Krštenje dece u selu je obavljano od pamtiveka. Dete je obično krštavano u roku od dve do šest nedelja po rođenju, uvek nedeljom. Na krštenje je dete nosila neka bliska rođaka ili prijateljica koja je imala ulogu babice.

Kada kum uđe da vidi dete u kolevci, na uzglavlje mu stavi dukat ili neku novčanicu za koju će, kad odraste, da „kupi devojku ili momka“. Krštenju deteta nikada nije prisustvovala majka novorođenčeta, jer se oduvek smatralo da je ona još „rovita“. Kum je oduvek donosio na krštenje komad platna, „krznicu“, najčešće istkanu u kući, uvezanu crvenim koncem (protiv uroka). Na tu „krznicu“ kum je stavljao golo dete i uvijao ga u nju. Zato se i danas u selu kaže: „Kum samo jednom vidi kumčetu guzicu“. Od „krznice“ se krojila prva košuljica za bebu.

Čin krštenja je isti, bez obzira na to da li se krštenje obavlja u domu ili u crkvi. Sveštenik čita određene molitve, obiđu tri puta oko posude u kojoj je spremljena voda kojom će dete malo pokvasiti po glavi. Makazama će odseći pomalo kose sa četiri strane, u vidu krsta, i kosu staviti u vosak te dati porodici. Na kraju će dete miropomazati, osveštati uljem kojim ga malo dotakne po glavi (ušima, očima, obrazima), rukama, nogama i grudima. Ovim poslednjim činom krštenja dete je uvedeno u pravoslavlje.

Kumstvo je bilo svetinja i prenosilo se s kolena na koleno. Još i danas prenosi se na sinove ili, ako nema muške dece, na kćeri. Ima naročito mlađih osoba koje danas biraju nove kumove, najčešće svoje drugove ili prijatelje.

Donošenjem novog Ustava (31. 01. 1946), odvajanjem Crkve od države i prestankom tradicionalnog srpskog venčanja u Crkvi, mnogobrojna deca iz tog perioda nisu ni krštena. Stoga danas ima slučajeva da se krštavaju i stariji, sredovečni ljudi.

Nekada je čin krštenja i davanja imena obavljan istovremeno. Kasnije su ova dva čina potpuno razdvojena. Ime se daje odmah po rođenju, a krštenje obavlja kasnije. Poslednjih godina krštenje se najčešće obavlja na prvi rođendan. Ranije je kum davao ime detetu po sopstvenom izboru, po nekom pretku ili nekako drugačije, a posle Drugog svetskog rata on se o imenu obično dogovarao sa roditeljima, dok poslednjih godina, gotovo bez izuzetka, kum daje ono ime koje roditelji predlože.

U ranijim vremenskim razdobljima bilo je posebnih razloga za davanje imena koja su u modi, a neki zanimljivi primeri su: imena data po nazivima životinja (Golub, Golubica, Sojka); po istorijskim ličnostima (Staljin, Tito…); po srpskim vojskovođama i velikanima (Nemanja, Miloš, Lazar, Marko, Milica, Jelena, Jovana…), po imenima popularnih ličnosti (Kasandra, Sandokan…) itd. Danas se često daju imena predaka bilo po očevoj ili majčinoj liniji, što je svakako dobro, ali su i sve češća kratka manje prisutna imena (Ana, Mia, Anja, Tea, Iva…).