили их и одлагали жито у амбаре, а жито су прихватали обично старији људи. Жене су извлачиле плеву, а млађе жене и девојке су гурале сламу до стога. Организовале су се две по две; таквих парова је требало више. Због тежине посла строго су водили рачуна кад је ко на реду, а уколико би неко покушао да оступи од тога, остали би се љутили. Ипак, најтеже је било храниоцима на дрешу који су секли ужад да би сноп могао растресито да се убаци у дреш. То је требало брзо радити како машина не би стајала.

После завршеног посла домаћин вршидбе давао је ручак за све вршиоце. Посебно је било значајно да дан вршидбе протекне без падавина. Због временских прилика вршај је требало одрадити што пре, па су стога долазили и људи из других села са својим вршалицама, као што су Радуша из Зуца, Тица из Раковице и Пера из Великог Села.

Примена механизације (гвоздени плуг, дрљача, копачица) довела је до напретка у обради земљишних парцела.

У Ресник је крајем тридесетих година, тачније 1937. године, Ђура Матић, као свршени ученик пољопривредне школе у Чешкој, први дотерао сејалицу за пасуљ и кукуруз, а која је одвајала те две културе приликом сетве. То је у знатној мери допринело смањењу обима посла приликом обраде и припреме земљишта за сејање. Он је тих година увезао и прву жетелицу на коњску вучу, ветрењачу за пасуљ и тријер за жито. Прича се да су и Обрад Пауновић и Спасоје Јанковић имали жетелицу између два светска рата. То је знатно допринело напретку пољопривреде у Реснику, јер се применом савременијих пољопривредних алата олакшавао посао ратарима и смањивао тежак људски рад на обрадивим површинама.

Што се тиче осталих ратарских култура у овом периоду, увек је постојала нека мања површина засејана јечмом или овсем који су коришћени за сточну исхрану. Крајем тридесетих фамилија Матић је на Стражевици сејала шећерну репу, па се може рећи да је то била једна од првих индустријских култура засејаних у Реснику, а подручје на којем је сејана и данас се по томе зове Репиште.

Детелина се и даље на исти начин, као и пре Првог светског рата, семенила и косила, тако да се може рећи да није било никаквог технолошког напретка; све се радило ручно. На исти начин обрађиване су и кошене ливаде, обично по два пута годишње, у првом роду као сено, а у другом роду као отава. Треба нагласити да су, због наглог развоја сточарства, ове површине биле и проширене због недостатка потребних површина под детелином. Ресничани су сено и другу храну за стоку често куповали у другим селима.

Повртарство

У области повртарства и воћарства и даље су сејане и сађене исте културе, углавном у окућницама и за сопствене потребе. Није било неке битније тржишне производње. Воћке су углавном умножаване калемљењем, јер није било неких расада. Одвијало се то на овакав начин: засади се нека дивљака, па кад довољно одрасте, сасече се и на њу се накалеми нека племенита врста воћа. Неки сељаци су посебно били вешти у калемљењу, примао им се готово сваки калем, па су због вештих руку били на добром гласу и стога врло често ангажовани код других мештана.

Виноградарство је делимично проширено тако да се и у пределу Малог забрана узгајају виногради. Углавном су засађиване већ наведене врсте грожђа и по истом принципу – на чокот. Из прича старијих људи сазнајемо да су Матићи у својој окућнице имали посађених 3700 чокота лозе.

Између два рата Ресничани су за млевење жита и даље користили млинове у околним селима. Тридесетих година први млин на пару, по причањима, изумео је неки Мађар, чије име није познато, а млин је био у Маринковића воћу код Добривоја и Јове, иза куће зидара Марка, односно садашње куће Живана Лукића. Тај млин је радио до почетка Другог светског рата, али данас, нажалост, немамо прецизнијих података о томе.

Стари млин

Потреба за млином се указала у Реснику одмах после Првог светског рата. До тада, мељава пшенице, кукуруза и осталих житарица и прекрупа најчешће је обављана у малим приватним млиновима на ручни погон. Ове примитивне млинове чинила су два кружна камена, постављени један изнад другог: доњи камен је учвршћен, а горњи је ручно окретан. Овакав начин мељавеје био веома спор и захтевао велики људски напор.

Сељаци који су имали јачу сточну запрегу, на мељаву су одлазили или у град или у удаљенија места, што није било нимало лако, с обзиром на лоше путеве, нарочито у јесење и зимске дане.

Негде око 1930. године један члан богате породице Арамбашић из Београда подигао је млин на парцели у садашњој улици Делови, приближно код бројева 6–8. Млин је радио на моторни погон, имао је дизел мотор и вршио је мељаву за потребе Ресника и осталих околних села. Млинар је био Боривоје Радовановић из Ресника.

Негде пред Други светски рат млин је продат једном Јеврејину Душану Јаковљевићу, такође из богате београдске породице, како би избегао хапшење при налету немачких фашиста. Међутим, према тврдњама неких старијих људи, ово скривање под туђим именом ипак га није спасло – неко га је одао и власник млина је ухапшен и стрељан.

По сећању и причи Живана Савића, млин је после рата престао са радом, а масивни дизел мотор је продат двојици браће из Ниша.

Сточарство

Тридесетих година је у Реснику је дошло до наглог развоја сточарства. Живинарство и свињарство су углавном остали на дотадашњој развијености, гајило се за кућне потребе и није било вишкова који би се, као нешто касније, пласирали на београдско тржиште. Међутим, у осталим гранама сточарства, посебно у говедарству, дошло је до битног напретка. Порасла је производња млека, што је умногоме допринело и изласку на београдско тржиште где је оно продавано, тако да је сточни фонд битно побољшан и проширен.

