На наше просторе најчешће су се досељавали млађи људи без породица. Обезбеђивали су себи најпре стамбене и друге објекте, земљу за обрађивање и нешто стоке, па тек онда заснивали породицу. Женили су се девојкама из Ресника и оближњих села – Рушња, Кнежевца, Белог Потока, Пиносаве…

Породице су некада имале већи број деце, најмање двоје-троје, па и до десеторо, а одрастањем и њиховом каснијом женидбом или удајом домаћинства су се увећавала, првенствено у зависности од броја мушке деце, јер су женска деца удајом одлазила у куће мужева. Рађало се много деце, између осталог, и стога што је земље било много, а радне снаге мало. Тако је од једне породице са два члана настајала фамилија већ у другом колену. До деобе сви чланови шире породице живели су у једном домаћинству – задрузи. Могло их је бити и до тридесет, а у задрузи се остајало све док се не обезбеде куће и довољно земље за сваку породицу.

Што се потреба тиче, породична заједница је била довољна сама себи. Производила је све што јој је било потребно за живот – храну, обућу, гардеробу и слично. У куповину се ишло ретко, и то за набавку луча за осветљење или петролеја, соли, бакарног посуђа и неких ретких ствари за остале кућне потребе.