Породице које је везивало заједничко порекло чиниле су род или фамилију. Род се рачунао по крви, тј. по оцу или по млеку, одн. по мајци. У заједници је род по крви имао више колена, шест до осам, а овај по млеку два до пет. Породице тих родбина су становале по правилу у истом крају, а знали су да су „своји“ по презимену или истој крсној слави. Између себе нису ни помишљали да ступе у брак.

Мушкарци су заснивали брак после 20, а девојке од 18. до 20. године. Време за удају је било врло важно, поред осталог, и стога да девојка дође што пре у кућу као нови радник, али се прописи нису увек поштовали. Архијерејски сабор је 1857. г. строго забранио да се женик венчава испод 17, а невеста испод 15 година. У турско време то је било и прагматично, јер Тур-ци нису одводили у јаничаре ожењене младиће. О склапању брака одлучивали су родитељи и будући супружници. Поседовање одлучујуће речи није било исто у различитим периодима. Што је време више одмицало од турског доба, све је више одлука била на страни младенаца. Међутим, мешања родитеља у избор супружника било је одувек, али су се и они донекле трудили да своме детету предложе прилику и за њега и за кућу. Укус, можда боље рећи, потреба или нужда тог времена, кад је реч о младенцима, захтевао је да девојка буде једра и румена, а момак стасит и развијен. Објашњење и оправдање за кршну девојку јесте да може да носи обрамицу, терет и обавља многе послове у пољу, кући, око стоке, као и да има здрав пород.

Што се тиче традиције и брака, он је био дуговечан и само је смрт растављала брачне парове. Живко Радојичић, каже: „Моја бака Милица је причала како се не сећа да је за њеног живота неки брак био разведен, а она је баш дуго живела, скоро сто година. Што се Ресника тиче, између Првог и Другог светског рата само је један брак разведен. Брак се разводио само у Духовном суду у Београду, углавном због неверства. Ако се постави питање да ли је било брачне прељубе, одговор би могао бити: било је, али врло ретко, а и то ретко тешко је стизало до јавности. Старији кажу да га је било и после Првог светског рата када су многе младе жене остале удовице јер су им мужеви изгинули у рату. Те прељубе нису уздрмале стабилност породица, а нису дуго ни трајале. Удатим женама тешко да је могло пасти на памет да преваре мужа. Пре свега, то је објективно било једва могуће, јер су та домаћинства била велика и ретко се дешавало да се на рад на њиву упути једна сама особа. Друго, жена која то учини, а сазна се, није имала где да се врати да настави живот. Ово због тога што би то била брука и за њене родитеље, браћу и сестре, а жене самице у том времену нису имале никаквих услова за самосталан живот.“

Прича о најстаријем брачном пару

Милан М. Миленковић, рођен 1921. године, и супруга Даринка (Јовановић) из Кумодража, рођена 1922, узели су се врло млади 1939, а 1941. године су добили сина Живана. Када смо их фотографисали и попричали, у браку су већ прославили 73 године. Милан је радио у „Комграпу“ око двадесет година, затим у ИМР-у шест година, у Техногасу близу десет година, где је био Милан (1921) и Даринка (1922), више од седамдесет година у браку, 2013. године први председник синдиката и управног одбора. У ИМР-у је две године возио генералног директора и четири године аутобус.

За време 6. Конгреса КПЈ возио је више председника држава: Костарике, Парагваја, Уругваја… многе председнике влада и амбасадоре, а касније је возио Насерову децу. У пензији је од 1981. године, значи већ 31 годину. Даринка није била запослена, обављала је породичне послове.

Не постоји место у старој Југославији где Милан није био, па и у многим земљама Европе, у Пољској, Немачкој, Русији, и углавном када је било прилике, друштво му је правила и Даринка.

Као борац у саставу 31. бригаде 21. дивизије Милан је учествовао у рату. Бригада се кретала по Копаонику, код Прокупља и Куршумлије. После окупације радио је у каменолому, а возио је и локомотиву са покојним Николом Живојиновићем, када су имали удес возова.

Већ годинама, од када је пензионисан, Милан дан почиње читајући „Политику“, у последње време „Новости“. На питање шта је рецепт за дуг живот и успешан брак, рекли су нам да су то, пре свега, умереност у свему и узајамно поштовање и уважавање.

Нажалост, у пролеће 2014. године Милан је преминуо не дочекавши да причу коју нам је казивао и сам прочита у овој Хроници. Даринка је преминула 2015. године.

Пет генерација фамилије Миловановић

У фамилији Миловановић (који славе Светог Николу) у времену писања овог текста, 2013. године, затекли смо пет генерација сродника (најближих потомака, односно предака). Најстарија је Златија, рођена 1932. (девојачко Савић, родом из Жаркова) удата Миловановић, ћерка Радмила, удата Јовановић, унука Весна, удата Контић и праунука Јелена удата Рађеновић са сином Николом, а Златијиним чукунунуком који је 80 година млађи од своје чукунбабе Златије. Овај ређи случај пет генерација једне велике породице на окупу фотографисали смо као леп пример.

По казивању са породицама Миленковић и Миловановић овај текст је приредио Милан Недељковић.