Млекарење

Млеко се у Београд одвозило чезама. Чезе су имале два точка, коњску вучу и простор за канте с млеком. Млекаџије – чезари су у граду имали своје сталне муштерије, којима су продавали своје и комшијско млеко. Био је то уносан посао, па су нека домаћинства гајила више крава млекуља. Тако је углавном био случај у крају где живе Миленковићи, Танасијевићи, Пауновићи и Недељковићи. Није то био лак посао. Устајало се око поноћи, краве су се ручно мужене. Лети се млеко хладило у бунарима, а зором, кроз мрак, полазило се у град да млеко стигне за доручак купцима пре него крену на посао. Око стотину литара млека, колико стаје у чезе, у кантама од по 25 литара, требало је разнети у 60–70 станова. По количинама млека које су између два рата доспевале у главни град, може се рећи да је Ресник, са Жарковом, Сремчицом, Железником… био међу највећим снадбевачима Београђана овом намирницом.

Имајући у виду велику потражњу млека у Београду, говедарство је у Реснику убрзано развијано. Највећи број крава млекуља (музара), по причању, имао је Стеван Лазаревић чије су штале биле у Кнежевцу, на данашњој локацији фабрике „Соко Штарк“, који је у тадашњим шталама имао и више од тридесет крава.

Велики број крава, а с тим и већу производњу млека у том периоду, имали су и Младен Недељковић, Марко Марча Недељковић, Иван Недељковић Балкан, Живојин Радојичић Џанџа, Милан Радојичић Лале, Марко Маринковић Ногомаша, Душан Николић, Милан Николић, Тика Петровић, Боривоје Милић, Павле Митић, Жарко Стојановић, Минда и Душан Танасијевић, Пера Миленковић, фамилије Пауновић, Шаргићи, Живојиновић и други. Многи су имали у просеку од десет до петнаест крава, производили су млеко и чезама га превозили и продавали у Београду. Већи произвођачи млека били су и Никола Живојиновић, Пера Недељковић, Жоја Миљковић, Живан Радојичић, Светла Ђорђевић, Драгиша Ђорђевић и други.

Сем крава за мужу, које нису гоњене на испашу већ су храњене у штали, поједини домаћини гајили су и вучне волове. Воловском запрегом орала се земља, возило стајско ђубриво на њиве, довозио се род из њива и ливада, дрва за огрев, зоб за стоку. Већи број домаћинстава је имао вучне коње којима су обављали исте послове као и са воловима. Коњима се брже орала земља, вршило жито (гажењем у круг) до појаве вршалице, а између два светска рата коришћени су и за вожњу сватова. Нарочито су били погодни за одвоз кабастих производа у град (кукуруза, бундева, за превожење жита у млин). Уз помоћ њих обављан је и превоз грађевинског материјала са Железничке станице Ресник: црепа, цигле,
угља, огревног дрвета и др.

Поред говедарства у Реснику је тада постојао и доста позамашан фонд оваца и коза; већина домаћинстава је имала одређени број тих корисних, а не тако захтевних домаћих животиња. Рецимо, Живко Радојичић је имао стадо са више од стотину оваца, а у нешто мањем броју имали су овце и Тика Петровић, Душан Николић и Марко Маринковић, Стојановићи и други. Највећи број коза у том периоду, по причама, тачније стадо са више од четрдесет коза, имао је Милан Вићентијевић.

Имајући све наведено у виду, може се рећи да је ресничка пољопривреда у том периоду била на завидном нивоу, ако упоредимо њене домете са осталим подручјима у београдском крају. Такође, са успонима у пољопривреди тог времена развијало се и пчеларство, а један од најуспешнијих пчелара тога доба био је Милован Пауновић.

Пољопривреда и сточарство после Другог светског рата

По завршетку Другог светског рата у Реснику и околним селима дошло је до стагнације и застоја у пољопривредној производњи. Један од основних разлога био је рат, и то нарочито при самом његовом крају, када су кроз Ресник пролазиле многе војске, што је утицало да се сточни фонд умногоме смањи. Такође је велики број радно способних људи отишао или у рат или касније на одслужење војног рока, који је у том периоду трајао чак и по три године, тако да је обрада земље опстајала на старијим мушкарцима и женама. Такође, крајем четрдесетих година прошлог века, па и касније, био је актуелан и обавезан откуп. Пољопривредни произвођачи су били по закону обавезни да сав свој вишак предају држави, тако да пољопривредник није имао додатни стимуланс за проширење или побољшање пољопривредне производње или повећање сточног фонда.

Аграрна реформа из 1953. године, која је пољопривредницима ограничавала земљишни максимум на десет хектара, као и формирање, не баш на добровољној основи, земљорадничких задруга, такође је умногоме допринело да у Реснику пољопривреда стагнира. Ваља истаћи и да је један од разлога за стагнирање био и развој индустрије у Раковици, те да је већи број Ресничана нашао посао и ухлебљење у новоотвореним фабрикама. Многи Ресничани говорили су како су им највеће њиве управо новоотворене фабрике: „Индустрија мотора“, „21. мај“, „Комграп“, „Рекорд“ или нека друга фабрика раковичког басена, које су сваког месеца „рађале“, и лети и зими, без обзира на то каква ће година бити и без бојазни да ли ће град уништити плодове годишњег рада.

Пшеница, кукуруз, јечам и, донекле, овас биле су у послератном периоду најраспрострањеније пољопривредне културе које су гајeне и данас се гаје у Реснику. Развој механизације, примена квалитетног ђубрења површина, агротехничка заштита биља и квалитетне семенске сорте умногоме су допринели да ратарство у Реснику достигне врло високе приносе. У обради и засејаности пољопривредних површина у периоду од 1970. године до краја прошлог века остварен је, може се рећи, највиши ниво од када је комплетна ресничка земља била под усевима.

