У Београду је 23. марта 1972. тешкој заразној болести, која је претила целој тадашљој СФР Југославији, подлегла и Душица Спасић из Ресника. Млада, пожртвована медицинска сестра имала је само 23 године, а рођена је у Београду 1949. године од оца Милана и мајке Добриле (која је преминула 2014. године), док је Душичин отац умро у току НАТО агресије на нашу земљу 1999. године.

По завршетку средње медицинске школе одмах је добила посао, а као одлична ученица, вредна и педантна, била је запажена и од начелника одељења, професора Глишића који је тада радио на Првој хируршкој клиници у Београду. Душица је радила на Хируршком одељењу и убрзо по запослењу уочена је као пожртвована и крајње одговорна сестра.

Обављајући редовне послове, добила је налог да стави сонду пацијенту који је из Новог Пазара био упућен најпре у Чачак, а затим хитно превезен у Београд. Пацијент је примљен са сумњом алергије на пеницилин, као и због хематемезе (повраћања крви); гушио се и имао осип по кожи. Контакт са оболелим је био кобан; био је то извор заразе врло тешке болести. Као дете Душица је била вакцинисана, али се ниједна вакцина, на жалост, није примила, што значи да је покојна млада сестра имала ослабљен имунитет и склоност инфекцијама и заразама.

Био је понедељак када је дошла с посла. Пожалила се на јаке болове у пределу крста сумњајући да се покренуо камен у бубрегу. Неко од чланова породице позвао је неодложну помоћ из Дома здравља. Пошто је трпела снажне болове, док су чекали лекара понудио се један комшија да је одвезе до клинике. Негде код гробља у Реснику срели су у теренском возилу др Ранка Борковачког и он је преузео Душицу. Одвезао ју је до aмбуланте у Реснику да јој укаже прву помоћ, али Душица због отежаног хода и све већих болова није могла да се попне на спрат до опште медицине, па јој је на дечјем оделењу сестра Љиља дала ампулирану терапију баралгина. У уторак је отишла на посао, а у четвртак умрла. Од чланова породице нико није знао за њену смрт.

Међутим, стравичан призор и за становништво и за медицинско особље био је када су се појавили неки људи униформисани као космонаути у пратњи полиције. Некога су сахранили на Ресничком гробљу муњевитом брзином у белом металном сандуку. Потом су из Градског завода за заштиту здравља дошли неки људи и саопштили породици Спасић да не смеју да излазе из куће ни до оближње продавнице. Када се сазнало да је Душица Спасић прва жртва Variole, аутоматски је проглашено ванредно стање. Отпочела је вакцинација становништва, смењивале су се медицинске екипе од ујутру до касних вечерњих сати, без одмора и паузе, па је и храна склоњена између прозора често била неупотребљива.

Отварали су ужурбано карантине, а и сви чланови породице Спасић били су у карантину који се налазио у хотелу „Национал“ на Новом Београду. У карантину су провели три недеље, а да уопште нису сазнали да је Душица у међувремену умрла. По изласку из карантина позвани су родитељи да дођу у мотел „Хиљаду ружа“ и преузму њене ствари. Такође, медицинско особље које је било у контакту са Душицом, др Борковачки и медицинске сестре провели су пар недеља у карантину.

Накнадно је вршена дезинфекција просторија и санитетског возила, а није познато да ли је још неко подлегао вариоли у Чачку или Новом Пазару.

Испитивачи опаке болести тврде да нису пронашли ниједну умрлицу Душице Спасић ни у Општини Раковица, нити у Општини Вождовац. Међутим, природно црна, коврџаве косе девојка, васпитана и достојанствена, остала је да живи у срцима најмилијих, њених мештана и осталих грађана читаве земље који се сећају тих тешких дана.

Изливена је биста са њеним ликом и стоји као подсетник у просторијама Клиничког центра Београд, као и на спомен-плочи њене вечне куће у Реснику.

