Navodadžisanje

U toku proleća i leta na seoskim svetkovinama, saborima i vašarima majke devojaka su gledale i merkale buduće zetove, a majke momaka buduće snahe. O ženidbi sinova i udaji kćeri obično bi se dogovarali njihovi roditelji uz pomoć „navodadžije“ ili „provodadžije“. Tu su ulogu često imale babe, tetke ili strine, a kad su one htele da ožene ili udaju nekoga iz svoje familije, tu onda nije bilo nikakvih smetnji; one su već bile garancija da će prijateljstvo biti uspešno. Vešto su se o svemu raspitali, a umeli su i da hvale i da kude po potrebi. Taj servis za udaju i ženidbu, zvani „provodadžija“, imao je i svoju cenu koja je najčešće plaćana kroz poklone. Mnogi su se oženili i mnoge udale a da se nisu nikada ranije videli. Tako su hteli roditelji, a mladi su to shvatali kao svoju obavezu i sudbinu. Provodadžisanje je prvo vršeno preko roditelja i sa momačke i sa devojačke strane. Provodadžija je angažovan od jedne strane, i prva mu je obaveza bila da sazna da li obe strane žele da se prijatelje. Ako je odgovor bio pozitivan, nisu izrečene mane drugoj strani, dolazilo je do razgovora roditelja. Prvi i najvažniji interes bio je miraz devojke, tj. šta njeni roditelji nameravaju da joj daju uz udaju. Glavni miraz je zemlja, novac, dukati, sobni nameštaj, ćilimi i druge vredne stvari. Ukoliko se roditelji ne „begenišu“ (dopadaju), razgovori i ne počinju; ako prihvataju mogućnost pregovaranja, predstoji i „pogodba“. Pogodba se, uz prisustvo provodadžije, obavlja u kući devojke. Vodilo se računa da prijateljstvo bude odgovarajuće. Posebno su bile na ceni „mirazinke“ i momci jedinci. Roditelji su se vezivali za bogatstvo (zemlju, lepe kuće), za manji broj čeljadi u kući. Zdravlje, izgled, poštenje, vrednost i druge vrline momka ili devojke bile su u drugom planu. Bili su retki slučajevi da se manje lepa, ali bogata, devojka uda za lepog i zdravog, ali siromašnog momka. Bilo je slučajeva da bogata devojka, zato što se namučila u očevoj kući, pobegne momku zaposlenom u gradu, jer će manje raditi i manje se mučiti. U takvim slučajevima dolazilo je do prepirki, sporova, pretnji da se veselje neće organizovati, ali su vrlo retki slučajevi da su se mladi razilazili, jer devojka više nije devojka. Najčešće su se prijatelji mirili preko posrednika.

Ovaj običaj je posle Drugog svetskog rata u ovim krajevima potpuno iščezao.

Kada sve teče po planu, roditelji mladića, budući svekar i svekrva, došli bi uveče kod roditelja odabrane devojke i doneli nakit od zlata ili delove odeće za buduću mladu. Tada bi se razgovaralo i dogovorilo o danu svadbe, devojačkom mirazu i, naravno, ugostili bi se. Ne uvek, ali često, u tom razgovoru učestvovao je i budući mladoženja. Devojka bi stidljivo poslužila budućeg svekra i svekrvu i povukla se u posebnu sobu. Kad je proševina bila završena, posle dogovora, „naređivanja“, prijatelji se izljube i svi su zadovoljni, pa počinje veselje uz pesmu, da čuju i komšije, i zakazuje se dan kapare. Uveče je bio red da mladoženja dođe kod tasta i tašte na večeru ako već nije prisustvovao prosidbi. Njega je pratio neko od braće iz familije. Kada dođe u kuću, poljubi tasta i taštu u ruku, oni njega u obraz, a buduću ženu poljubiće nekom drugom prilikom, kad ih niko ne bude video. To će se desiti kad ga ona bude ispraćala kući, na kapiji. Ako su iz istog sela, on će biti gost skoro svako veče, a njih će dvoje već sutradan sami moći da hodaju po selu ne žureći da pre mraka stignu kući.

