Ресник, село са малим бројем домаћинстава, углавном мештана, био је оаза релативно здравог живота све до балканских ратова. Људи су много радили на својим газдинствима и обезбеђивали исхрану својим радом. Живот сељака је био тежак, јер су радили од јутра до мрака, по киши, снегу и високим температурама. Тржишне вишкове својих пољопривредних производа тешко је било продати и зарадити који динар, пошто су морали на обрамици да преносе тешке торбе и дуго пешаче до воза, којим су одлазили на београдске пијаце. На многе здравствене тегобе, као последице напорног рада и животних прилика, нису обраћали нарочиту пажњу, све због бројних обавеза на својим имањима. Нерадо су одлазили код лекара, осим у крајњој нужди. Становници Ресника нису имали своју амбуланту, лекари су им у то време били далеко од места становања.

О здравственим приликама које су владале у прошлим временима готово да нема писаних података. Из прича старих људи може се закључити да су породице имале више деце, биле су бројније породичне задруге, али је и смртност, посебно деце, била много већа него данас. Узроци смрти нису били познати, нису дијагностиковани, већ су уопштено описивани. Евидентно је да се у 20. веку умирало од великог кашља, дифтерије, колере, богиња, тифуса, црног пришта, уједа бесног пса, мачке, пацова, удара грома, удара дрвета у шуми, удара коња копитом, убода ножем и сличних повреда које су имале за последицу сепсу и др.

За време ратова гинуло се на све стране, погоршавало се здравље људи, деца су умирала због неухрањености и разних епидемија: колере, тифуса, куге (чуме).

Колера је у великој мери била распрострањена за време рата са Бугарском 1885. године и Другог балканског рата (1912–1913). Бугарски војници, заражени колером на турском фронту, пренели су болест српској војсци, те се тако опасна болест ширила Србијом. За време Првог светског рата пегави тифус је покосио много нашег становништва, само из разлога што нису предузимане мере против вашљивости.

У мањем обиму оболевало се и после Другог светског рата када није било довољно средстава за одржавање хигијене. Епидемије грипа, шпанске грознице и богиња, као и инфекције пренете са животиња, као што су слинавка и шап, имале су општи назив „редња“ или „м‫۾‬ра“. Да би се остали укућани сачували од неких преносивих болести, изолација је спровођена у смислу да се раздвоје у спавању, јер се дешавало да на једном кревету преноће двоје и троје деце или одраслих. Одлазило се у колибе које су постојале у воћњацима или се живело у малим трошним земљаним кућицама које су имале улогу „летње кујне“.

Умрле је сахрањивао ужи круг фамилије и комшилук; позната је изрека у народу: „Кошуља, па комшија“.

Како је живот текао, преносиле су се разне приче с колена на колено, наслеђе и обичаји. Препричавана су искуства и вршене препоруке код неуког и необразованог народа да лечење могу да обаве разни видари, врачаре и надрилекари. Прича се да је Марија Митровић (Ћупарина) лечила од беснила, црвеног ветра, намештала желудац и лечила деци заушке. Невена Петровић, Циганка, лечила је страх и децу од разних болести, а многима од њих спасла живот. Двоје од те деце су Милан Радојевић Зицко и Предраг Митровић (Драгослављев) који је већ био обамро. Вукосава Вука Васиљевић је вадила деци инсекте из ушију, а било је и много других примера.

Сретењским уставом 1835. предвиђено је законско уређење здравства. Између Првог и Другог светског рата врло штетна била је појава преране удаје, односно женидбе. Обично су родитељи „кумовали“ избору снаје или зета. Девојка је морала да буде једра, јака, да се црвени у лицу и, по могућству, да буде из богатије фамилије како би донела мираз. Потомства из таквих бракова, верује се, била су неотпорна, јер ни сами често малолетни родитељи ни физички ни психички нису били спремни за заједнички супружнички живот. Сложено и тешко стање додатно је отежавало време ратова када су многе жене остале удовице.

