У традиционалној ресничкој породици старешина куће је био мушкарац. Најчешће је управљао отац или најстарији брат – старешина куће. Држао је послове у кући што се тиче распореда рада у пољопривреди, питао се за све што се чинило у кући, обављао је послове у односу с властима, наређивао је и његова реч је увек била последња, био је „бог и батина“, према коме су се сви морали односити с неспорним поштовањем.
Старешина задруге је ретко обављао мушке послове на њиви, а његова супруга била је, по правилу, главна и прва жена у кући. За време ручавања одрасли су седали за велики сто. На челу је увек седео старешина, а до њега остали мушкарци по старости, да би на крају седеле старије жене. Млађе жене су стајале, послуживале и двориле. Деца до петнаесте године имала су свој мали сто – трпезу око које су најчешће клечала и јела. Први је започињао јело старешина, а онда остали. Јело се из једне или више чинија, па су они који се послужују последњи, могли остати без најслађег залогаја (нпр. парчета меса).
По завршетку вечере договарано је ко ће шта да ради наредног дана. Распоређивани су чланови породице за рад у пољу, за чување стоке, за одлазак у град и на пазар. Деца су добијала распоред за чување стоке, тако да су се смењивала зависно од распореда смена у школи. Деца која нису ишла у школу, цео дан су проводила чувајући стоку.
За столом, после вечере, разговарало се и о потребама куће, догађајима у селу, о породичним проблемима, о куповини и продаји. Најчешће и најозбиљније се разговарало о куповини земље и обезбеђењу иметка и одговарајуће куће свакој ужој породици, како би по деоби од тога моглa да живи.
Жене нису имале реч осим ако је постојала потреба да упознају мушкарце с нечим што једино оне знају, а о чему нису претходно обавестиле своје мужеве. Са потребама чланова уже породице за одећом, обућом, школским прибором, лечењем, на пример, супруга би упознавала свог мужа, а он то преносио старешини, оцу или браћи.
Близина Београда је створила тог новог домаћина задруге, а продаја млека и других производа, превожених коњским чезама, олакшала је свакодневну везу с великим градом. Стога је домаћин био главна веза с градом: обилазио је пијаце, набављао артикле, обављао послове са адвокатима, судовима и завршавао друге обавезе.
Живот у задругама је био лепши и мирнији, бар је такво уверење владало, са мање брига, а више весеља и уважавања. Ипак, осећала се потреба за слободом и издвајањем у посебна домаћинства. Тако су једна за другом нестајале задруге, а после 1918. и задружни делови организовања у сеоским домаћинствима. Процес нестајања задруга трајао је све до Другог светског рата, када је у Реснику постојало још покоје задружно домаћинство.
После смрти домаћина вршен је избор новог. По правилу, водило се рачуна да на чело задруге дође онај ко је бистрији и окретнији од осталих, макар по годинама био и млађи. Свакако, избор новог домаћина обављао се и за живота домаћина задруге. Чињено је то у случајевима када дотични због болести или других разлога није могао успешно да води задругу. Постављало се и питање старости мушкарца у вези с његовом зрелошћу да управља домаћинством. Додуше, у ранија времена, због тешког живота и ратова људи су раније стицали и зрелост. Зрелошћу су, у пракси, сматране године од 40 до 50, а старост од 60 и више. Ретко се дешавало да на челу инокосног домаћинства буде отац од 70 и више година, а готово никада у тим годинама на челу задружног управљања. У пописним листама ретки
су били и они са 62, 63 и 64 године. Било је двојности и у вођењу инокосног домаћинства. Отац је услед старости управљао домаћинством из куће и у кући, а пред властима и ван куће то је чинио син.
Често је био случај да отац сам, осећајући старост, одлучи да преда домаћинство (задружно или инокосно) свом млађем брату или сину. То је вршено на свечан начин. Позивао би све одрасле укућане и саопштавао да више није у стању да управља домаћинством, па је дужност предавао другом укућанину давањем новчаника или скидањем кесе с новцем, која је обично висила о врату домаћина, као и докумената (извода из катастра и сл.).
Прича о баби и деди
Деца и млади су одувек привржени својим бабама и дедама; о тим сећањима из детињства Живко Радојичић приповеда овако:
„Моја баба Милица, звали смо је Нана, била је главни доктор у нашој кући, многе болести је лечила травама. Иако неписмена жена, у кући је била наш календар, а знала је и да користи кантар и да рачуна. Знала је Нана све нерадне дане и дане поста. Када би ко моју мајку питао о неком празнику, увек бих говорила: то наша Милица боље зна. Једног дана моја мајка рече сестри Радмили која је кренула да чува стоку: остави ту корпу са плетивом код куће. Зашто, упитала је сестра? Данас је празник, црвено слово, каже мајка. А који празник, пита сестра? Не знам, само знам да Нана каже да је данас велики празник.
Нана је доживела 95 година, али без ракије није могла, по мало да нико не примети. Једног дана када ракију није могла да попије, мој отац је позвао доктора, али сви смо знали да ће Нана умрети, и умрла је одмах други дан. Изродила је једанаесторо деце, само су је двоје надживели. За време Првог светског рата умрло јој је четворо деце, и то док је деда био у логору Маутхаузен.
Била је јака жена моја Нана, са њених леђа на пешачкој маршути од Ресника до Београда, са две торбе на обрамици и једној у руци, небројано пута је прошла тај пут а да се никада није пожалила да јој је тешко.
