Прва ресничка амбуланта

Прва амбуланта у Реснику датира из 1959. године. Била је то стара, трошна и оронула зграда са разним наменама из претходног предратног периода (некадашњи турски хан, касније Месни одбор, суд, а потом и Дом културе…). Налазила се у центру села у близини где је данас бензинска пумпа, у улици 13. октобра.

Тимски се радило у једној смени. Први лекар био је др Никодије Поповић, који је радио у Реснику од 1959. до 1964. године. Касније је на његово место дошао др Војислав Воја Максимовић, заједно са медицинском сестром Јорданком Орловић. Услови за рад били су изузетно тешки. Амбуланта није имала водоводни и санитарни чвор. Текућа вода за пиће, прање руку, искувавање инструмената и санитетског материјала доношена је са извора. За загревање простора коришћени су дрва и угаљ.

Амбуланта није имала телефонску линију првих 7 до 8 година. Код хитних случајева доктор је морао да користи телефон у пошти или школски телефон удаљен око 300 м од амбуланте. Радило се према потребама, често и прековремено, а понекад и ноћу. Асфалт је био урађен само до центра села. Градски превоз саобраћао је само до Кијева. Седамдесетих година је постављен асфалт до Железничке станице у Реснику, и тек тада градски превоз био је доступан и становницима Ресника. Тежи болесници су довожени до амбуланте воловском или коњском запрегом. Медицинске опреме и потрошног материјала било је у малим количинама. Без сувог стерилизатора, шприцеви и игле су искувавани. Сваки такозвани „рекорд шприц“ добијен је из магацина централног дома у Раковици са реверсом. У случају да пукне, морао се правдати писањем изјаве. Газа је стерилизована у Раковици у добошима и доношена у Ресник, једном до два пута месечно. Штедело се и водило рачуна о завојима. Завоји су морали да буду опрани и више пута употребљени. У Реснику је постојала само служба опште медицине, која се данас зове здравствена заштита одраслих. Међутим, примана су и деца различите патологије, као и жене са гинеколошким проблемима.

Тимски се радило у једној смени. Први лекар био је др Никодије Поповић, који је радио у Реснику од 1959. до 1964. године. Касније је на његово место дошао др Војислав Воја Максимовић, заједно са медицинском сестром Јорданком Орловић. Услови за рад били су изузетно тешки. Амбуланта није имала водоводни и санитарни чвор. Текућа вода за пиће, прање руку, искувавање инструмената и санитетског материјала доношена је са извора. За загревање простора коришћени су дрва и угаљ.

Амбуланта није имала телефонску линију првих 7 до 8 година. Код хитних случајева доктор је морао да користи телефон у пошти или школски телефон удаљен око 300 м од амбуланте. Радило се према потребама, често и прековремено, а понекад и ноћу. Асфалт је био урађен само до центра села. Градски превоз саобраћао је само до Кијева. Седамдесетих година је постављен асфалт до Железничке станице у Реснику, и тек тада градски превоз био је доступан и становницима Ресника. Тежи болесници су довожени до амбуланте воловском или коњском запрегом. Медицинске опреме и потрошног материјала било је у малим количинама. Без сувог стерилизатора, шприцеви и игле су искувавани. Сваки такозвани „рекорд шприц“ добијен је из магацина централног дома у Раковици са реверсом. У случају да пукне, морао се правдати писањем изјаве. Газа је стерилизована у Раковици у добошима и доношена у Ресник, једном до два пута месечно. Штедело се и водило рачуна о завојима. Завоји су морали да буду опрани и више пута употребљени. У Реснику је постојала само служба опште медицине, која се данас зове здравствена заштита одраслих. Међутим, примана су и деца различите патологије, као и жене са гинеколошким проблемима.

Памти се да је обављен и један успешан порођај и да је рођена здрава девојчица. Порођај је обавио сада покојни др Драган Станојевић са медицинском сестром Јорданком Орловић. Предложили су да се беба зове Станица јер је рођена у здравственој станици. У време писања овог текста, 2014. године Станица има 40 година.