Време убрзаног развоја механизације и агротехнике

Припрема земљишта за сетву у послератном периоду напредовала је из године у годину. Појавили су се квалитетнији плугови, дрвене дрљаче замењене су гвозденим, најпре двокрилним, а касније и трокрилним. До шездесетих година углавном је коришћена коњска вуча, што је значајно утицало на бржу и квалитетнију обраду ораница. У седмој деценији прошлог века појављују се и први трактори домаће производње: до тада се могао видети тек покоји половни трактор стране производње. По причању, Тома Стојановић је поседовао трактор који није имао гуме и који се користио и за вршидбу житарица, док је први половни трактор са гумама купио Миле Јеремић Шанин. Убрзо тих година уз помоћ тзв. Зеленог плана, и помоћ задруга и комбината, али и ортачки и самостално, многа домаћинства су набавила нове тракторе са пратећом механизацијом. Испочетка се чешће набављао мањи трактор марке „фергусон“, производње ИМТ Нови Београд, који је обично био црвене боје, а потом је набављан већи и јачи трактор произведен у фабрикци ИМР у Раковици, који је обично био плаве боје. Уз тракторе су ишле и прикључне ратарске машине, плугови домаће производње ОЛТ и ИМТ, једнобраздни и двобраздни, који су омогућавали дубље и квалитетније орање; затим, постојале су тањираче, тракторске дрљаче, копачице, сејалице, косачице, тракторске и самоходне, сеносакупљачи, приколице, прскалице и остале прикључне машине. Обрада земљишта за сетву углавном је обављана, у зависности од периода, на следећи начин. После скидања усева земља се најпре ђубрила, као и у периоду пре великих ратова, стајским ђубривом које је допремано на њиве у колима или приколицама, а касније растурано. Потом је следило орање парцела, а у зависности да ли су јесењи или пролећни усеви, тањирање и дрљање, и након тога сетва. Појавом вештачких ђубрива у орање се (као прехрана) бацало ђубриво типа 3/15, најпре ручно, а касније растурачима.

Пшеница је најраспрострањенија ратарска култура која је сејана и сеје се и данас у Реснику. У послератном периоду једна од првих сорти била је „голија“, прва пшеница без осја, а потом „талијанка“, „црвенка“ и „руска рана“, а у осмој деценији и високоприносне сорте „111“, „банкут“, „скопљанка“, „новосадска рана“ и „балкан“. У данашње време сеју се „111“, „европа“ и „ренесанса“. Дуго је пшеница сејана на стари начин, тзв. омашком (ручно) и то је трајало све до појаве растурача. До појаве сортних семена пшеница је припремана за сетву и углавном остављана после вршидбе с квалитетнијих парцeла где су приноси били најбољи. Пшеница је тријерисана на ручним тријерима, које су имали Пера Недељковић Балканов, Боришко Пауновић, Јеремићи и други, а потом штитила од клијања и чувала до јесење сетве. У пролеће је по усевима, као прехрана, бацано вештачко ђубриво „кан“ (шалитра), а ради заштите од коровског биља (појавом прскалица) пшеница је прскана „алтразином“.

Све до седме деценије прошлог века жетва је углавном обављана на старомодан начин, српом и косама са тзв. тољама, мада је и тада у Реснику постојало неколико жетелица и везачица. Међутим, нису сви у Реснику могли да плате те радове, те се стога стари начин дуго задржао, све до седамдесетих и осамдесетих година, када су се у селу појавили трактори, као и самоходне жетелице и везачице које су од тада све чешће коришћене. По причању мештана, у послератном периоду везачице су први имали Милош Марковић Бучкар и Велица Тацић, а жетелице Мире Пауновић и Боришко Пауновић.

Трактори су потиснули из употребе парне вршалице, а појавиле су се вршаће гарнитуре као прикључне машине за тракторе. Пшеница је из њива одвожена кући где је вршидба обављана тзв. мобом од куће до куће. Илија Радојевић Рира и Зоран Петровић су били најпознатији Ресничани у том послу, а за свој рад су узимали ујам (надокнаду за рад) у пшеници.

Осамдесетих година појавили су се у селу и први комбајни који су помогли да вршаће гарнитуре почну излазити из употребе. Први полован комбајн у Реснику имали су Миодраг Радовановић Мифа и Лала Животић, а касније и Мома Николић, Живан Ђорђевић, Милован Јеремић Шанин, Миодраг Митровић Спира и други. Жетва комбајном је у великој мери убрзавала и доприносилa квалитету самих вршидбених радова. Пшеница је одмах по вршидби одлагана у вреће и одвожена, а слама балирала (паковала у бале) и касније одвожена кући где је садевана у камаре.

Поред пшенице, кукуруз је друга ратарска култура која се гаји у Реснику. У послератном периоду старе сорте кукуруза замениле су нове, хибридне сорте прилагођене брдским условима са високим приносима. Сеју се сорте ЗП 747, 704, 706, ЗП 342 рани, СК 1 и 6, као и бели хибридни ЗП 74С. У послератном периоду најпре су коришћене сејалице на коњску вучу, потом и тракторске дворедне и троредне сејалице, што је значајно убрзало обраду земљишта. Применом агротехничких мера коровске биљке су уништаване након пролећне сетве, или непосредно по сетви. Заштита је вршена и преко листа прскањем „зороматом“ или „прометином“. То је допринело да се само копање (окопавање) кукуруза или смањи или потпуно прекине. За прехрану усева се након шпартања и проређивања користило вештачко ђубриво „кан“ које се стављало уз струк или „уреа“ која се стављала у шпартаче.

Kукуруз се све до деведесетих, углавном, брао ручно. Тако убран, довожен је кући и стављан у кошеве, при чему се водило рачуна да има довољно ваздуха како би се клипови сушили до коначне потрошње. Многа домаћинства у Реснику су имала своје мини круњаче где се кукуруз крунио и млео и тако припремљен давао стоци. Док је у селу постојао знатнији сточни фонд, кукурузна шаша се секла срповима, везивала у снопове и користила у исхрани стоке. Међутим, временом се сточни фонд у селу смањио, чак и затирао, а шаша је сецкана на њиви и тамо остављана као нека врста ђубрива. Појавом берача кукуруза, брање и сечење шаше сједињени су у једну операцију. Бераче кукуруза, најпре тракторске, а касније и самоходне, у Реснику су имали или имају Лућа Миленковић, Зоран Ђорђевић, Спира Митровић, Благоје Савић, Мића Тацић Траскало и други.