Исхрана у то време била је једнолична. Као „антибиотик“, за који се није знало, превентивно су коришћени бели и црни лук и ракија, храна је била врло масна и добро запржена. Коришћено је најчешће основно поврће са свог поседа (пасуљ, боранија, кромпир, купус, парадајз…). Хлеб се месио за неколико дана, правио се квасац и често спремала проја. За доручак се припремао качамак, хлебом дробило млеко, пржила јаја обично са брашном да буде већа количина. Многе баке су правиле кисело млеко и скидале милерам (павлаку) која се јела са гњеченим сиром.

Гајене су свиње, па је месо стајало у саламури и обично се сушило, тј. димило или пржило на масти како би се што дуже одржало. Уношење превише хране животињског порекла штетно се одражавало на здравље. Међутим, сматрало се да физички рад у пољима захтева већу ситост.

У Реснику је ретко која фамилија постила средом и петком или верским празницима у току године, осим на Велики петак и Бадње вече када је то била обавеза. С друге стране, многа схватања у прошлости била су ограничена, па тако и одлазак код лекара. Жене су се стиделе да се свуку ради прегледа, да испоље своје проблеме, а није било пожељно да се сазна која фамилија или члан породице од чега болује да не „пукне брука“, посебно ако су биле у питању јевтика–туберкулоза или нека полна болест. С обзиром на то да се временом ширило образовање млађих генерација, и таквих схватања је било све мање.

Наш први доктор

По казивању чланова породице Паталов, ову причу је приредила Даница Николић.

„Доктор Иван Паталов је рођен 1889. године у Горњем Карабаху, у Јерменији. Завршио је медицину у Москви и ту се оженио Анастасијом Михаиловном Филипович. Тако се испунила слутња Анастасијине бабушке која се противила њеном одласку у Москву. Срешћеш тамо неког Јерменина који лепо пева, удаћеш се и ништа од медицине – говорила јој је бака.

Прилике у Русији током Октобарске револуције приморале су доктора Ивана Паталова и његову супругу Анастасију да заувек напусте своју домовину. Пут их је довео на простор некадашње Југославије. Далеко од завичаја, нашли су се у Кривој Паланци, одакле су кренули у потрагу за бољим животом преко Царевог Села, Ђевђелије, Срнетице крај Јајца, Горажда, Игала, Рудника, Ресника, све до Панчева. Син Виталиј је рођен у Срнетици, ћерка Ангелина у Горажду, а Нина у Игалу. Доктор Рус, како су га из милоште звали, остао је у најлешем сећању људи свуда где је живео и радио. У старом породичном албуму који чувају његови потомци у Панчеву, највише је слика из Ресника где је са Рудника стигао са породицом 1939. године. Свог драгог доктора Ивана Палатова Ресничани су прихватили као најрођенији род. Доктор је за њих био комшија, сабеседник, саветник, пријатељ, једноставно, мелем за срце и душу. Ресничани су то умели да цене, те су обезбедили плац и решили да озидају кућу за породицу омиљеног доктора. Одабрали су место на путу за Рушањ, недалеко од рампе, али је Други светски рат прекинуо изградњу куће.

Гестапо је више пута приводио доктора Ивана, тражећи да сарађује са њима. Син Виталиј се убрзо прикључио партизанима. Доктор није имао другог избора, већ се са породицом пребацио преко Дунава, где је радио у Плочицама и Старчеву. Нешто касније је постао начелник Заробљеничке болнице у Панчеву.

 Заробљеници су израдили више изрезбарених рамова за слике не би ли се бар мало одужили свом омиљеном доктору. Рамови се и данас могу видети код докторових потомака.

