Што се тиче природе српске сеоске породице, нема суштинске разлике између инокосне (појединачно) и задружне породице; ова два облика породице чине једну установу, односно, то су само два главна периода у животу српске породице. Основне, а и задружне породице историјског стабла нису биле вечне. Као што су прве често прерастале у задружне, тако су се и задружне растурале и постајале инокосне (појединачне, основне). Разни биолошки, друштвени и економски разлози били су бројни, па су утицали на такве односе. То, међутим, није битније опредељивало основна начела која су у њима владала.

Користећи попис становништва Кнежевине Србије из 1862/63. године, ауторка књиге „Породица средином 19. века“ Александра Вулетић све породице сврстава у четири групе: инокосне, домазетске, заједнице оца и сина и задруге. Поједине групе, као што ће се видети, имају и своје подгрупе. Прва група има три подгрупе: прву инокосну чини брачни пар са децом (заједничка, усвојена, пасторчад). У проширеној инокосној заједници, поред брачног пара са децом, живи и један сродник или више њих који нису ни удати ни ожењени (обично мајка старешине домаћина, сестре и малолетна браћа). Непотпуна инокосна породица је она у којој један брачни друг не постоји (удовац или удовица с децом). Домазетске породице настају кад зет дође у женину породицу. Такве породице су ређе, али се срећу и имају за циљ да се продужи породични континуитет. Заједницу оца и сина чине отац и један ожењен син. Циљ ове породице је да о старима има ко да брине, јер су остали ожењени синови већ засновали своја домаћинства. Такође, у задружну породицу може се сврстати и она у којој очинску задружну породицу чини отац са два или више ожењених синова. Удовци су такође чланови задруге – задругари. Братску задругу чине двојица или више ожењене браће, а остатак задруге у кућној породици чине, поред остарелих лица, један или више синоваца чији је отац умро, као и други облици породица.