У Реснику је нешто значајније заступљено и гајење јечма. У ранијем периоду је сејан „дворедни“, касније „четвороредни“ и „шесторедни“, који су стизали две до три недеље пре пшенице. У данашње време гаји се „голи крупни“, мешавина ражи и пшенице, који стиже отприлике три недеље после пшенице, и „тропикал“ који је заменио старе врсте.

У нешто мањем обиму сеје се и овас; раније су то биле старије сорте у пролећној сетви, а последњих десетак година и нова сорта јесењег овса. Поступак припреме земљишта, ђубрење и агротехничке мере у потпуности су исте као и при сејању пшенице.

Било је и мањих покушаја да се узгајају сунцокрет и репа, али је то углавном чињено у земљорадничким задругама. Производња крмног биља и сена у великој мери је напредовала. Мада је много ливадских површина у том периоду преорано ради сетве ратарских култура, Личинске ливаде су давале најбоље приносе. Вештачка ђубрива су све више коришћена као прехрана, а косачице, најпре тракторске, а потом и самоходне, замениле су косаче. Од детелине је сејана „луцерка“, а касније све више и „троготка“.

Године 1950, по причању старијих, Бошко Босанац је у згради где се некада налазила влачара за прераду и вучење вуне, направио млин на струју. Тај млин је радио све до средине шесте деценије прошлог века док нису порушили стари Дом културе који је уједно био и општинска зграда, када је и млин уклоњен. У млину се једним каменом претежно млео кукуруз за исхрану стоке.

Воћарство

После Другог светског рата виногради у Реснику су постојали на старим локацијама и углавном са старим врстама грожђа, које су неговане и гајене на чокот. Поред окућница, већи засади су били на Стражевици где су винограде имали Шаргићи и Пауновићи, у Малом Забрану Јеремићи и Маринковићи, а у Лугњачама Миловановићи и Стојановићи. Међутим, шездесетих година виноградарство се нагло развија, и тада су засађени први плантажни виногради. Уз то су дошле и нове сорте грожђа које до тада нису сађене у Реснику, као што су: кардинал, афусали, хамбург, краљица винограда и бургундац. Грожђе је коришћено за производњу вина и ракије, али сви вишкови су изношени на београдске пијаце и продавани по тржишним ценама. У међувремену су настајале и нове локације са засадима винограда, тако да су Ђорђевићи имали винограде у Брестовима, Петровићи, Радовановићи, Милојевићи, Николићи, Радојичићи и Пауновићи на простору Подавале и Чаира, а Стојановићи, Митићи, Миловановићи и Јеремићи у Лугњачама.

Воћарство у Реснику никада, па ни у периоду после рата, није било нарочито развијено. Претежно воће и воћарске плантаже држале су земљорадничке задруге у Реснику, а гајене су најчешће трешње, вишње, крушке, јабуке, шљиве и брескве. Било је и неких индивидуалних покушаја у плантажном гајењу воћа, као што су радили, Митићи у Лугњачама, али то није дало нарочите резултате. Воће се, углавном, узгајало у оквиру домаћинства где су лагано замирале старе сорте, а сађене су неке нове, набављане у расадницима. Те нове сорте биле су слабијег квалитета и давале мање приносе: шљива „ваљевка“ и „стенлејка“, крушка „виљамовка“, јабуке „делишес“ црвена и жута, трешња „мајска рана“ и др. И поред тога што је воће, претежно, гајено у окућницама, Ресничани су увек имали вишка овог производа који су износили на тржиште.

У послератном периоду у Реснику је, повише трафостанице, постојао врло квалитетан и велики расадник у коме су воћари из многих крајева Србије набављали у јесењим и пролећним данима разне врсте воћки. Као што је пуно тога што је било вредно, квалитетно и продуктивно у нашем друштву престало да постоји, иста судбина је задесила и расадник који сада ради с минималним капацитетом.

Повртарство

Повртарство у Реснику је, такође узнапредовало после Другог светског рата, а повртарске културе узгајане су углавном, у кућним баштама где су постојали најбољи услови за заливање и, иначе, имајући у виду велику захтевност у одгајању повртарског биља. С развојем семенске индустрије олакшана је набавка семена и засада, мада домаћице и даље верују у своје семенске културе, остављају их и размењују. Временом се прелазило и на веће засаде ван окућница где се гајило поврће као и у ранијим периодима. Нешто већи били су засади кромпира, а пасуљ се и даље, најчешће, гајио на парцелама с кукурузом. Највеће засејане површине биле су у Јелезовцу, Малом Забрану, у околини старе чесме и у Паригузу, Јелесинцу и другим потесима. Наше вредне домаћице су, растерећене других послова, поклањале велику пажњу гајењу поврћа, те је увек добар део производа излазио и на београдске пијаце, касније и на пијаце Раковице, а с ширењем Ресника, трговало се и у самом месту.

Сточарство

Од Другог светског рата, па све до краја прошлога века, сточарство у Реснику је било прилично развијено. Говедарство, свињарство, козарство до забране држања коза, овчарство и живинарство имали су своје светле периоде када су досезали и своје врхунце. То је најпре омогућавала близина Београда и велика потражња, али и развој Ресника, праћен великим прираштајем становништва. Свако домаћинство у Реснику имало је могућност да своје вишкове, и то не мале, пласира на тржиште и дође до новца неопходног за подмирење осталих потреба, као и улагања у проширење и унапређење пољопривреде.

