Министарство просвете и црквених послова школске 1870/1871. године отвара основну школу у Реснику и поставља за учитеља Тому Никашиновића. Држава је плаћала учитеља, а школу је издржавала општина. У школу су ишли само дечаци. Тако је било прописано законом.
Полазак у школу сваког првака представљао је малу свечаност у породици. Торбе за првака већ су биле исклечане, а књига и писанки за први разред није ни било. Један буквар, таблица уоквирена дрвеним рамом, са једне стране линије, а са друге „коцкице“, писаљка и крпица; све у свему, пола киле тежине. Пре поласка у школу првак је морао да научи „Оче наш“, молитву коју је сваки ђак морао да зна. Молило се пре почетка часова. Скоро кроз цео први разред учило се писање коса – танка, усправна – дебела, срицање слова, касније читање, рачун, земљопис, историја, наука о природи и веронаука коју је предавао свештеник. Посебно је цењено лепо писање, и међу ђацима који су школу завршили пре Првог светског рата било је оних који су имали врло леп, такорећи уметнички рукопис. Пре појаве писаћих машина леп рукопис је био први услов за неки канцеларијски рад. Ишло се у школу пре подне три часа и по подне три часа. У подне је била пауза. Ученици који су становали близу школе ишли су кући на ручак, а они из удаљенијих делова села доносили су у својим торбама ручак у завежљајима. Углавном би ручали комад проје, хлеба, парче сира, сувог меса „удића“ или сланине, коју су често у школским фурунама на заоштреном прутићу грејали и чврљили.
Многи дечаци нису ишли у школу ни пуне три године. Обично би их остављали да чувају стоку. Док су одрасли обављали теже послове, деца би чувала овце, говеда и свиње.
С појавом прве интелигенције, односно првих школованих људи у Србији, уводе се и радикалне промене у школству. Почетком 20. века, тачније 1904. године, први пут се у Србији обавезују да школу похађају не само дечаци, већ и девојчице. Тако се видно повећава број ђака у школама. Девојчице су обично похађале само два разреда, ретко која је завршавала сва четири. Осим потребе у домаћинствима, чувања стоке и сл., сматрало се да је, поготово женској деци, два разреда довољно колико да знају да читају и да се потпишу. Дечаци и девојчице су били одвојени, тек су у трећем и четвртом разреду били заједно.
Поред учења школског градива и примене одговарајућих наставно-васпитних мера према немирним и слабим ђацима, учитељи су упражњавали и поједине физичке казне. Најчешће је то било шибање прутом по длановима или скупљеним прстима, клечање на коленима и стајање крај школске табле, вучење за уши или косу, упућивање у подрум или „магарећу клупу“. Најтежа казна је била „апс“: ђак је задржаван после завршених часова да научи ненаучен задатак. Ђаци су били дужни да се владају примерно не само у школи, већ и на путу до ње и у повратку кући. Из школе се ишло удвоје, држећи се за ручице и свакоме се јављало према добу дана.
Сама школа је била смештена у приватној кући мештанина Миливоја Стојановића. У то време биле су ту само две просторије са земљаним подом, у првој је било огњиште, а друга мало већа је чинила учионицу. Зграда је грађена од слабог материјала. С предње стране, према путу, имала је чардак кроз који се улазило у учионицу. Тај чардак народ је звао „диванина“; то име је дуго трајало у сећањима мештана и имала је диван поглед на долину реке Топчидерке.
До изградње школске зграде школа је радила и у кући Боривоја Лазаревића.
Служила је ова зграда за школу све до 1894. године, када је завршено зидање зграде од тврдог материјала. Драгомир Ђурђевић из Ресника, уз потврду Чедомира Савића, такође из Ресника, говорио је да је његов отац Живан Ђурђевић продао плац за школу, али не за новац, већ је у замену добио два хектара добре оранице у Гају и плац од 20 ари на којима су сазидали куће.
Нова зграда такође није била велика. Имала је само две учионице и била је без станова за учитеље. Причало се да је зграда требало да буде већа и са становима, али да је план измењен. Но, не постоје никакви веродостојни подаци о томе, те ове приче не можемо прихватити као апсолутно тачне. Ипак, овако мала и неусловна зграда радила је тако све до 1957. године када су дозидане још две учионице.
СЛИКА ДЕСНО: Изглед школе, 1946. године
Иако проширена, ова зграда још увек није одговарала школским потребама, па се закључило да се мора зидати нова школа.
Школско двориште је било блатњаво и неуређено, без стаза и са накривљеном жичаном оградом. Утисак је био лош, али ред, чистоћа и одржавање зграде су донекле ублажавали овај први утисак. Водоводна чесма је била пред улазом школе. У недостатку простора, школски подрум је служио као кухиња. Трпезарије није било, па су ученици ужинали напољу. Школска шупа је такође ружила изглед дворишта, а поред ње су били и пољски клозети.
Када је школа у Реснику отворена, била је троразредна са једним одељењем и једним учитељем, а такво је стање трајало све до 1903. године када је отворено друго одељење. Треће одељење је отворено 1911. године.
Према подацима из Државног шематизма за сваку годину од оснивања па све до 1924. године, при овој школи учитељевали су: Тома Никашиновић (1870–1877), Марко Марковић (1877–1878), Кузман Јовановић (1878–1879), Видоје Радојичић (1879–1887), Ружица Филиповићева (1887–1889), Персида Продановићева (1889–1891), Владимир Сретеновић (1891–1892), Иванка Јовановићева (1892–1893), Христина Миловановић (1893–1896), Стеван Јовановић (1894–1896), Димитрије Миловановић (1896–1903), Цвета Грујићева (1903–1905), Исак Израиљовић (1904–1906), Видосава Лукићева (1905–1907), Срдан Новаковић (1906–1907), Миливоје Павловић (1907–1913), Јелена Дамњановић (1907–1913), Даница Поповићева (1909–1914), Станоје Спасојевић (1910–1914), Спасоје Спасојевић (1911–1921), Катарина Т. Нешић (1924–?), Живојин Ђорђевић (1924–?); постоји и сазнање да је Даница Марковић, песникиња, такође била учитељица ресничке школе од 1902. до 1904. године, мада о томе нема записа у летописима.
Први летописац школе, учитељ Алекса Шеговић, у разговору са мештанима Ресника није могао да сазна никакве информације о овим бројним учитељима, о њиховом животу и раду. Све је отишло у заборав…
О раду школе, од њеног оснивања (1870. г.) па до Првог светског рата (1915. г.), не можемо ништа рећи, јер не постоји документација, односно школска архива је уништена током рата, а такође не постоје ни подаци да ли је и како радила ресничка школа у току Првог светског рата.