Кадровска структура

Први лекарски тим који је радио на пружању здравствених прегледа и услуга:

1. Др Никодије Поповић, специјалиста уролог (умро);
2. Др Војислав Воја Максимовић, касније специјалиста гинекологије и акушерства, живео у кући поред „Ливнице“, пензионисан, доживео шлог (умро);
3. Боса Ковачевић (болничарка) у пензији, живи у Смедереву, тежак дијабетичар;
4. Јорданка Орловић, средња мед. сестра, касније виша, у пензији, живи у Реснику;
5. Оливера Вера Качаревић, административни службеник у пензији, живи у Реснику;
6. Десанка Стефановић, „тетка Деса“, спремачица ( умрла).

На основу нечије пријаве да се рад обавља у тешким условима и да је зграда постала опасна за обављање делатности, дошла је инспекција која је дала налог за премештај амбуланте. Касније, почетком шездесетих година, аутобус који је ту окретао, закачио је ћошак зграде услед чега је она и порушена.

На месту бивше зграде постављен је монтажни објекат са две занатске делатности. У једном делу објекта налазила се шустерска радионица власника Милоша Петровић, „Мише шустера“. У другом делу је била фризерска радионица брачног пара Момчила и Душанке Стефановић. Иначе, Момчило је син спремачице тетка Десе, која је дуго одржавала амбуланту и прилаз згради. Кад стигне, тетка Десa je била и испомоћ у спремању газе и завоја за стерилизацију, за увијање сувих, одлагање картона и сл.

Догађаји

Велики подвизи у пружању здравствених услуга обављени су у овој руинираној амбуланти и широм Ресника од стране приучених особа. У жељи да се помогне другима и спасу животи, остала су нам нека сећања:

1) Памти се догађај везан за породицу Саве Димитријевића, расељену са Косова. Саво је живео са два сина, супругом и снајом. Син Младен је смртно страдао од тешких повреда нанесених ножем. Неко је дотрчао у амбуланту и затражио помоћ. Др Воја Максимовић је трчећим кораком кренуо да помогне унесрећеном младићу. За њим је, иако у деветом месецу трудноће, дотрчала медицинска сестра Јорданка, носећи завоје са шприцевима. На место трагичног догађаја већ су пристигла кола Хитне помоћи и полиција. Повређеном младићу више није било помоћи. Преминуо је.

2) Тога дана деца су се играла на тавану незавршене куће. Понесен игром један дечак је смртно страдао када се оклизнуо и пао међу греде и даске. Родитељи су га хитно донели до амбуланте. Др Татјана Хамовић и медицинска сестра Јорданка Орловић учинили су све да га врате у живот. Узалуд.

Такође, многи повређени радници су збринути у амбуланти са разним повредама. Били су то углавном људи који су радили на изградњи железничке пруге у Реснику и укаменолому у Кијеву. Осим у амбуланти, памти се и већи број случајева указивања прве помоћи породиљама на терену:

3) Спасавајући животе других, велики подвиг је направила Станиславка Цана Недељковић, мештанка из Ресника. Користећи своје скромно знање завршеног санитетског курса, помагала је породиљама при порођају. Срећом, успешно. Курс прве помоћи Цана је похађала у Жаркову где је и рођена 1935. године. А 1953. године Цана се удала за Томислава Тому Недељковића из Ресника. На њеној пожртвованости и улози „бабице“ захвалне су многе ресничке породице.

Породиља Душица Дула Радојичић кретала се улицом (Палих бораца) када је добила трудове. У рукама је носила канте с млеком и торбу пуну пољопривредних производа. Видевши Душицу из свога дворишта, Цани је одмах било јасно о чему се ради. Не оклевајући, потрчала је у помоћ породиљи. Тада је сину Милану довикнула да стави маказе у посуду са водом на шпорет да се прокувају. А баба Роса је узела чист чаршав и (стерилне) маказе од Милана и све то предала „бабици“ Цани. Душица је 11. маја 1967. г. родила здравог сина. Дечаку су дали име Владан, који данас живи са оцем Миливојем Мићом (познатим ловцем), супругом Драганом и ћеркама Катарином и Тијаном.

4) Друга породиља звала се Лепосава Стевановић. Када је Лепосава добила порођајне болове, Цана је без двоумљења притекла у помоћ својој заови. Њена заова Лепосава је у свом дворишту родила здраву девојчицу 6. јуна 1971. године. Беби су дали име Биљана.