Говедарство је до краја педесетих година било у делимичном застоју, што је било проузроковано многим чиниоцима, као што су: смањење сточног фонда у ратним условима, предаја процењеног вишка држави, уситњена домаћинства због подела међу браћом и др. Почетком шездесетих година била је забрањена продаја млека на београдским пијацама, што је условило да се домаћинства у Реснику определе за производњу и продају сира. Углавном, све породице у нашем месту које су се бавиле пољопривредом, имале су више расних крава музара које су давале веће количине млека. Томе су доприносили и побољшана исхрана стоке већом применом мекиња и разних врста сточног брашна. Већи број музара у то време имали су Марко Маринковић, Драга Митровић, Живан Ђорђевић, Вукашин Вуле Јанковић и други домаћини. Они су, с времена на време, имали и по десетак музара, док су све остале породице углавном поседовале од две-три до пет крава. Сир се производио у малим кућним млекарама и пласирао на београдско тржиште, углавном на два начина – продајом по кућама или на београдским пијацама. Тако, рецимо, на пијаци Зелени венац сир су продавали Милан Николић Крле, Пера Маринковић, Мија Марјановић Цопур, Загорка Радовановић, Жика Миловановић, Миса и Маша Шаргић, Раја Савић Гега, Вуле Јанковић, Макрена и Милка Јанковић. На Јовановој пијаци трговали су Доба и Ракица Шаргић, на Каленићу и Бајлонијевој пијаци Иванка Петровић, на Палилулској пијаци Зора Јеремић, затим на Сењаку Ђиђа Танасијевић, у Кошутњаку Тала Николић, а по кућама Миланка Петровић, Милка и Ната Јеремић, Борка и Цака Недељковић, Томанија Стојановић и други.

Ресничанке су своје производе носиле и продавале многобројним познатим личностима из света привреде, политике, спорта и културе… Десанка, ћерка ковача Миливоја Милетића, своје производе (кисело млеко, сир и друго) продавала је: Станислави Пешић, Нади Мамули, Боби Стефановићу, Мирославу Бијелићу и другима. Њена сестра по оцу, Милка, иначе жена Мирета Пауновића, такође је своје производе дуго носила многим муштеријама по Београду. Милица Радојичић која је носила сир на Топчидерско брдо, међу својим муштеријама је имала: Николу Швабића и оперску певачицу Бисерку Цвејић, амбасаде Немачке и Швајцарске; Баба Лаја Златија Милојевић је носила сир Фили Филоти и Мири Бањац; Милка Јеремић Мирку Тепавцу, Ренати Улманској, Силвани и Радмилу Арменулићу; Наталија Јеремић, Маринку Роквићу и професору Остојићу; Олга Шаргић директору робних кућа „Београд“ и многим другима.

Телад су ретко продавана у Реснику. Женска су углавном остављана ради повећања броја крава, а тиме и производње млека и млечних производа, а мушка телад су товљена и, као бикови, продавана разним откупљивачима. Међутим, запаженији у трговини телећим месом били су Ракица и Ната Шаргић, месо су продавали америчкој амбасади, Цура Томић и други. Миливоје Ивановић се бавио нешто већим товом бикова, тако да је у годишњим турнусима имао око двадесетак товљеника.

Уз говедарство, од шездесетих до деведесетих, свињарство је било врло значајно у пољопривредној понуди у Реснику. Скоро свако домаћинство је имало одређени број свиња, како у узгоју, тако и у крмачама за приплод. Старије, домаће сорте замењиване су високотовним, а најзаступљенија сорта била је „бели ландрас“. Поред класичне исхране, примењиване су и различите врсте концентрата којима су свиње храњене у различитим периодима узгоја, што је доприносило бржем и квалитетнијем тову. Посебну улогу у тову су имале и тзв. помије или остаци хране до којих су узгајивачи долазили у ресторанима или кухињама великих предузећа. Већи произвођачи свиња у том периоду били су Милован Јеремић Миле Шанин, Живко Миленковић Лућа, Миливоје Ивановић и Драган Ивановић Мангин, Данило Лукић Ћелеш, Брана Петровић, Пера Маринковић, Доба Шаргић, Миливоје Стојановић, Мифа Радовановић и други који су у турнусима узгајали годишње од 80 до 120 свиња. Свиње су углавном продаване БИМ „Славија“, ПКБ-у, а неретко и Милутину, касапину  из Рипња.

Да би сачувао и отхранио своју породицу Живко Тошин Недељковић се као и многи Ресничани, бавио разним пословима. Био је вредан и врстан домаћин омиљен међу својим суграђанима. Радио је Живко у мајдану, превозио колима коме је шта требало, радио пољопривреду, држао стоку. Увек је водио рачуна да има и расну стоку, па тако у причи кроз село Ресничани сазнаше да Живко има расног вепра. Мало по мало па Живко (Тошин) са својим вепром постаде синоним села. Свакодневно су људи долазили са питањима и молбама да што пре дође са својим нерастом, јер крмаче тог домаћина морају да се „букаре“. Многи ће из периода осамдесетих и деведесетих година минулог века Живка Тошиног памтити по слици како шета Ресником, а са њим расни нераст, или по слици како са најбољим тркачким коњима вози једносед ресничким улицама.

У Реснику је већи број домаћинстава држао и овце, па и понеку козу. Од раног пролећа па све до касне јесени овце су биле на испаши по различитим и добро познатим пашњацима. Зими су затваране у торове где су храњене, јагњиле се и чекале на пролећну траву и испашу. Нешто већа стада имали су тада Зоран и Брана Петровић, Пера и Мића Маринковић, Миливоје Недељковић, Жарко Стојановић и други, а већи број коза имала је Златија Јовановић Куроњина.