Доктор и његова породица су волели животиње. Свуда где су живели, имали су кућне љубимце. Свој радни век доктор је завршио у Панчеву, где је и пензионисан. Лекарску традицију породице наставиће Виталијев син Арменак. Доктор Иван је родну Јерменију носио у срцу до смрти 1954. године, а и сам је остао у срцима људи који су га познавали.“

Здравствена служба после Другог светског рата

Организовање здравствене службе у Реснику започело је у периоду после Другог светског рата када се појавио др Иван Атанацковић, који је стигао из Панчева, а словио је као добар лекар. На Чукарици је имао своју ординацију. Он је, у ствари, био војни лекар аустро-угарске војске и као такав многима помогао, а после непријатељске капитулације ту остао за стално. Врло мало је оних који се данас сећају његовог рада у Реснику и околини.

До појаве прве амбуланте у селу Ресник људи су тешком муком одлазили до лекара. Живеле су неке бабе које су, кажу, „бајале“ неким посебним умећем, тобож лечећи неке здравствене тегобе. Дуго је живела баба Милојка Милетић, која је гасила у води ватрени жар и том водом су се купала углавном деца да мање плачу. Тетка Нада, Војина супруга, знала је да „трља жене“ и изазове побачај код нежељених трудноћа, итд.

У то време био је мањи број породица, углавном мештана и сви су се међусобно добро познавали. Живело се од земљорадње, сточарства, живинарства, повртарства, воћарства…У радном односу било је свега десетак посто становништва, углавном на железници или у оближњим фабрикама басена Раковице. Многи су радили и без квалификација чим заврше осмогодишњу школу, а по доласку с посла настављали су рад на пољима, њивама, ливадама и баштама до касних вечерњих сати.

Дешавале су се разне повреде: посекотине, убоди, уједи инсеката и друго. Због неадекватних услова за живот и рад, као и одржавања опште хигијене, често је било разних врста инфекција и заразних обољења.

Сналазио се народ да прими инјекције углавном у кућној варијанти, а прописана лекарска терапија се куповала у апотеци и чувала код болесника.

Ракија је најчешће замењивала медицински алкохол, хидроген или јод да би се испрала мања огреботина или посекотина. Стари Ресничани памте своје добротворе, међу којима је и Предраг Митровић, звани чика Предра. Он је у војсци оспособљен за болничара, а потом је завршио медицинску школу и радио као медицински техничар, најпре у „Жеграпу“ у Кијеву, а затим у „Минелу“ у Рипњу. Када су се објединили домови здравља, прешао је да ради у ДЗ „Вождовац“, одакле је пензионисан. Обављао је послове медицинског техничара на терену. Својим „сељацима“ се због хуманог позива даноноћно одазивао. Због радног искуства, осим интрамускуларних, био је успешан и у давању интравенске терапије. Санирао је разне врсте рана и опекотина свима који су му се обратили за прву помоћ до одласка у већу амбуланту или болницу. Тако је спасао неколико живота старијих људи, као што су Јелена Мартић која је још жива, затим Драган Тацић који је преминуо пре неколико година; мештанина Митића званог Кира спасао је високе температуре и могућег фраса јер је тада био дете; задужио је и многе друге мештане.

У време Variole vere Предра је предводио циљане задатке и пратио остваривање реализације настале ванредне ситуације. Као „градоначелник“ малог села, општио је са неким политичким и новинарским круговима. Такође, и за време епидемије жутице бавио се разним активностима.

Касније је био председник Месне заједнице Ресник и делегат за здравство града Београда. У то време директор Дома здравља у Раковици био је сада покојни др Момчило Стамболић. Познавао је хуманитарни и активан рад Предрагов и веома му је био захвалан што се у граду изборио да се у новом насељу Авала град изгради велики огранак Дома здравља Раковица.

Иначе, Предраг Митровић, свима познат као чика Предра, рођен је 3. марта 1921. у Реснику, где је и сахрањен 20. децембра 2000. године. Сличну активност и помоћ Ресничанима чинио је и Митровићев колега Златибор Труле Радојичић, који живи у непосредној близини Месне заједнице Ресник где су некада биле лоциране амбуланте. У војсци је био болничар и радио у ДЗ „Вождовац“. Такође је по позиву ишао у кућне посете и најчешће пружао услуге давања интрамускуларних инјекција.