По казивању Љубинке Митић било је још жена које су помагале при порађајима.

5) О порођају Станојке Живојиновић у њиви (Гају). – У трци с временом да се што пре обаве радови на њиви, радило је и старо и младо. Тог дана Станојка је вредно радила. О могућности да се породи на њиви није ни размишљала. Била је убеђена да још није време за то. Десило се нешто што је изненадило и њу саму. Одједном је осетила порођајне болове и није било друге осим да се породи. У помоћ су јој притекле четири жене које су до малопре окопавале кукуруз. Биле су то: Миленија Митровић, Лела Николић, Мица Вујичић и Вида Михаиловић. Жене су се нашле у чуду пошто ни саме нису знале шта да раде, јер до тада никад нису помагле некој жени да се породи. Миленија је скупила храброст решена да помогне, па шта Бог да. Уз њену и Божју помоћ, беба је жива и здрава угледала свет. Девојчица рођена на њиви, сада је бака. Заједно са својим сином и његовом породицом живи у Канади.

6) Неке од својих догађаја испричала нам је и Слободанка Милојевић, медицинска сестра која је шеснаест година са сестром Јорданком Орловић обављала теренску службу.

Случај који је доживела на почетку службовања заувек ће памтити. Десетогодишњи дечак се повредио у школском дворишту падом на перорез који је носио у џепу блузе. Перорез му је пробио плућну марамицу услед чега је наступило обимно крварење. Очевици су зауставили аутобус испред школе и довезли ученика у амбуланту. У смени са њом био је др Момчило Терзић. Уз јаку имобилизацију и инфузију ученика су транспортовали колима хитне помоћи на клинику.

Други тежак случај, када је живот тридесетогодишње жене био врло угрожен, догодио се у породичној кући на око три стотине метара удаљеној од Дома здравља. Старија жена, свекрва пацијенткиње, сва уплашена, ушла је у амбуланту и замолила да се помогне њеној снаји која је добила тешке асматичне нападе и остала сама у кући. У одсуству др Бате Стаменковића који се налазио на терену, сестра Слободанка је дошла до пацијенткиње која је била обливена знојем са помодрелим ноктима на рукама и без снаге да говори. Успела је да је поврати. Анализом је закључила да је пацијенткиња користила пумпу другог произвођача услед чега је добила појачано и теже гушење.

Пресељење у други објекат

Други објекат Дома здравља налазио се преко пута, на око 50 метара од срушеног Дома културе и некадашњег турског хана.

У доњем делу зграде била је трговачка и текстилна радња у којој је као шеф радио Љубодраг Пауновић, звани „чика Љупче“. До њега лево била је пекара коју многи памте по најлепшем буреку. У њој је међу првима радио Живан Лукић. Касније пекарски простор мења власнике и отвара се месара. А у горњем делу зграде, у тесном простору, налазила се пошта. У њој је дуго као шеф поште радио Момчило, звани „чика Мома“.

Уз саму пошту било је ветеринарско одељење (амбуланта) у којем је радио др Милан Ђорђевић из Кошутњака.

Поред ветеринарске амбуланте била је импровизована здравствена амбуланта. У том периоду (две до три године) и грађани Рушња долазили су повремено у ресничку амбуланту. Наиме, Рушањ је тада припадао Општини Раковица, а нешто касније Општини Чукарица.

У амбуланти опште медицине Ресника отпочео је двосменски рад. Самим тим је проширен радни и стручни кадар. Запослени из тог периода у амбуланти опште медицине и стоматолошкој амбуланти су:

