Ресник је у својој историји имао и велики број стручњака у разним областима који су на најбољи начин, што у самом селу, а што ван њега, квалитетно и веома значајно обављали своју стручну делатност. Неки од старијих Ресничана који су међу првима завршили високе школе и били истакнути у својој области су:

Војислав Воја Шаргић (1888–1965), рођени и најстарији брат Тикалета Шаргића, први је у Реснику дипломирани инжењер грађевинарства. Факултет је завршио у време Балканских ратова. Између два рата радио је у Шапцу при војсци, а после Другог светског рата у Београду. Између осталог, главни је пројектант регулације Топчидерске реке. Имао је три сина. Најстарији Миливоје био је рударски инжењер који је радио у Тузли, а касније, до пензионисања, у Вреоцима. Други син Драган завршио је Војну академију и као машински инжењер, између осталог, радио и у „Рекорду“ у Раковици. Најмлађи син Здравко био је дипломирани хемичар. Међу првим правницима била је Даница Дана Недељковић, сестра Момчила Муће Недељковића. Први пољопривредни инжењер био је Милутин Лазаревић, син Милета Лазаревића. Фамилија Вићентијевић је дала већи број интелектуалаца између два светска рата. Посебно напредни у то време били су четири брата Вићентијевића: Ратко, официр у бившој Југославији; Живан, који је био капетан брода; Љуба, први пољопривредни техничар, и Раде, возач који је после заробљеништва остао да ради у Немачкој, где је возио, умро и сахрањен. Милутин Радовановић је најпре завршио столарски занат, а затим се школовао за пилота авијатичара. Као мали остао је без оца и мајке, а о њему се бринуо стриц Боривоје и стрина Живанка. Оженио се Настом, имали су двоје деце и живели су у Смедеревској Паланци, где је и сахрањен.

После Другог светског рата, многи млади Ресничани користили су погодност близине Београда за образовање, па је готово из сваке фамилије понеко одлазио на високе школе и због тога био понос својој фамилији.

Међу првима, углавном у периоду између два рата, на даље школовање из Ресника отишли су и: Љубомир Недељковић, Радомир Ж. Радојичић, Радомир М. Петровић, Илија С. Милојевић, Божидар Марјановић, Ђорђе и Ђура Радојичић, Момчило Лазаревић, Рајко Лукић, Тихомир Николић, Војислав Недељковић, Боривоје Пауновић, Милорад Милић, Иван и Момчило Недељковић, Живан Радојичић, Милован Николић, Живко А. Радојичић, Драгољуб Петровић, Славко Миљковић, Борка Пауновић, Божидар Лазаревић и други, а међу првима после Другог светског рата факултете су завршили: Жижа Петровић, Олга Недељковић, Милорад Доца Јанковић и други.

У данашње време интензивног развоја образовања, многи Ресничани су завршили факултете и потом наставили магистарске и докторске студије и добили највиша академска звања из науке и уметности. Има и оних који су завршили и два и више студија и стручна усавршавања наставили ван земље. Одбор Хронике није у могућности да поуздано прибави све податке о Ресничанима који су завршили више и високе школе, па се стога због вероватноће да би некога изоставили нисмо упуштали у њихово навођење, иаоко сви они завређују да буду поменути у овој Хроници.