Све унуке је волела, а свог Илу највише, тако ме је из милоште звала. Наравно, волео сам мајку, оца, своју браћу и сестру, али се од Нане нисам одвајао. Ово је слика о мојој Нани, а овакве као она биле су све друге у Реснику.
Деда Спасоје није дуго живео, умро је пре Другог светског рата од последица које је донео из Великог рата. Деда је држао подрум пића у кући и успешно лечио људе из Ресника и околине од прелома и уганућа, тако да је наша кућа скоро сваког дана имала неког пацијента. После његове смрти мој отац Алекса звани Бата успешно је наставио да помаже људима код прелома и уганућа.“
Однос између старијих и млађих укућана био је исти од времена владавине Турака па све до почетка 20. века. Било је то неко мерило васпитања, али и припрема млађих за будућност. Што би се рекло са данашњег становишта, истовремено је то био и један од предуслова за удају или женидбу. Примера ради, будућа млада која не поштује оца, неће сутра поштовати ни свекра; на лошу се кућу лоше и гледало.
Деоба задруга је имала и своје узроке. Били су то велики број чланова задруге, неслога и други разлози живота у заједници. По обичајном праву, спровођено је по „коленима браће“, тј. свако колено је добијало једнак део без обзира на то колико је бројна његова породица. Храна, вуна, тканине и слично делиле су се једнако свим члановима задруге. Онај који је делио, узимао је последњи. У случају неслагања, деобу би вршио и кмет села са својим помоћницима, а касније је то радио изабрани суд као надлежна установа.
У селу је, скоро до половине 20. века, па и у периоду после Другог светског рата, било неколико узорних породичних задруга, као што су: Пауновићи, Ранковићи, Милојевићи, Недељковићи, Радојичићи, Мартићи, Стојановићи и други.
На својину и наследство се у тадашње време другачије гледало. По обичајном праву, сопственик имања није био појединац већ породица. Њој су припадали не само земља и куће, већ и стока, род са земље и пољски алат. Из схватања да је породична заједница трајна, произлазило је да баштенска добра не припадају само одређеној генерацији, већ и прецима и будућим нараштајима. Отуда су тренутни власници били дужни да добра сачувају и предају будућим поколењима. Власници имања су имали право доживотног коришћења, а појединци, чланови домаћинства имали су у својини само личне ствари (гардеробу, накит…). Наслеђивати су могли само мушкарци, а питање наследства у породици није се постављало све док има мушких потомака. Сматрало се да мушки чланови настављају породицу, име и лозу. Удајом женских чланова домаћинства њихова права на удео у имовини престајала су. Што се задруге тиче, ту није постојао неотуђив део, већ је сва имовина била својина задруге. У циљу очувања заједнице, у народу су биле честе изреке: „Не пече се кокош која носи јаје“, „Шума ти је мати, чувај је добро“, „По нужди поп и уз храст венчава“ и др.
Ужа породица у кућној заједници није располагала новцем. Сви приходи домаћинства сливали су се у касу (кесу) којом је располагао старешина домаћинства. Он је одлучивао о расходима целог домаћинства. Сељак у Реснику, сем од вишка својих производа, других прихода није имао. Цене пољопривредних производа биле су по правилу ниске, а индустријски производи које је домаћинство куповало скупи. Највећи део осталих потреба подмиривали су сопственим радом у домаћој радиности, а врло мало се куповало. Чим престане сезона пољских радова, почињао је рад на кућним разбојима. У току зиме су завршавана сва ткања и плетења, а на пролеће је почињала сетва.
Посебан посао је била израда опреме за девојку која је те или наредне године стасавала за удају. Девојка је, пре удаје, спрему за себе обезбеђивала за дужи низ година, али и за дарове. У кући је, пред свадбу, настајало право мобилно стање. Уз одређену опрему и поклоне, спремао се и сандук за ту опрему. Многи материјали су се морали купити у граду. Средства за такве куповине ретко су обезбеђивана из заједничке касе. У том случају, највећу улогу имале су мајке и баке решавајући проблем тако што су у Београд односиле, често и пешице, вишак пољопривредих производа, највише воћа и поврћа, па од тих зарада набављале материјале који су били потребни за спрему девојке. Млађе особе су испраћале мајке и баке све до Топчидера пешице носећи ту робу на обрамицама.
Роксанда Роса Недељковић је испричала како је једном приликом, што на обрамицама што у рукама, својим госпојама – муштеријама на Сењаку, Дедињу и у Сарајевској улици однела сама 39 килограма разних производа: лука, кромпира, сира, воћа, поврћа и других намирница. Како каже Роса, и није јој изгледало тако тешко док није измерила; у тим приликама, како су говорили, „пуста младост“, снага и нужда добри су савезници. После пијаце чекале су је све остале обавезе у кући око породице, стоке, на њиви и други послови. Са поносом је истицала да то и није тако тешко, јер су многе њене другарице чешће, па и више робе носиле за Београд без обзира на временске услове. „Понекад се окупимо, па кренемо заједно зором Томанија и Радојка Стојановић, Цака и Борка Недељковић, Славка, Златија, Милка и Ната Шаргић, Цура Томић, Милица Радојичић, ја и још понека, па нам пут преко Зелењака, манастира, Топчидера буде и лакши у друштву“, наводи Роса.
Сем железнице другог превоза није било, али је железница била скупа и њу су користили само престижни грађани: поп, учитељ и понеки имућни сељак. Железницу су користили и ђаци који су учили гимназију у Београду и имали месечну карту. Тек касније, после 1930, када је почело да се превози млеко чезама с једним коњем, могла се уз млекаџију сместити и понека жена с робом за град.