• др Радмила Жикић (касније спец. опште медицине), у пензији, преминула;
• др Драгана Вучетић (касније познати неуропсихијатар на Канаревом брду), у пензији;
• др Силва Голубовић (касније начелник физикалне медицине на Канаревом брду) у пензији;
• др Слободанка Крејовић (касније гинеколог на Лабудовом брду), преминула;
• др Чедомир Чеда Грујић (касније интерниста на Канаревом брду), преминуо;
• др Мирјана Петровић (касније педијатар у Раковици), у пензији;
• медицинска сестра Слободанка Димитријевић, удата Милојевић (од 1966. г. касније виша медицинска сестра) у пензији, живи у Реснику;
• др Момчило Терзић, зубар (радио по цео дан; пре подне у Реснику, а после подне у Раковици на дечјем одељењу; сутрадан, обрнутим редом) и са њим сестра Милица (Мица), преминула;
• зубни асистент Илинка Јуришић, удата Лазаревић, сада у пензији;
• медицинска сестра Светлана Радовановић (касније виша патронажна сестра) у пензији; данас обилази монашко особље у манастиру Раковици;
• Даринка Бркић („тетка Дара“), административни службеник на протоколу и картотеци, пензионисана, преминула;
• Љиљана Мирковић (спремачица), у пензији;
• Вида Бачевић (спремачица), у пензији;
• др Воја Максимовић у том периоду делимично је радио на терену, а делимично у амбуланти. На терен је често одлазио са Слободанком Милојевић, врло одговорном и стручном медицинском сестром. Ушивали су мање ране, лечили опекотине, уклањали страна тела, санирали разне повреде, делили терапију.

О доктору Воји, легендарном лекару кога памти више генерација, могла би да се напише књига. Осим што је лечио, био је и психолог и неуропсихијатар, сваку породицу је у душу познавао. Када је др Жикић отишла на породиљско боловање, др Воја је њу замењивао, па је понекад радио по цео дан. Често се са терена на који се пешице одлазило враћао каљав, мокар, промрзао. Био је добар дијагностичар, али највише народни лекар. Прави доктор за село у коме је био омиљен. Никада се није десило да је одбио да оде до куће болесног детета или друге особе, по киши и блату. Многи су говорили: „Бог, па Воја доктор“. Кружила је анегдота како су га једанпут напали пси и поцепали му панталоне, па је морао да их ушива да би отишао кући.

Од свих поменутих лекара др Воја Максимовић се најдуже задржао радећи у Реснику, близу 20 година. По завршеној специјализацији из гинекологије почео је да ради у ДЗ Раковица у Раковици. Становао је у породичној кући недалеко од „Ливнице“. И даље као чувени гинеколог др Воја одлази у пензију, али не својом вољом. Ко зна до кад би радио да га није омео шлог. После опоравка од болести покушао је да ради, али не задуго. Преминуо је 2006. године у 70. години живота, а сахрањен је у породичној гробници на гробљу манастира Раковице. Медицинске сестре Јорданка Орловић и Слободанка Милојевић поднеле су велики терет истовремено радећи и у амбуланти и обављајући теренски рад. Нису биле поштеђене ниједне епидемије и свих могућих селидби, притом радећи без боловања.

Пресељење амбуланте у нови објекат Дома културе 1969. године

Када је завршена зграда Дома културе у Реснику крајем шездесетих година, здравство коначно добија просторије у приземљу и на спрату. Вода, струја, канализација, телефони, инфраструктура – коначно све функционише. Амбуланте бивају опремљене чекаоницама, новијом опремом и намештајем, као и ситним инвентаром. Осим опште праксе, отвара се одељење педијатрије, зубне службе за одрасле и децу, формира се огранак неодложне помоћи за пружање услуга на терену.

При „Апотекарској установи“ је отворена апотека где су пацијенти подизали прописану терапију одмах по изласку од лекара. Ширењем служби често су се смењивали лекари и сестре на дуже или краће рокове. Старији, већ поменути лекари су одлазили на плаћене специјализације. Неки су одлазили на друге пунктове Дома здравља Раковица.

За Дом здравља Раковица, без обзира на тешко материјално стање, чуло се и ван граница наше земље, по научним и истраживачким радовима и многобројним плаћеним специјализацијама. Покретач свега био је др Милија Вукотић, интерниста-кардиолог на челу тима радника Дома здравља свих медицинских профила укључујући и немедицински кадар.

Дом је добио многа признања за истраживачки рад, нарочито на отклањању хипертензије (високог крвног притиска) у циљу уклањања фактора ризика.