Ukoliko je momak iz drugog sela, a mladi se, ni njihovi roditelji, ne poznaju, onda pre kapare devojčini roditelji idu u to selo da „gledaju kuću i vide mladoženju“, odnosno da vide kako živi porodica u koju treba da udaju kćer. Tek posle tog gledanja ugovara se kapara, koja se isto obeležava kao da je momak iz istog sela.

Kaparisanje i darovnina

Posle ovih radnji obavljena je „kapara“ u prisustvu užeg kruga najbliže rodbine u devojčinoj kući: prstenovanje, a često je davan i dukat. Na kapari se, pored veselja, roditelji dogovaraju o sledećem običaju – „darovnini“. I ona se obavlja u devojačkoj kući. Međutim, ako su roditelji devojke siromašniji, ne moraju da se prihvate te obaveze ili se prihvataju sa mnogo manjim brojem gostiju. Na darovnini se sprema hrana, piće, darovi za sve koji su u dogovoru predviđeni. Bude tu nekada i oko stotinak gostiju. Darovanje je obostrano. To je po obimu i kvalitetu provođenja mala svadba. Posle kapare i darovnine momak i devojka se češće viđaju, posećuju, odlaze na zabave, vašare i tek kada se bliže upoznaju, porodice se dogovore o danu svadbe. Po obavljanju ovih običaja vršena je priprema za svadbu i u jednoj i u drugoj kući. Pre svadbe mladenci su morali da obave još jedan važan zadatak: da sa po jednim članom porodice odu kod devojčinog sveštenika na ispit i dokažu da nisu u srodstvu.

Priprema i pozivanje na svadbu

Pozivanje svatova i rođaka na svadbu sa mladoženjine strane obavljalo se uz „bukliju“. To je drvena flaša puna rakije, a pri samom grliću je okićena venčićem od raznobojnog cveća, dok su sa mladine strane obično slali jabuku. Buklija je glasnik svadbe, ona se nosi u tkanoj šarenoj torbi preko leđa, a uz nju se pozivaju najbliži na desetak dana pre svadbe. Najbrojnije svadbe bile su u jesen, po završetku najvažnijih poljoprivrednih poslova, u periodu od druge polovine septembra do kraja novembra (između Male Gospojine i božićnog posta), u manjoj meri u zimskom periodu (između Božića i uskršnjeg posta, o Beloj nedelji), a vrlo retko po Uskrsu oko Đurđevdana. Ovde izloženi način dogovaranja odnosio bi se na bogatije porodice. Siromašni su to činili mnogo skromnije, ali je princip dogovaranja bio isti.

Budući svekar je morao prethodno da obezbedi muziku, obavezno sa pevačicom, jer je u sezoni svadbi bila velika potražnja za dobrim sviračima. Neposredno pre svadbe obezbeđivane su reduše (kuvarice specijalizovane za svadbarska jela, čorbu, kiseli kupus, svadbarski paprikaš, sarmu) i posluga – poslušnici za usluživanje gostiju (aščije i podrumdžije), a obavljane su i završne pripreme: klanje stoke (svinja, ovaca, a ponegde je bilo i june), pečenje mesa na ražnju, pečenje hleba, pripreme za kuvanje  jela, kićenje kapije ručno ispletenim vencima i drugim, dok je piće bivalo spremljeno još mnogo ranije. Vino, najčešće domaće, služeno je kofama stavljenim na sto, pa se iz njih sipalo kutlačama u čaše, a rakija je točena u flaše. Inventar za sedenje, posuđe i drugo pribavljani su pozajmicom od komšija ili rođaka, a morao je da se vrati četvrtog dana po svadbi.

Momačko veče se organizuje uoči svadbenog veselja kod mladoženjine kuće, kad se obično okupljaju drugovi, prijatelji i rođaci mladoženjini, uglavnom mladići. Pred sam izlazak svatova iz avlije, na kapiji, jedna žena, obično mladoženjina baba, stala bi ispred svatova držeći u rukama petla kome je otkidala glavu, da bi na taj način poželela svatovima sreću u putu. Negde se još pre polaska kratko molilo Bogu uz kađenje sofre za srećan polazak.