Све до масовније употребе трактора, волови и коњи су били основна радна снага у пољопривреди. Многи Ресничани су имали једног до два коња. Коњи су у то време били и престиж, њихова снага, ухрањеност и појава на улицама и сокацима показивали су и говорили о јачини самог домаћина. Добре коње, најчешће у пару, имали су Пера Балканов, Миливоје Недељковић (пар лепих аштајеваца), Живан Ђорђевић (пар коња Звездана и Сокола) као и Милорад Милче Шаргић (два зекана које му је купио Живко Шаргић Американац), затим Миса Шаргић; Воја Недељковић је имао Батора, леп пар коња увек је имао и Пера Сладић, као и многи други. Стари Ресничани и сада памте и препричавају догађаје са својим коњима.

Живинарство се у Реснику сводило, као и увек, на кућну производњу пилећег меса и јаја, а у ређим случајевима гајене су патке, гуске, ћурке, а у једном периоду чак и морке. У последње време Радивоје Раца Шаргић се врло успешно бави товом пилића. Било је и раније покушаја товљења пилића у мањим фармама као код Митића, али не у дужем периоду и без великог успеха.

Пољопривреда и сточарство у данашње време

У данашње време, од краја минулог и почетка новог века, за пољопривреду у Реснику слободно можемо рећи да је прилично запостављена и да је, најблаже речено, најмање при сутна у животу Ресничана од њиховог постанка. Од укупне површине обрадивог земљишта питање је да ли се обрађује и двадесетак посто. На то је веровано утицало више чинилаца, а међу њима су, неминовно, ширење насеља и изградња породичних стамбених зграда на некада пољопривредним површинама, смањена могућност пласмана ратарских и индустријских култура услед повећаног увоза, уситњавање пољопривредних површина, налажење лакших и безбрижнијих начина приходовања, запуштање аграра од стране државе, све скупља инвестициона улагања и друго. Иако у данашње време Ресничани поседују свеобухватну и квалитетну механизацију, она је слабо искоришћена. Углавном се сеју ратарске културе пшеница и кукуруз по већ раније наведеним системима и сортама. Још понеко покоси и неку ливаду, али и то је врло ретко. Крмно биље се веома ретко или никако више не производи.

Баштованство, воћарство и виноградарство се свело на окућнице. Можемо рећи да су тренутно нешто заступљенији и развијају се системи пластеника, којима се поклања већа пажња.

Сточарство је у Реснику скоро потпуно замрло. Имајући у виду које су количине млека и меса Ресничани производили у ранијим периодима, за данашње време се комотно може рећи да је у том погледу врло „сиромашно“. Ретко које домаћинство има једну до две краве само за своје потребе, коња вероватно више и нема, оваца и коза веома је мало, а мали број домаћинстава има по коју свињу искључиво за личну употребу. Још се по негде може видети живина која се или тови ради меса или гаји ради ношења јаја.

Тешко је прихватити да је пољопривреда у Реснику данас замрла и запостављена, а не назире се да ће у будућности доћи до неког побољшања или умножавања.

Пољопривредници Ресника у периоду најразвијенијег аграра села

Без сумње, најинтензивнији развој аграрне производње у земљи бележи се у периоду после Другог светског рата па до краја прошлог века. Судбину земље, када је бележен напредак али и пропадање аграра, дели и наше село. У овом периоду, искључиво или тежишно аграрном производњом бавили су се, или се још увек баве, многи наши мештани.

Живко Лућа Миленковић (1932–1996) бавио се искључиво пољоприведом. Обрађивао је своју имовину, и то под ратарском сетвом на око четири хектара. Од механизације је поседовао трактор и прикључне машине, тракторски берач кукуруза и четвороредну сејалицу. Заједно са Милованом Јеремићем имао је једну од првих вршаћих гарнитура. Поседовао је од четири до пет крава од чијег је млека прављен сир који је носио у продају на Бајлонијеву пијацу. Бавио се узгојем свиња: куповао је прасад тежине од 15 до 20 кг на пијацама у Шапцу и Обреновцу, а потом их товио до тежине од 100 до 110 кг и продавао БИМ „Славији“, у турнусима од 100 до 120 комада годишње.

Драгомир Андрија Недељковић (1925–1996) такође се бавио искључиво пољопривредом на свом имању. Око два хектара обрађивао је под ратарском сетвом, а остало је било у ливадама и шумама. Од механизације је имао трактор и прикључне машине. У просеку је имао пет-шест крава од којих је најпре продавао млеко, потом кисело млеко, а касније и сир на Зеленом венцу. Држао је три-четири крмаче прашчаре, тако да је имао сопствену производњу прасића што му је омогућавало тов и продају од 20 до 30 комада годишње. Гајио је и овце, у просеку по 20 комада, а поседовао је и квалитетан виноград у Раковичком потоку.

Живојин Ђиђа Танасијевић (1928–1991) још је један од оних који су се бавили искључиво пољопривредом. Под ратарским културама, претежно пшеницом и кукурузом, имао је око четири хектара засејаних површина, а око два хектара били је под ливадама и шумама. Од механизације је поседовао трактор и све прикључне машине. Имао је у просеку од 5 до 9 крава и производио сир који се продавао на пијаци Сењак. Обрађивао је и свој виноград у Кадинцу.

И Петар Пера Маринковић (1928–2008) бавио се искључиво пољопривредом. На седам-осам хектара обрадиве површине претежно је сејао пшеницу и кукуруз, а у једном периоду и шећерну репу. Од механизације је имао трактор и све прикључне машине, самоходну косачицу и камион „Ханомаг“ носивости четири тоне. Поседовао је, у различитим периодима, од 5 до 16 крава, производио сир и продавао га на Зеленом венцу. Товио је и по три-четири бика у турнусу. Поседовао је и 30–60 оваца, а товио је и свиње расе „бекон“ и „ландрас“ у турнусима од 40 до 80 комада. Имао је виноград у Малом Забрану.