Стручни кадар лекара у амбуланти и на терену, у стоматолошкој служби, као и медицинских сестара и зубних асистената сачињавали су:

• др Борислава Боба Стојадиновић, отишла у ДЗ „Звездара“;
• др Мандић;
• др Јулијана Анастасов Деспотовић, касније спец. офталмолог, радила на Канаревом брду до пензије;
• др Драгослав Драган Станојевић, у пензији, преминуо;
• др Олга Спасић, касније спец. гинеколог;
• др Славица Матић, касније педијатар, отишла на Институт за плућне болести и туберкулозу;
• др Милка Ћосовић, упамћена по специфичном начину постављања дијагнозе гледањем
  кроз око, пензију је дочекала радећи у ресничкој амбуланти;
• др Татјана Хамовић, у пензији, преминула;
• др Драгица Одаловић, касније спец. гинеколог, ради на Канаревом брду;
• др Радмила Угљешић, касније спец. гинеколог, радила у Раковици до пензије;
• др Слободан Стојковић, касније спец. физијатар, ради на Канаревом брду;
• др Милица Тодорић, касније спец. опште медицине, ради на Лабудовом брду;
• др Предраг Илић, касније спец. физијатар, тренутно ради у Реснику;
• др Љубомир Кекић, спец. опште медицине и стоматологије, напустио ДЗ;
• др Будимир Тодоровић, педијатар, радио је у Раковици до пензије;
• др Олга Ракић, педијатар, касније радила као теренски лекар обилазећи новорођену децу на општини Раковица до пензије;
• др Недељка (Вукотић) Данојевић;
• др Биљана (Гмитровић) Бибић;
• др Бранка Рашковић која се након краћег боравка у Реснику одселила у Канаду;
• др Весна (Ђурић) Арсенијевић, напустилаје ДЗ, и други.

Tеренски лекари:

• др Стева Станојевић, касније познати реуматолог, пензионисан, умро;
• др Ранко Браца Борковачки, касније отишао на Онколошки институт, у пензији, преминуо;
• др Ђорђе Стојић (познат као „лепи Ђока“), интерниста у болници „Др Драгиша Мишовић“.

Медицинске сестре – техничари:

• Славица Бера, социјални радник у служби менталног здравља, ради на Канаревом брду;
• Мирјана Борић, медицинска сестра опште медицине, у пензији;
• Горан Степановић, радио као медицински техничар од 1983. г, сада ради у служби социјалне медицине и медицинске информатике у Раковици;
• Нада Божиновић, медицинска сестра опште медицине у пензији;
• Драгица Васиљевић, виша медицинска сестра, заменила Јорданку Орловић, радила око 15 година, сада у пензији;
• Снежана Пауновић, удата Вићентијевић, педијатријска сестра у пензији, живи у Реснику, и
• Софија Ђорђевић, педијатријска сестра на терену;
• Велинка Стојановић, педијатријска сестра у пензији, живи у Реснику;
• Љиљана Дмитровић, педијатријска сестра, отишла из ДЗ у пензији;
• Љиљана Митровић, педијатријска сестра, у пензији (дала инјекцију Душици Спасић);
• Срба Лилић, медицински техничар на терену, пензионисан, умро;
• Слободан Радловачки, медицински техничар на терену, пензионисан, умро, а његов унук Слободан сада ради као медицински техничар у неодложној помоћи на Канаревом брду.

Стоматолошка служба:

• др Момчило Терзић, по добијању специјализације из хирургије 1972/73. г. до одласка у пензију радио у Раковици као орални хирург и директор ОУР-а стоматолошке службе;
• др Коста Веселиновић, заменио супругу Миру Веселиновић која је кратко радила, непуну годину, претекла је смрт;
• др Љубица Здјелар, касније специјалиста из ортодонције, радила у Раковици, сада у пензији;
• др Снежана Станић, удата Дрецун, касније специјализирала болести уста и зуба, радила у Раковици, отишла у пензију;
• др Зора Бабић, касније специјалиста из дечје превентивне стоматологије, радила у школи „Иво Андрић“ на Канаревом брду, у пензији.