Nedelja, prvi dan svadbe, dan venčanja, bio je glavni dan. Tog dana se obavljao najveći broj ceremonija; posle odlaska, s muzikom, po kuma i starog svata (ako su iz istog mesta), polazilo se po devojku, što je obično najavljivano pucnjima prangija. Potom je kolona svatova, konja i kola okićenih peškirima, bojenim hartijama i zelenilom, uz zveckanje praporaca, vrisku i ciku nakićenih „vojvoda i vojvodica“ i drugih veseljaka žurila devojačkoj kući. Pera Balkanov Nedeljković je imao posebno lepe i rasne konje kojima je u čezama, kočijama ili karucama prevozio mnoge resničke mladence. Na čelu su obično, jašući na konjima, išli mladoženja i njegov momak (drug, pratilac), zatim kola domaćina, kuma, starog svata, devera i drugih, a na kraju „vojvode i vojvodice“. Vojvoda (mladoženjin zet) je po običaju imao zadatak da hicem obori, skine jabuku sa motke postavljene kraj ulazne kapije mladine avlije. Svatovi za to vreme čekaju, nema ulaska u dvorište, ni susreta s prijateljima dok vojvoda ne obori jabuku. Posle uspešno obavljenog čina, svatovi uz viku, ciku i pucnjavu, uz pevanje svatovskih pesama, ulaze veselo u avliju, a posle u kuću devojčinih roditelja.

Kićenje svatova je posebna ceremonija. Devojčine rođake na dan-dva pre svadbe pobrinu se za cveće kojim će kititi svatove. Svaki darovani cvet je iz prirodnog cvećarnika: šimšir, karanfil, muškatla, bosiljak, ruzmarin i dr. Kićenje se obavlja više diskretno i sa puno ljubavi, a zauzvrat
svatovi za svaki cvet daruju novac. Kićenje svatova se obavlja u obe kuće, u mladoženjinoj kući cvetovi se stavljaju na desnu stranu revera, a kod mladine kuće na levu. U momačkoj kući su peškirima kićeni i konji, a cvećem i vencima kočije, čeze ili fijakeri, a kasnije limuzine.

Prema običaju i starešinstvu, glavni gosti na svadbi su: kum i članovi njegove porodice, stari svat ili „starojko“ (najčešće je to ujak mladoženjin), vojvode (zetovi mladoženjini); braća, stričevi, tetke i teče, babe i dede i drugi koji zauzimaju bolja mesta, dok kum i stari svat sede na čelu sofre. Zidovi iza njihovih leđa su prekriveni ćilimima, cvećem i drugim ukrasima. Na kapije (velike i male) dvorišta i ulazna vrata kuća stavljeni su venci od prirodnog cveća i zimzelenih grančica.

Na dan svadbe mlada se oblači u svoje svečano odelo i ne pojavljuje se, a kada dođu svatovi, svekrva joj donosi veo, venčanicu, a starojko obuću i nakit. Najbliže drugarice opremaju mladu. Mlada je obučena u belo. Na redu je mladoženja da je sa momkom i šurakom izvede pred svatove. Kako ući za mladu kad šurak (mladin brat) stoji pred vratima i traži da je mladoženja otkupi? Brzo se pogode oko cene, svi ulaze kod mlade, od koje se dever ne odvaja. Mladoženja, mlada, dever, a za njima ostali izlaze pred svatove. Pucanjem se objavljuje izvođenje mlade. Muzika sviri „tuš“, svatovi pljeskaju, pojavljuje se mlada u punome sjaju.

Mlada se pozdravlja sa gostima za sofrom: prvo dolazi kod kuma i ljubi mu ruku bez obzira na to koliko ima godina, a on joj daje „dobru“ novčanicu, zatim se pozdravlja i sa ostalim svatovima koji joj, uz pozdrav, daruju novac. Brat (bliži rođak) predaje mladu deveru i deverskom, potom mladina rodbina daruje mladoženju (često uz šalu šurnjaja i šuraka, pokušajem povlačenja zeta za uvo ili „darovanjem“ nekom starom odećom). Najbogatije darove daje tašta: košulje, čarape, ćilime, jorgane, jastuke; za njome svastike, šurnjaje, a onda ostali redom prema bliskosti srodstva. Tašta stoji i gleda da li se lepo odužuju oni što su zaduženi, i kako će se ona kasnije kome oduživati. Dever daruje mladu prstenom i papučama ili cipelama, a ona njemu stavlja duge peškire preko ramena. Potom zajedno staju iza kuma i starog svata da bi „izdvorili“ svatove. Tokom ručka mladin otac daruje zeta čašom punom vina u kojoj je srebrna ili zlatna para (dukat). U novije vreme čaša se obično obavija nekom papirnom novčanicom veće vrednosti.

