Послови су се преносили с колена на колено. Очеви су, што се послова тиче, подучавали синове, а мајке кћери, тако да се свако дете, мушко и женско, трудило да што пре савлада вештине гајења стоке, мешења хлеба, припремања хране и обављања свих радова у домаћинству. Тада није било ветеринара, кад је реч о одгајању стоке, ни писаних рецепата како се шта меси и кува, него оно што се од родитеља или других из задруге научило, било је све знање, а требало се женити и удавати, кућу кућити и млађе васпитавати.

Живот на селу разликовао се од градског, па су тако и послови мушкарца и жене могли да се поделе на мушке и женске. Најстарији мушкарац је водио рачуна о животу и раду у целој фамилији; понекад је то могла бити и мајка или најстарији брат. Мушкарци су обављање такозваних женских послова раније доживљавали као велику срамоту. Њихови послови су били: зидање кућа, сеча дрва у шуми и припрема за зиму, нега стоке, орање, косидба, крчење шума, млевење жита, израда предмета од дрвета и земље за кућне потребе, од најмањих кашика до највећих буради и каца, израда запрежних кола, саоница… Затим, секли су рогоз, ситу и трску, шишали овце, клали стоку, трговали и обављали друге физички напорнијепослове, ратовали…

Копање, плевљење, сејање и сакупљање летине, мужа крава, оваца и коза, прикупљање плодова и друго заједничке су обавезе. У оквиру тих послова, на пример, у жетви су мушкарци косили и везивали снопове, а жене су желе срповима. У жетви су и деца ишла у њиву и на гумна, ако нису ишла у школу; када је жетва вршена косидбом или жетелачком машином, деца су доносила воду, а она одраслија су обављала и друге теже послове. Они довољно стасали понекад су уместо старијих обављали најтеже послове.

Вековима је жена у друштву имала подређену улогу, а то је нарочито било видљиво у селу. На женско дете се од рођења, у Реснику и околини, гледало с подозрењем. Када би се при порођају видело да је новорођенче женско, прва жена која га је видела, узвикнула би: „пих, женско!“ Ако је женско дете расло упоредо са мушким, било је увек омаловажавано у одевању, исхрани, школовању. Сматрало се да је женско дете „туђа срећа“, или „туђа кућа“. Младе жене су готово увек патиле ако би им прво дете било женско, а друго нарочито, док би се расположење поправљало уколико би бар следеће било мушко.

Жене су, иначе, усмераване на слепу послушност. Најчешће су девојке у селу, чак до педесетих година прошлог века, удавали родитељи, често и за младића којег никад нису ни виделе. За љубав и друге емоције нико никога није питао.

И по удаји жена је била понизна и понижавана. Била је „најмлађа“ у породици и фамилији. Морала је да слуша све чланове нове породице, да постави и распреми трпезу, да стојећи ручава, да последња почне, а прва заврши с јелом, да првих дана свекру и свекрви пере ноге. У разговоре укућана није смела ни да се меша, посебно у породичној задрузи. Нарочито је било тешко припремање хране у породичној задрузи са више чланова. Требало је три пута дневно кувати и исто толико пута опрати судове. И све то седам дана у недељи, после чега би је замењивала друга жена у задрузи, тзв. редуша. Али, то није значило одмор, већ нове и можда теже послове у пољу, око стоке и слично.

Дуго се у српском друштву одржала неравноправност жене, првенствено ограничавањем и ускраћивањем основних права у домаћинству. Чак и у својим средњим година жена је морала да сваког старијег, без обзира на то да ли га познаје или не, поздрави са „Љубим руку“ да би добила одговор „Жива била“. У противном би могла бити посрамљена и оговарана. Није смела да пређе пут старијима, него да их сачека на удаљености и по десетак метара. У мужевљевој породици требало је угађати и најмлађем члану, а укућане је ословаљавала новим именима да би је волели, али и да покаже како и она њих воли и поштује.

У случају да дође до растурања задружне заједнице, увек су жене биле криве. Посебно су биле окривљаване ако у првој години брака не остану у другом стању, не понесу. О томе су остале многе пословице: „Жена је домаћин у кући, а човек је гост“, „Кућа стоји на жени, а не на земљи“, „Браћа су браћа док спавају под истим губером, а чим спавају под два губера, онда су ортаци“, „Чим се ожени, он се промени“, „Кад му се синови ожене, биће онолико оџака колико има синова“ и др.

До пре тридесетак година положај жене у сеоском домаћинству, ако је остала да ради у њему, сличан је био положају жене и из знатно старијег периода 19. и 20. века: хигијена домаћинства, мужа крава, сирење млека, крпљење, шивење, плетење, предење, ткање, гајење живине, башта, пољски радови… Није познато да су се мушкарци латили женског посла, али су жене виђене за плугом и косом у рукама. Истина, у то време већ нема толико многочланих породица,а и жена је ослобођена послова око израде одевних и других предмета, нема више преслица, разбоја и других алата за женски рад. Али зато су данас жене више везане за пијаце и продају својих производа више пута недељно. Не желе живот у многобројној породици и врло брзо по удаји одвајају се желећи да са супругом и децом живе у посебном домаћинству.

Тек по завршетку Другог светског рата жене су добиле равноправност с мушкарцима. Добиле су право на рад, бирачко право, озакоњено је њихово учешће у државним органима и слично.