Зубни асистенти:

• Јелица Ковачевић, зубни асистент, у пензији;
• Стамена Ђорђевић, зубни асистент у пензији, радила у тиму са др Зором Бабић;
• Славица (Стојковић) Маринковић, зубни асистент у пензији, радила у тиму са др Снежаном (Станић) Дрецун, и други које због сложених поступака долажења до сазнања као и наших крхих сећања ненамерно нисмо поменули.

Ресник добија модеран и опремљен објекат Дома здравља у МЗ „Авала град“. С обзиром на то да се у Реснику због миграције повећавао број становника и ширио број домаћинстава, било је неопходно имати већи простор у циљу пружања квалитетнијих здравствених услуга. Како је формирана нова Месна заједница „Авала град“, живот и рад у дотадашњем центру Ресника постаје пасиван. Добијено је одобрење за изградњу новог објекта Дома здравља 1989. године, у насељу „Авала град“ у улици Едварда Грига број 18. Објекат је технички примљен 1991. године. Изграђена је зграда површине 1.451 м2.

У новом објекту почиње са радом неколико служби неопходних за потребе становништва.

Број служби се временом ширио као и број запослених радника. Многи лекари, медицинске и стоматолошке сестре пребачени су са других пунктова ДЗ и старе ресничке амбуланте у нови објекат у МЗ „Авала град“.

Рад на општој медицини започели су: др Н. Вукотић, др Б. Бибић, др Драга Гребенаревић која је радила до пензије, др Роса Никодиновић која као спец. опште медицине ради на Канаревом брду, др Милош Прокић који је на замени радио око годину дана сада пензионисан, медицински техничар Горан Степановић, медицинска сестра Снежана Миличковић, медицинска сестра Мила Маловић која је ту и дочекала пензију и медицинска сестра Љубица (Поповић) Перовић која је отишла у пензију, преминула, Вида Бачевић спремачица у пензији, и други.

На педијатрији су радили: др Добросавка Пауновић Роки радила је до пензије а сада хонорарно ради у приватном дому „Ристић“, др Ленче Томић која је радила до пензије, др Дивна Видовић која је прешла да ради у ДЗ „Звездара“, др Чандра Гунатилака који је до пензије радио и на Канаревом брду. Др Чанда је дошао из Сри Ланке, студирао у Београду где је касније засновао породицу. Радни век је провео као врстан педијатар омиљен међу децом.

Од педијатријских сестара које су дочекале пензију су: Велинка Стојановић, Снежана Вићентијевић, виша мед. сестра Љиљана Радовановић (годинама је била главна сестра педијатрије) и Дејана Митић, која је одмах после НАТО агресије на Србију осликала све зидове чекаоница предшколског и школског диспанзера ликовима из цртаћа „Волта Дизнија“ као реакцију на бомбе, али и с циљем да деци боравак код лекара не буде стресан као стварност у свету одраслих.

Спремачице које су радиле на дечјем одељењу и отишле у пензију јесу: Златка Трајковић и Милада Гвозденовић, док Јаворка Максимовић још увек ради.

У служби лабораторије су радиле као лабораторијски техничари и као такве дочекале пензију Станка Јањатов и Живка Милојевић.

У служби стоматолошке здравствене заштите пензију су дочекали: др Зоран Ковачевић, др Драгица Цица Игњатовић, зубни асистент Живанка Сека Јосиповић, а зубни асистент Зорица Цветковић и даље ради као асистент према потребама стоматолошке службе, као и Смиља Васић, спремачица у пензији. За време разних одсуствовања појединих кадрова према потребама службе долазили су на замену лекари и сестре са других пунктова.

У садашње време у објекту функционишу: служба опште медицине, поливалентна патронажна служба, дечји и школски диспанзер, диспанзер за жене, физикална медицина, служба интерне медицине, лабораторијска дијагностика и служба стоматолошке здравствене заштите у којој се пружају зубне услуге одраслима и деци. У склопу домског простора лоцирана је апотека која припада „Апотекарској установи Београд“. На пружању медицинских услуга и одржавању објекта ради око 50 запослених.

Крајем 2014. године неколико дугогодишњих радника је отишло у пензију из различитих служби: др Олга Спасић (гинеколог) радила је амбулантно и одређеним данима на ултразвучној дијагностици на Канаревом брду, Видовић Розина која је радила као медицинска сестра у тиму са др Олгом Спасић, др Бранимир Миленковић, стоматолог, и Драгица Живојиновић, медицинска сестра на општој медицини.