Po završenom poslu kod mladinih, pošto su se proveselili i izigrali, svatovi polaze na venčanje, na najvažniji čin svake svadbe, koji predstavlja njenu krunu – venčanje mladenaca. To je poseban događaj koji se obavlja u crkvi. Mladenci ulaze zajedno sa svatovima u crkvu, gde ih sveštenik sasluša i ispita pred kumovima i svatovima i daje blagoslov za sklapanje braka, želeći im srećan i dug život sa puno poroda. Mladenci stanu ispred ikone Bogorodice, koja je postavljena na jednom postolju prekrivenom peškirima, na sredini crkve. Potom prilaze oltaru, kum stane iza mladoženje, a stari svat iza mlade, obojica s velikim belim svećama koje su upaljene. Vrata oltara su otvorena dok sveštenik obavlja deo molitve, a potom kum mladencima stavlja burme. 

Sveštenik izlazi pred dveri i čita molitvu, a potom pođe ispred mladenaca, a oni i kumovi za njim. Sveštenik stane ispred mladenaca na sredini crkve, stalno se moleći za njihovo zdravlje, zdravlje njihove buduće dece i zdravlje svih svatova, stavlja im krune na glave koje oni pre stavljanja poljube, prvo mladoženja, a potom mlada. Mladenci se uhvate za ruke, kao da se pozdravljaju, a sveštenik im prebaci peškir preko ruke da ih „veže“ vo vjeki vjekov. Amin. Svi zajedno obilaze triput uz povremeno zastajanje da bi ih sveštenik okadio. Na kraju venčanja sveštenik ih zapoji sa malo vina, skine im krune koje oni opet poljube i odveže ih. Gase se sveće i obred venčanja je završen.

Mladenci se prvi put javno poljube, sveštenik im prvi čestita uz želju da imaju zdrav i dobar porod. Čestitanju pristupaju i ostali svatovi; polako se izlazi iz crkve, a kad se pojavi kum, onda nastaje graja dece: „Kume, izgore ti kesa!“ Kum se kao uplaši i iz džepova izbacuje sitniš i bonbone preko mladenaca, što deca i prisutni pokupe jer se tako valja za sreću. Bidermajera u to vreme nije bilo. Potom se odigra neko kolo i kreće se mladoženjinoj kući. Običaj je da se svatovi ne vraćaju istim putem i da se mlada usput ne okreće da joj se sreća ne bi okrenula. Sve do završetka Drugog svetskog rata venčanja Resničana obavljana su u manastiru Rakovici.

Od 1946. godine građansko venčanje je obavljano u Mesnom narodnom odboru u prisustvu matičara i dva svedoka. Bilo je lakše stići do mesta venčanja, jer je ono bilo u selu. Posle sklapanja braka u Mesnom odboru ko je hteo mogao je da se venča i u crkvi. Bilo je slučajeva da se svadbeno veselje obavi, a venčanje ili pred matičarem i u crkvi obavi mnogo kasnije ili ranije, kada se stigne. Posle Drugog svetskog rata samo je mali broj parova venčavan u crkvi. To je trajalo do početka osamdesetih godina pro šlog veka od kada se sve češće obavljaju i crkvena i građanska venčanja. Građansko venčanje nije uticalo na promenu svadbenih običaja, te su gotovo svi ostali običaji, kao i ranijih godina, obavljani kod kuće.

Posle ispraćaja svatova s mladom, u mladinoj kući se za njenu rodbinu, koja je došla da je isprati i daruje mladoženju, priređuje ručak. Odmah za svatovima, u posebnim kolima (špediteru) polazila je ka mladinom novom domu devojačka sprema: košulje, suknje, pargari, kecelje, ćilimi, jastuci i drugi darovi. Radoznale žene, kako bi imale temu za „ragovore“, pažljivo su pratile šta se i koliko čega tovari.