Миомир Мире Пауновић (1929–2007) бавио се искључиво пољопривредом. На четири хектара обрадиве површине сејао је пшеницу и кукуруз, а на једном хектару крмно биље. Од механизације је имао два трактора и све прикључне машине, као и тракторски берач кукуруза, везачицу и косачицу. Имао је у просеку пет крава и производио сир који је продаван на Зеленом венцу. Товио је годишње до два бика. У турнусима је товио око 40 свиња годишње. Имао је виноград на Стражевици.

Миливоје Мика Мартић (1931–1994) бавио се искључиво пољопривредом. На површини од 8 до 10 хектара претежно је сејао кукуруз и пшеницу. Од механизације је имао трактор и све прикључне машине. Гајио у просеку три до пет крава и правио сир који је продаван по кућама. Имао је у различитим периодима од 10 до 20 оваца и производио годишње од 20 до 40 свиња.

Милован Миле Шанин Јеремић (1935–2012), поред бављења пољопривредом, радио је неко време и у Земљорадничкој задрузи где је продавао сточну храну. На обрадивој површини од четири до пет хектара претежно је сејао пшеницу, кукуруз и нешто крмног биља. Од механизације је поседовао трактор и све прикључне машине, берач кукуруза, а заједно са Лућом Миленковићем имао је вршаћу гарнитуру. Гајио је у просеку пет-шест крава, производио сир и носио га на Зелени венац на продају. Товио је свиње сорте „ландрас“ у турнусима од 100 до 150 комада годишње, које је продавао углавном БИМ „Славија“.

Милан Лола Јеремић (1921–1973) бавио се искључиво пољопривредом. Обрађивао је у својини око двари хектара пољопривредног земљишта, а неретко је од Земљорадничке задруге узимао и додатне површине у закуп. Земљу је обрађивао коњском вучом и алатима њој прилагођеним. Гајио је од три до четири краве, правио сир и продавао по кућама. Товио је годишње до два бика. У неким периодима је имао око десет оваца, а товио је и у просеку 10–20 свиња годишње, које је продавао Милутину, касапину из Рипња. Имао је виноград најпре у Малом Забрану, а касније у Гају.

Велимир Велица Тацић (1919–1987) био је такође пољопривредни произвођач. Под ратарским културама имао је око 7,5 хектара земље, а око хектар под шумама и ливадама. Од механизације је поседовао два трактора и све прикључне машине. Чувао је у просеку од шест до седам крава музара. У ранијем периоду предавао је млеко, а потом производио кисело млеко и сир, те их продавао на Бајлонијевој пијаци. Годишње је одгајао и до три бика. Од оваца домаће пасмине у просеку је поседовао 40 до 50 комада. Годишње је гајио, што за себе што за продају, од 20 до 30 комада свиња. Имао је виноград у Брестовима.

Радомир Лала Животић (1925) такође је пољопривредник. Под ратарским културама има око шест хектара, а један хектар под ливадама и шумама. Од механизације има два трактора и све прикључне машине, два комбајна и тракторску везачицу за жито. Крава је имао у просеку од три до пет, и најпре предавао млеко, а потом правио сир који је носио на Бајлонијеву пијацу. Гајио је до два бика годишње. Овце је гајио само за личну употребу, а свиње у два турнуса годишње по 20–30 комада; њих је продавао ПКБ-у и Милутину, касапину из Рипња. Имао је виноград у окућници са око петсто чокота.

Илија Кире Радовановић (1930) бави се искључиво пољопривредом. Под ратарским културама обрађује око пет хектара, а поседује око хектар ливаде и шуме. Од механизације поседује трактор и све прикључне машине, као и тракторску балирку и косачицу. Гајио је по пет крава у просеку и два до три јунета годишње. Правио је сир и носио по кућама. Оваца је у просеку гајио од 10 до 15 комада и товио свиње сорте „јокшир“ и „ландрас“ у турнусима од 20 до 30 комада до тежине од око 120 кг, када би их продавао ПКБ корпорацији. Имао је виноград у Подавали са око хиљаду чокота.

Милан Крле Николић (1934–2012) бавио се само пољопривредом. Око 4,5 хектара земље имао је под ратарским културама, а око пола хектара под шумама и ливадама. Од механизације је имао трактор и све прикључне машине. Гајио је у просеку пет до осам крава, правио сир и носио га на Зелени венац. Овце је гајио и поседовао у просеку од 30 до 50 комада домаће пасмине. Свиње расе „бекон“ и „ландрас“ товио је у турнусима од 50 до 100 комада и продавао ПКБ „Авалски венац“. Имао је виноград у Деловима са око 700 чокота.

Миодраг Мија Стојановић (1921–1998) био је чист пољопривредник. Поседовао је око четири хектара обрадиве површине под ратарским културама и хектар под шумама и ливадама. Од механизације је имао трактор и све прикључне машине. Узгајао у просеку од четири до шест крава, правио сир и носио на пијацу Сењак. Товио је до два бика годишње. У послератном периоду имао је стадо од стотину оваца домаће пасмине. Свиње је товио у турнусима од 10 до 20 комада за личну потрошњу, а вишак продавао БИМ „Славији“ и Милутину, касапину из Рипња. Виноград је имао најпре на Стражевици, а потом у Гају, и то плантажног типа.

Момчило Матић (1934–2011) бавио се искључиво пољопривредом. Под ратарским културама обрађивао је око четири хектара земље, а око хектар имао је под ливадама и шумама. Од механизације је поседовао трактор и све прикључне машине, као и тракторски берач кукуруза. Гајио од 10 до 15 крава, правио сир и носио на пијацу Зелени венац. Товио је свиње у турнусима од 50 до 70 комада и продавао ПКБ „Авалски венац“. Виноград му је био у окућници.