На општој медицини функционише тимски рад: лекар – мед. сестра. Сви лекари, осим пријема хитних случајева, раде по принципу опредељених лекара, углавном путем заказивања.

Рад се одвија у две смене. Због лекара који се тренутно налазе на специјализацијама поставка сменских лекара је променљиве категорије. У служби здравствене заштите одраслих раде: др Биљана Бибић, др Бранка Сошић, др Драгослав Деспотовић, др Недељка Вукотић, др Маријана Смиљанић Томић, др Владимир Марковић и др Катарина Плазић; медицинске сестре: Гордана Лековић (одговорна сестра), Данијела Ђорђевић, Јагода Стојановић, Зорица Трајковски, Снежана Миличковић, Анђелка Миленковић и Сунчица Томашевић. По потреби у рад се укључују повремено и медицинске сестре са других пунктова. Поливалентне сестре (рад у патронажи) обилазе на терену, тј. у стану труднице и породиље, одојчад, малу децу и старије особе; углавном раде по налогу лекара: мерење крвног притиска код КВС (кардиоваскуларних оболења), оболелих од шећерне болести „дијабета“ и других ризичних група. Екипу чине: Софија Ђорђевић, Биљана Арсовић, Љиљана Стојановић и Тијана (Милтеновић) Милновић.

У диспанзеру за жене, на гинекологији раде: др Ивана Јовановић Ставрић, специјалиста гинеколог, и Ана Јеремић медицинска сестра бабица. У служби физикалне медицине у две смене раде: др Драгана Лукић, спец. физијатар, и физиотерапеутски техничари: Александар Маринковић, Славимир Милинков, Горан Ранковић, Јулијана Маринковић и по потреби други техничари из Раковице.

У служби стоматолошке здравствене заштите са одраслима и децом тренутно раде: др Драган Раденковић, стоматолошка сестра Љиљана Чолић, др Миља Јовановић, др Ивана Врачар и стоматолошка сестра Снежана Михајловић. Такође, у Основној школи „Коста Абрашевић“ ради један стоматолошки тим, др Ана Кнежевић и стоматолошка сестра Славица Шаргић. Лабораторијска дијагностика: Јелена Костић и Миланка (Радовановић) Јанковић. Предшколски диспанзер (деца 0 – 7 година): др Жељка Тамбурић и др Љиљана Петковић, Оливера Кнежевић, одговорна сестра; Весна Шеић медицинска сестра.

Школски диспанзер: др Весна Бурсаћ, др Слађана Пајић и медицинске сестре Славица Перовић и Татјана Стевановић.

У интерној служби ради др Игор Деспотовић и медицинска сестра Славица Савић у две смене одређеним данима у недељи.

Техничко особље (хигијеничарке) које раде на одржавању хигијене објекта су: Јаворка Максимовић, Стоја Гаровић, Јагода Стевановић и Сунчица Симоновић, а за безбедност објекта брине Душан Радовић и други.

У склопу домског простора налази се апотека која припада „Апотекарској установи Београд” у којој је запослен фармацеутски кадар.

Медицински кадар одлази на стручна усавршавања и едукације у циљу пружања што квалитетнијих здравствених услуга и ширења свести о значају превенције разних болести, јер, како каже народна пословица: „Боље је спречити него лечити”.

У Дому ради и апотека са више фармацеута, особље на одржавању хигијене, техничка служба и други.

Поред ових амбуланти, у Реснику ради и неколико приватних стоматолошких ординација: ординација опште стоматологије др Јово Козомара је најстарија приватна ординација у Реснику. То је породична ординација коју су отворили др Јова, његова супруга Нада, зубни техничар, а са њима рад наставља и један од тројице синова, др Марко Козомара. Поред ове у насељу раде и стоматолошке ординације др Тома Јеленковић у МЗ Авала град, др Милан Дамљановић у улици Славка Миљковића и други. У Реснику постоји и неколико приватних апотека, и домова за стара и изнемогла лица, као и Специјална болница за интерну медицину „Нова вита“ која пружа здравствене услуге из свих области медицине.