Na ulazu u mladoženjinu avliju, na kapiji, „vojvode“ postave korito sa malo vode, pripreme obramicu i čekaju dolazak svatova. Mlada treba prva da preskoči korito, a ostali svatovi, pre nego što pređu preko njega, moraju ulazak da plate bacanjem neke metalne pare u korito. Ovaj novac uzimaju „vojvode“ ili se daje kuvaricama.

Kad mlada dođe pred mladoženjinu kuću, svekrva joj daje sito u kojem su pomešani pšenica i kukuruz, a često se tu stavi poneki orah, jabuka, a u novije vreme novčići i bonbone. Mlada poljubi svekrvu u ruku, uzme sito i baca žita po svatovima, a jabuku preko glave unatrag. Ko je uhvati, taj će se te godine oženiti, odnosno udati. Potom baca sito na krov. Ako se sito zadrži na krovu, po narodnom verovanju, mlada ostaje u kući. Ako se sito skotrlja na zemlju, po običaju će ga sačekati dečurlija koja će ga, šutirajući po avliji, lomiti i vikati: „muško, muško“.

Naročito pripremljeno i svečano obučeno muško dete, kao „nakonjče“, obično iz uže porodice, mlada uzima u ruke, okrene ga tri puta na desno i poljubi. Onda mu preda dar koji mu je pripremila.

Običaj je da svekrva sačeka mladu na vratima kuće sa solju i hlebom, medom i orasima ili hlebom i vinom, ponekad keceljom i varjačom, što treba da simboliše predavanje kuhinje mladi. Mlada će morati sama da uđe u kuću, jer bi bila velika bruka kada bi je u naručju preko praga uneo mladoženja kao sada. Svatovi ulaze u momkovu kuću (kasnije šator), sedaju za sofru i nastavljaju veselje do kasno u noć. Avlija je puna seoske mladeži koja igra u kolu. Postavlja se večera, u kući se veseli. Šurnjaje i vojvode imaju neke svoje „probleme“. Šurnjaje treba da nagrade zetove – vojvode, a oni njih zauzvrat da
izljube. Nikada se ne zna ko će koga prevariti, pa stoga nema ljutnje. Vojvode se trude da mladi skinu cipelu, dever mora da bude obazriv, jer ako se skine cipela, deverov otac će morati da je otkupi, jer mlada ne može da stoji bosa. Kad se na sto iznese pečenje, pred svatove se iznose pogače na kojima su pokloni za mladu. Na svaku pogaču svatovi stavljaju pare, koliko ko hoće. Prvo se iznosi kumova pogača, zatim redom: starojkova, deverova i vojvodina. Sve što se sakupi ostaje mladencima. Kada se završi s pronošenjem pogače, onaj ko je na kraju nosio, stavlja je mladi u krilo, a ona, kao dobra snaja, to predaje svekrvi.

Iste večeri dolazili bi mladini rođaci, „poođani“. Za njih je za sofrom obezbeđeno onoliko mesta koliko je na dogovoru bilo utvrđeno, obično od desetoro do četrdesetoro. Poođani su ostajali do jutra ili dok se tog dana gosti ne raziđu. Ostajao je da prenoći samo mladin brat ili bliži rođak ako nema brata. On će se sutradan (drugog dana) pridružiti aščijama, vojvodi i drugima u obilasku rođaka po selu i prikupljanju živine za svežu supu.

Oduvek je za svadbe bilo naročito važno da se podesi lepo vreme. Ako je, pak, kiša padala pre podne, verovalo se da je mladoženja za vreme momkovanja grebao šerpe, a ako je padala popodne, onda je to radila mlada.

Osim „vojvoda“, „vojvodica“ i drugih veseljaka, posebno obeležje svadbama nekada su davali tzv. čauši (nakaradno obučeni i okićeni muškarci), koji su raznim izvođenjima, glumom i šalom uveseljavali svatove.

Običaji drugog dana svadbe

Sutradan, pre dolaska mladinih rođaka, mlada, mladoženja, dever i najbliži rođaci idu po kuma i starojka. Po selu se išlo pešice, po potrebi kolima, a kasnije i traktorima, uz muzičku pratnju povorke koja je bila vesela i raspevana. Čuo se i poneki pucanj. Običaj je da se od bližih rođaka sakupljaju kokoške, ćurke, guske, a ponekada se dobije i prasence. Životinje se žive vešaju na motku koju obično nose zetovi ili vojvode, i tako s raspevanom povorkom obilaze čitavo selo. Mladini rođaci dolaze na ručak kod prijatelja, donose darove za mladu i mladoženju, a i darove kojima će mlada da daruje svekra i svekrvu, devera, jetrvu i zaovu. Onda se pomešaju gosti i prijatelji i svi se zajedno vesele, jedu i piju do kasno u noć.

