Здравствена заштита стоке све до првих ветеринара била је остављена самим сточарима, односно грла су била препуштена сама себи, да преболе или угину уз коментар: „Нек’ иде на његову главу!“

Масовне болести „редње“ биле су честe код стоке, нарочито куга код свиња и живине, a шап и слинавка код говеда. Угинула стока је крадом закопавана у двориштима и обично је поливана кречом да се не осети непријатан мирис.

Углавном, постојала је могућност ширења заразног оболења и на чобане (зли пришт).

По расформирању среске ветеринарске станице, односно бивше општинске ветеринарске станице, маја 1955. године формирана је у Реснику прва ветеринарска амбуланта. За њен рад најпре су адаптиране просторије у близини Железничке станице у Реснику, а касније усред села.

Први ветеринар је био Цветко Јорданов, некадашњи учитељ који је накнадно школован за доктора ветеринарске медицине. Остао је упамћен као др Бугарин. Био је учитељ у једном селу близу Варне, где му је један догађај променио животно определење. Наиме, повукао је дечака за косу зато што није донео домаћи задатак. Отац дечаков је био жандарм. На основу оптужбе, као „комунисту“ намеравали су да га пошаљу на службу у једно село недалеко од турске границе. Одлучио је да нипошто не прихвати премештај. Имао је нешто уштеђевине и размишљао куда да крене. И док је у мислима гледао кроз прозор, видео је кочијаша како вози угаљ и бичем удара коња. Животиња се пропињала, а кочијаш све јаче шибао док коњ није јурнуо. Кад су изашли уз брег и угаљ био истоварен, кочијаш је отишао у кафану, а коњу купио зоб, напунио му зобницу и помиловао га по глави: „Једи, друшкане, а онда се одмарај. Сутра ћемо поново.“ Значи, животиња нема шансе да се наљути, и ако то и чини, њу нико не разуме.

Јорданову се истог тренутка родила идеја – постаће ветеринар, лечиће животиње. Спаковао се и отишао на студије ветерине у Загреб. Дипломирао је ветерину, а онда је избио рат. Лечио је коње у свим постојећим војскама. Одлучио је да умре у Југославији. Поживео је готово сто лета. С обзиром на то да се није женио и да му је струка била живот, проводио је готово цео дан, а некад и ноћ, у шталама уз своје пацијенте. Пошто није возио кола, он је у кожном мантилу и са кожном капом, од које се није одвајао ни лети ни зими, крстарио од села до села, преко њива и ливада. Домаћини и данас понављају његову реченицу: „Да л’ гу једе пацијент?“

У амбуланти у Реснику од 1965. до 1980. године радио је и др вет. мед. Милан М. Ђорђевић. У то време амбуланта се налазила у центру села, прекопута бензинске пумпе. У згради су делили простор Мома из поште, ветеринар Милан и др Воја Максимовић, дугогодишњи гинеколог Дома здравља у Раковици, у то време доктор опште праксе.

С обзиром на то да нису имали телефоне, овај нераздвојни трио се у то доба дозивао на „чашицу“ разговора лупајући у зид свог комшије и тиме га обавештавао да је „чашица“, тј. кафа већ увелико пристављена.

Своју љубав према струци, а још више према селу и вредним честитим домаћинима, доктор Милан је пренео на свог сина, др вет. мед. Марка М. Ђорђевића који наставља рад у амбуланти у Реснику. Амбуланта Ресник је у то време припадала Градском сточарско-ветеринарском центру и покривала је и терен Кијева, Кнежевца и Рушња.

Данас територију Општине Раковица покрива Ветеринарска установа Београд, као и више приватних ветеринарских станица и амбуланти које се баве претежно малом праксом (превентива и терапија паса и мачака).