Љубинко Лазаревић (1936) бави се искључиво пољопривредом. Под ратарским културама, пшеницом и кукурузом, има три хектара земље, а под шумама и ливадама пола хектара. Од механизације име трактор и све прикључне машине. Краве је узгајао у просеку четири-пет, а уз њих и до два јунета годишње. Правио је сир и носио на Каленић пијацу. Оваца је држао у просеку 15–20 комада домаће пасмине, претежно у сезонским периодима, и товио у турнусима 10–15 комада свиња које је продавао ПКБ „Авалски венац“.

Данило Лукић Ћелеш (1927) бави се искључиво пољопривредом. Под ратарским културама обрађује око три хектара земље, а под шумама и ливадама пола хектара. Од механизације поседује трактор и све прикључне машине. У просеку је гајио од шест до осам крава и товио неколико јунади годишње. Правио је сир и носио на Палилулску пијацу. Оваца је гајио у просеку 20 комада, и то домаће пасмине. Свиње пасмине „ландрас“ и „бекон“ товио је у турнусима од 30 до 40 комада. Имао је и сопствену производњу прасића, а остатак куповао на пијаци у Пожаревцу. Свиње је продавао ПКБ „Авалски венац“.

Миодраг Спира Митровић (1932–1999) бавио се само пољопривредом. Под ратарским културама обрађивао је око пет хектара земље и око хектар под шумама и ливадама. Од механизације је поседовао трактор и све прикључне машине, комбајн за пшеницу „Змај 132“ и тракторски берач кукуруза. У просеку је гајио четири до пет крава, а уз њих товио и по једно јуне годишње. Правио је сир и носио на Бајлонијеву пијацу. Оваца домаће пасмине у просеку је држао око 20–30 комада. Товио је свиње у турнусима 15–20 комада и продавао ПКБ „Авалски венац“. Имао је виноград у окућници са око хиљаду чокота.

Миодраг Драга Игњатовић (1911–1993) бавио се као основним занимањем пољопривредом. Са породицом је обрађивао је око 4 хектара земље од којих је 50 ари било под ливадама а 10 ари под шумом, углавном багремовом. Поседовао је воћњак на површини од око 20 ари у оквиру окућнице, башту у пределу Јелезовца површине 12 ари, виноград у Подавали око 12 ари са око 1200 чокота винове лозе. У просеку су гајили 3 краве, а млеко, касније и сир, продавали су по домаћинствима на Сењаку. Свиње и овце су гајили само за кућну употребу. Од култура превасходно су сејали кукуруз најчешће СК 70 и пшеницу сорте „балкан’’. Раније је земљу обрађивао помоћу коњске запреге, а касније мотокултиватором.

Драгослав Дика Марјановић (1943). Је од ретких самосталних пољопривредних произвођача данас. Обрађује око 3,5 хектара земље од чега на једном хектару сеје детелину „луцерку’’. Поседује око 10 ари багремове шуме, воћњак у окућници а раније је имао виноград у Брестовима на површини од 10 ари са око 1000 чокота. У просеку гаји од 4 до 8 крава музара углавном сименталске расе, производи сир који продаје на пијаци Зелени венац. Раније је гајио свиње у турнусима од 10 до 20 комада а у данашње време од 4 до 5 за кућну употребу. Седамдесетих година је имао стада од 40 до 50 оваца. Од култура сеје кукуруз НС 640 и јечам „Тритикал’’. Од механизације има трактор, приколицу и све прикључне машине.

Стеван Лукић (1947). Се након пензионисања у МУП 1990. године посветио пољопривреди. Обрађује својих два и по хектара земље и хектар у најам. Под шумом, багремовом, има 60 ари а такође и воћњак у оквиру окућнице. Ранијих година товио је свиње у турнусима 10-15 комада и у просеку имао 2 крмаче прашчаре. Од култура сеје кукуруз ЗП 704, пшеницу „новосадска рана’’ и јечам „Тритикал’’. Поседује трактор и све прикључне машине.

Зоран Ђорђевић (1952) обрађује око 4,5 хектара земље од чега је 30 ари под ливадом и 10 ари под воћњаком са засадом јабука. Раније је имао виноград у Брестовима на површини од 13 ари са око 1300 чокота винове лозе. У просеку је гајио 5 крава музара и производио сир који је продавао по кућама на Топчидерском брду. Поред крава товио је од 3 до 4 бика као и свиње у турнусима по 20 комада. Пре механизације увек је имао пар добрих коња са којима је обрађивао земљу. Познат је био Вранац као расплодни коњ. Овце је држао у просеку од 20 до 30 комада. Од култура сеје кукуруз, пшеницу а ређе сунцокрет и соју. Поседује комбајн, трактор и све прикључне машине.

Иван Радоичић (1979) је најмлађи пољопривредник у Реснику. Обрађује око 2 хектара своје земље и у просеку око 5 хектара у најму. Под детелином, луцерком има око 1,5 – 2 хектара. У оквиру окућнице поседује воћњак и башту за личну употребу. Гаји 2-3 краве „Холштајн’’ – фризијска раса а млеко продаје углавном по кућама. Тове 1-2 јунади. Од свиња гаји до две крмаче прашчаре „моравске“ расе. Увек има у узгоју неколико оваца и свиња за личну употребу. Од култура сеје КВС Луче и НС 444, сеје јечам „шестородни“ и „тритикал“ као и овас „јари’’. Од механизације поседује два трактора фергусона, приколицу, све прикључне машине, пресу за балирање и растурач.

Велики је број пољопривредника Ресника које би овде требало поменути, међу којима су и: Боришко Пауновић, Иван Шаргић, Миливоје Стојановић, Миса Шаргић, Тома Стојановић, Воја Недељковић, Зоран Петровић, Тикале Шаргић, Миливоје Ивановић и многи други који заслужују да се нађу у овој Хроници, али због њеног ограниченог обима то ипак није могуће. Њих је у Реснику било много, а циљ нам је био да у овом тексту поменемо бар неке од значајнијих пољопривредника из послератног периода.