Ranije su tek trećeg dana svadbe s mladine strane dolazili veliki poođani, njeni roditelji i bliski stariji rođaci. U poslednje vreme poođani dolaze drugog dana svadbe, a ako svadba traje jedan dan, onda i prvog dana. Zvanično, svadba je završavana ispraćajem kuma i starog svata druge noći uz svirku i pesmu: „Je l’ ti žao što se rastajemo“, igranje „šarenog kola“ uz pesmu „Skidaj, mlada, veo“. Treći dan svadbe je, dakle, nekada bio određen za velike poođane i za sve one koji su pomagali i posluživali, za aščije, podrumdžije, kuvarice i reduše; njih su tada obično služile vojvode, ali su u poslednje vreme dolazili i mnogi koji su bili prethodna dva dana. Obično se toga dana ne angažuje muzika.

Dan svadbe se željno iščekivao. Ono najlepše je ostalo za prvu bračnu noć, a to je bio dokaz poštenja buduće žene i majke.

Običaji posle svadbe i novine

Prve nedelje posle svadbe od mladine kuće su dolazili mladi momci i devojke, iglarice ili kotaričari, njih nekoliko, da joj donesu kotaricu u kojoj je bilo klupče sa započetim pletenjem i ogledalce.

Mlada je, kao nov član domaćinstva, već ranije smislila nova i lepša imena za najužu porodicu, i počev od svekra i svekrve, pa do najmlađeg deteta svima je davala nova, tada uobičajena imena. Svekru je govorila baja, taja, babo, aga; svekrvi mama, nana; deveru braća, delija, spaija, agica, golub, deša, braca, pisar; zaovi sejka, šećerka, sejica, rođena, rođenka, golubica, delinka, lepotica, cveće; jetrvi snaša, dajkica, dada, snašica i sl. Nije joj bilo lako, jer tada su porodice bile mnogobrojne, a imena su morala biti od milja, da pokažu koliko ih nova snaja sve voli i poštuje.

Po dolasku u novi dom mlada je imala velike obaveze prema ukućanima. Morala je izjutra prva da ustaje, sa bunara ili izvora da donese svežu vodu i da dvori svekra i svekrvu, da ih iz posebne posude poliva dok se umiju, da im dodaje peškir, da ih posluži slatkim, a ako su pili kafu, da im ona skuva. Uz dnevne obaveze i poslove, mlada uveče nije mogla da legne dok se svekar ne vrati iz kafane da mu da večeru i opere noge. Tek posle toga ona je mogla na spavanje. Svima je čistila prljavu obuću i prala prljave čarape. To je trajalo više godina. Bez marame mlada nije smela da izađe pred ukućane: svekra, svekrvu, devera ili dedu. Nije smela nikome da protivreči, a morala je biti spremna, kao zapeta puška, da na mig starijih na vreme reaguje i svakoga posluša i usluži.

Ženidbom su mlada i mladoženja dobijali:

Između mnogih mladinih obaveza najznačajnija obaveza je bila da rađa. Kao mlada majka nije smela svoje dete da podoji u prisustvu ukućana niti da ga pomiluje, već se neprestano skrivala. Robovanje tradiciji ogledalo se i u ovome: ako je snaha rađala samo žensku decu, nije u punoj meri bila priznata i poštovana, a ukoliko nije imala poroda, tek onda je dolazilo do rasturanja braka. Rađanje sinova je bio znak produžavanja porodične loze, pa je njihov dolazak na svet predstavljao poseban ritual i radost za celu porodicu.

Kada se već obrazuje uža porodica, deobe su bile normalne. Ozida se kuća za nove mladence, sin od oca dobije deo imanja i slavsku ikonu, i on postaje novi domaćin. Sada će i on moći da odlazi u kafanu, da se druži sa ostalim domaćinima, da kupuje i prodaje. Naravno, neće zaboraviti da za neku ozbiljniju stvar pita oca ili starijeg brata.