Раније уобичајена правила при удаји и женидби

Према сазнањима и сећању Живка Радојичића, „наше девојке су се удавале већином у Реснику, али су их удавали и у друга села, додуше само у она која имају исту ношњу, као што су Бели Поток, Пиносава, Рушањ, Кнежевац, Жарково, Железник, Кумодраж, Зуце… Због тих разлика и разлика у говору, ретко која се одлучивала за удају у села Јајинце, Раковицу, Мали Мокри Луг, па и у Рипањ. Исти разлози су важили и за долазак девојака из других села у Ресник. Међутим, ипак су се дешавали изузеци. Тако се из села Бељине подно Космаја удала Зорка за Душана Лазаревића. Била је, кажу, најлепша девојка која је у Ресник дошла из другог села. Имала је велики мираз и своју лепоту дуго је очувала. У Реснику се сматра да је најлепша девојка која је отишла у друго село била ћерка Боривоја Николића. Она се удала у Мали Мокри Луг. Нешто касније, из Ресника се удала још једна лепотица у село Слатина код Космаја, Лепосава Лила Лазаревић, ћерка Петра и Живанке. Она је ускоро одвела за собом и ћерку Љубе Радојевића у исту кућу и биле су јетрве. Био сам сведок те гала свадбе у Слатини која ми је остала у сећању; отишла је прва из Ресника лимузином, а сватови аутобусом из Кијева; било је то уочи Другог светског рата. Што се Ресника тиче, било је још таквих случајева: Стана, Деса и Рада Радојевић. Стана и Деса су прве девојке које су отишле још даље од Ресника; затим Живка, ћерка Илије и Загорке Миленковић, удала се у Футог. Драгиња „Цуца“, ћерка Миливоја и Живанке Митровић, удала се у фамилију Попадић из Неродина код Руме, месец дана по завршетку Другог светског рата.

При удаји девојке су носиле од своје куће сандук са одећом: сукње, паргаре, јелече, веш, колане, појасеве, торбе, све добро изаткано и украшено везовима и другим украсима. Девојка која је имала, носила је и дукате. Дукати су били турски, аустријски, немачки и француски, а били су цењени и руски. Све остало је било, углавном, ручни рад. Побегуље нису биле у моди, али је било и таквих. Отимање девојака у Реснику било је реткост, сем када се то намештало из практичних разлога, да се избегне свадба и велики трошак.

На селу су постојале друштвене и економске разлике. Знало се ко су били најугледнији домаћини, тј. газдаши. Временом је материјални положај породице постајао све важнији. Економске разлике су утицале и на укупан сеоски живот, посебно код склапања бракова. Заправо, водило се рачуна о приближним материјалним могућностима нових брачних заједница. Била је реткост да се момак из имућне породице ожени сиромашном девојком, и обратно.

Но, схватања су се мењала, па богата кућа није имала преимућство при бирању брачног сапутника. Напротив, више имања – више рада, а жена, за разлику од мушкарца, треба и да рађа децу и да редовно иде на њиву и обавља многе друге послове. Снабдевање куће водом за пиће, кување или хигијена падали су на жену, тако да су јој обрамица и канта били свакодневни пратиоци. Некада је за воду требало ићи и по неколико пута. Ипак, не треба схватити да су сиромашна домаћинства била привилегија за младе удаваче; то су ипак били ређи случајеви. Поред свега, знао се и „ред ствари“. Девојке из богате куће, поштујући тај ред ствари, удавале су се у богате куће без обзира на друге разлоге. Наравно, на то су утицале и неке друге околности као, на пример, различит положај младе у поједниним кућама. Значајно мерило је био положај женских особа у кући. Тај положај жене је био различит од фамилије до фамилије. Одавно је запажено да су Пауновићи и Лазаревићи били „најмекши“ према својим женама, па су се девојке радо одлучивале за удају у те фамилије, нарочито у Лазаревиће. У њихове куће су најчешће долазиле девојке с миразом, без браће, па су те две фамилије покупиле највећи број миражџика у Реснику. Тако су Драгомир Драга Пауновић, Божидар, Драгослав Кока, Жира, Боришко, Мире и његов отац Живан ожењени миражџинкама. Слично је и са Лазаревићима. И једни и други били су врло тактични у односу према супругама, нарочито онима које гаје малу децу.

Свакако да је положај жене у сеоском домаћинству у Реснику, у 19. и 20. веку и раније, био много тежи него данас, јер су схватања тих односа данас много узнапредовала. Ако је обрамица некада била главни реквизит жене у Реснику, данас служи чешће као успомена на прошла времена. Није се могао срести мушкарац да носи на рамену обрамицу и канте за воду. Био је то искључиво женски посао и дужност жене. Брига око бебе био је такође искључиво женин посао. Ако га не храни мајка или бака, храниће га нека друга женска особа, али мушкарац никако. То се односи и на љуљање и успављивање детета, купање. Ако неки од послова око бебе преузме свекрва или бака, мајка малог детета иде у њиву да ради, или да воду доноси. Тек у последњим месецима трудноће жена је ослобађана обрамице и других тешких послова (жетва, копање…) и обављања неких других послова у кући или у штали.“

У стара времена новац је био неопходан за разне потребе, па и за женидбу. Наиме, момак се није могао оженити ако девојку не капарише (капарисати значи дати део новца при погодби неког посла) као јемство да ће брак бити склопљен; тај новац је био дар девојчиним родитељима. Држава је тридесетих година 19. века тражила да се тај новац смањи на 50, а касније највише на 25 гроша. Године 1848. овај намет младожењи је био укинут, али се у Реснику у пракси очувао скоро до Другог светског рата.