Као жртва Variole Душица Спасић је постхумно одликована Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима. Сваке године најбољој медицинској сестри додељује се признање „Душица Спасић“ са бистом. У њену част снимљен је играни филм, а једна улица у Реснику од пре десетак година носи име рано преминуле Душице Спасић. Иначе, Душица је заова др Олге Спасић и једина сестра Олгиног супруга Слободана Спасића. Олга се сећа да је 4. марта 1972. прешла да живи код свог супруга, да су четири дана касније били на вечери са Душицом и да је, нажалост, Душица преминула 23. марта 1972. године.

Тих тешких дана и тужних догађаја, брзих и неизвесних као на филмској траци, сећа се и Миланка (Милојевић) Томић, која каже: „Још увек пред очима видим слику те загонетне сахране. Била сам седми разред и сећам се да смо имали час физике код разредног старешине, сада покојног Зорана Балтића. Учионица је била на спрату до улице с погледом на гробље. Наставник је приметио необично дешавање и галаму на улици, устао и зачуђено сео. Ништа није коментарисао, а ми, радознала деца, брзо смо скочили да видимо о чему се ради. Милиција је зауставила саобраћај, а на улазу у гробље мотали су се неки људи никад виђени, специфично обучени као космонаути и умотаних глава. Пронели су ковчег метални и неког сахранили, муњевитом брзином, а онда отишли. Нико није ништа знао, могло се само претпостављати. А онда је кренуло пелцовање свих ученика.“

Тог немилог догађаја са видним узбуђењем сећа се Љубинко Митке Митровић који нам је испричао ово:

„ Ја се не сећам тачног датума Душичине сахране, али се добро сећам краја марта 1972. године и збивања тих дана. Био сам запослен у Месној заједници „Ресник“, и тог јутра сам се са Живорадом Вићентијевићем, секретаром Месне заједнице, и Радованом Миљковићем, референтом водовода, налазио у канцеларији Месне заједнице када су негде око 8 часова ушла три милиционера. По чиновима које су имали, закључио сам да су високо рангирани у милицијској хијерархији. Одмах по уласку један од њих је сео за сто секретара Месне заједнице, где се налазио телефон, и рекао нам да када зазвони телефон морамо да изађемо у ходник док он буде контактирао са саговорником. Када он заврши разговор, тек тада можемо ући у канцеларију. Такође је рекао да све странке које дођу у Месну заједницу враћамо и да Месна заједница тога дана не ради.

Вратио сам се у своју канцеларију, а са њима су остали Рака и Жира. Жиру су послали да пронађе људе који ће на Ресничком гробљу ископати раку, јер ће у њу бити сахрањена нека старица из Београда која иначе нема родбину. Нешто нам је то било сумњиво, али нисмо смели да поставимо никакво питање. Око један сат после подне у моју канцеларију је ушао Радован Миљковић и питао ме да ли познајем Душицу Спасић из улице Делови. Пошто сам у то време познавао сваку породицу у Реснику, одговорио сам му да у тој улици не постоји Душица Спасић, већ да она живи са родитељима у тадашњој улици Александра Војиновића. Питао сам га: „Да није …“ Одговорио ми је: „Јесте, али о томе не смеш да причаш ни рођеној мајци“. У том тренутку сам осетио стезање у грудима и кнедлу у грлу, јер ми је Душица школска другарица, седели смо у истој клупи. Била је предивна девојчица, тиха, мирна, одличан ђак, веома послушна и често ме је тихо умиривала када направим неки несташлук.

Негде између 3 и 4 сата после подне отишао сам до гробља где се окупила већа група људи; саму сахрану не бих препричавао. То је урадила Миланка у свом сећању. Само бих напоменуо да су присутни у маси најцрњим могућим клетвама проклињали Жиру Вићентијевића, а ја сам једини у тој маси знао праву истину. Три или четири дана после Душичине сахране купљен је венац и нас двадесетак омладинаца однело га је на Душичин гроб, који смо познали по свежој хумци, а који је био без икаквог обележја.

Причајући ово сећање, разговарао сам са Душичиним братом Слободаном, који није знао да нам каже тачан датум сахране, нити га породица зна, јер ни у једној установи не постоји траг о њеној смрти, тако да породица нема никакав документ о њеној смрти. Нека почива међу анђелима, јер и сама је била анђео!“