U periodu posle Drugog svetskog rata, pa do šezdesetih godina, vladalo je totalno „ludilo“ sklapanja mladih brakova. Devojke su mahom udavane sa 16 do 17 godina. Smatralo se da kasnije nemaju priliku za pristojnu udaju. Mladići su ženjeni sa 18 do 19 godina. Ako bi se pojavila neka dobra prilika, kako se tada govorilo, da se ne bi propustila, oba pola mogla su biti i mlađa, recimo sa 14 – 15 godina. Retko se događalo da se neko od te dece zaljubi, pa sklopi brak svojom voljom, po svom izboru, sa dozvolom roditelja ili bez nje.

U Resniku, i ne samo u njemu, bilo je uobičajeno da se imućniji žene devojkama iz bogatijih porodica kako bi time uvećavali imovinu. Tako su se meštani i rodbinski povezivali ženidbom ili udajom, ali i kumstvom ili bratimljenjem. To se prenosilo s kolena na koleno i postajalo tradicija koja ima svoje dobre, ali i loše strane, pre svega, zbog zatvaranja u uske atare i vidike, iako se Resnik, takoreći, nalazi na vratima prestonice.

Međutim, u novije vreme, većinom mlađi odbacuju robovanje tradiciji i običajima, i žene se ili udaju birajući devojke odnosno momke iz raznih krajeva naše zemlje, pa i iz inostranstva. Otuda su svoj dom u Resniku našle i mlade Crnogorke, Bosanke, Vojvođanke, Makedonke, a u novije vreme i strane državljanke. Neretko, u porodice sa ženskom decom dolaze mladići, zetovi iz drugih krajeva i preuzimaju breme obaveza u novonastalom domaćinstvu.

Od početka druge polovine prošlog veka pa do današnjih dana svadbeni običaji su se menjali. Najčešće su neki od njih izostavljani ili primenjivani u izmenjenoj formi. Danas momak upoznaje devojku na poslu, u školi… i dovodi je u svoju kuću bez pitanja roditelja. O mirazu da i ne govorimo. Glavni ideal je ljubav i dopadanje jednog drugome. Nema kapare ni darovnine, ili su svedene na najmanju meru. Danas se svadbena veselja najčešće organizuju tako da traju samo jedan dan; subotom ređe nedeljom, a još ređe pod šatorima, najčešće se obavljaju u zakupljenim restoranima.

Česta su venčanja gde se umesto tradicionalnog kuma i starog svata za kumove, odnosno svedoke uzimaju najbolji prijatelj s mladoženjine strane ili najbolja drugarica mladina.

U periodu osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka vladao je običaj da svatovi iz obližnjih sela odu na Avalu, tu odigraju koje kolo, malo se rashlade i vrate da nastave veselje.

Umesto zaprežnih kola danas se svatovi voze svojim putničkim automobilima, koji se kite cvećem, a veže im se i peškir kako se ne bi sasvim zanemarili stari običaji. Uvedeni su i neki novi običaji; danas mlada, odmah po izlasku iz sale za venčanje ili crkve, leđa okrenutih svatovima, izbacuje iz ruku bidermajer, pa koja ga devojka uhvati, biće sledeća za udaju; ako svatovi svraćaju kući, mladoženja prenosi mladu preko kućnog praga, što bi u staro vreme bila neoprostiva sramota.

Ostali običaji se po tradiciji zadržavaju koliko da se ne zaborave i da unesu više duhovitosti i veselja.

Lepo je videti kako vojvoda skida jabuku, kako aščije naplaćuju ulazak u avliju, na kapiji, ili kako brat devojke naplaćuje „otkup“ od mladoženje kada dolazi po devojku. Svi, a naročito mladenci, očekuju da prvo dete bude muško, pa se zato nakonjče obrće u rukama i s radošću ljubi u obraze. Polomljeno ili ostalo sito na krovu i danas izražava želju roditelja da im kćer ostane u kući u koju je došla. Nekada je bilo nepojmljivo da mlada trudna ulazi u brak, mada je to danas vrlo česta pojava, a ima slučajeva da se i venčanje i krštenje obavljaju istovremeno.