У првим данима окупације, 1941. године, повећао се број ученика углавном због уписане деце избеглица из Београда, којих је у Реснику било у већини кућа. За време немачке окупације, зими, кад нестане дрва, сваки ђак је од куће морао понети неко дрво које је могло да стане у школску пећ. Школа је радила све време окупације, али под врло тешким условима и са честим прекидима, јер су учионице често коришћене од стране окупатора за смештај војске, складиштење хране и наоружања.

У Другом светском рату учествовао је велики број бивших ученика ресничке школе. Нажалост, неки су као борци оставили своје животе широм Срема, Славоније, Хрватске, Словеније, Босне, неки су настрадали као жртве фашистичког терора, а немали број је и оних који су током рата, као и у дужем периоду после, били рањавани заосталим минским и експлозивним средствима.

Учитељи су радили у комбинованим одељењима, пре и поподне. Поред рада са редовним ученицима, радили су и на аналфабетским течајевима, помагали Народном фронту, Народној омладини и народној власти, организовали забавни и културни живот, сакупљали књиге, помагали у обнављању Земљорадничке задруге итд. Од учитеља је тада значајно зависио читав рад и живот у селу. Били су иницијатори, а у највећој мери и извршиоци многих послова и задатака.

Поред аналфабетских течајева, у школи су одржавани и течајеви за сеоско женско здравствено просвећивање, курсеви за пољопривредне произвођаче, припремане и даване приредбе и друге културне манифестације, организовани одласци младих на радне акције и друго.

О раду школе за време окупације немамо никакву документацију.

За време окупације учитељи су били: Ранка Масловојић (1941–1945), Недељка Николић (1941–1942), Драгица Дражић (1941–1942), Петар Јовановић (1941–1946), Јован Војиновић (1941–1942), Славко Вујаклија (1941–1944), Верослава Вељковић (1942–1943), Никола Грковић (1942–1943), Олга Марковић (1943–1944), Тодор Џодић (1943–1944), Драга Матић (1944–1947) и Душан Симић (1944–1945). Послератни учитељи били су још и Радован Мићић и Бранислав и Бисенија Матић.

Управитељи школе у окупацији били су: Петар Јовановић (1941–1943) и Тодор Џодић (1943–1944).

Ослобођење Ресника је наступило октобра 1945. године. Из рушевина се стварало ново друштво и нова држава. У тим околностима рад у нашим школама је заузимао једно од првих места, па се, где год је било услова, одмах по ослобођењу кренуло са наставом. Ресник је био једно од оних места где се одмах започело са школским радом, а имена првих учитељица које су радиле после ослобођења су: Милица С. Миловановић, Драга Митић и Драгина Дражић. Још у првим данима рада имале су 160 ученика.

Рад Наставничког већа: Записника Наставничког већа из времена пре рата готово и да нема, јер је документација уништена, за време рата врло мало је рађено, а одмах по ослобођењу, ако је и било седница, нису биле евидентиране. Једина књига записника о раду Наставничког већа почиње са 8. фебруаром 1941. године, а завршава са 16. јануаром 1958. године. Она, дакле, обухвата период од 17 година. Из тих записника сазнајемо да је школска зграда била у лошем стању, да није било довољно огрева и да су родитељи нередовно слали децу у школу. Постоји запис од 5. јуна 1945. године где је срески просветни референт записао: „Школска зграда је неуређена и руинирана од стране љотићеваца. Намештај и учила су упропашћени, а Одбор се није постарао да се нешто среди како би настава несметано могла да се изводи. Врата на учионици ни браве немају, те их деца једним већим каменом затварају.“ (Летопис Основне школе у Реснику, књига 1).

Од 26.01.1946. године до 17.12.1954. одржано је 38 седница Наставничког већа, и оне су се бавиле текућим питањима као што су: почетак школског рада, међусобни односи наставника, подела одељења, распоред рада у школи и ван ње, обилазак ученичких домова, трајање радног часа, излети, посете предузећима и фабрикама, рад са аналфабетама, замене одсутних наставника, приредбе, квалитет школских часова, неуредно похађање школе од стране ученика, прикупљање прилога за Црвени крст, активизација Пионирске задруге, питање школске ограде, рад у школској башти, прикупљање семена, рад са омладином, зидне новине, набавка огрева, дискусија о наставним плановима, увођење чесме у школско двориште, дежурства наставника, прослава почетка школске године, набавка уџбеника, припреме за прославу Октобарске револуције, здравствена заштита ученика, такмичења, акције за описмењавање, прослава Дана Републике, подела награда ученицима и др.

Појачан рад Наставничког већа се осећа тек од седнице одржане 17. децембра 1954. године. Издвајају се две тачке дневног реда са ове седнице, а то су: методе за побољшање наставе и здравствена заштита и васпитање ученика.

У овом периоду још увек је врло слаб рад са омладином. Омладински дом је дат управнику СРЗ за стан и није било места где је могло да се ради. Наставници сматрају да је омладина препуштена сама себи и да ово питање треба решити и обезбедити простор за рад. Сви наставници дају пристанак за рад, а радиће се у једној учионици, и само у њиховом присуству.

У претходном периоду функцију управитеља школе обављао је и Игњат Гига. Рођен је у с. Клепци код Чапљине, а учитељску школу је завршио у Београду 1951. године. Прво запослење је добио у Црној Гори, али тамо није радио као учитељ већ је играо фудбал за тамошњи клуб. Године 1956. долази у Ресник као учитељ за чији ФК такође наступа. Током боравка у Реснику истовремено је обављао послове учитеља и управитеља школе све до 1957. године када је на свој захтев прешао у Калуђерицу где је радио до смрти 1972. године. Његова супруга Живана Сека такође је радила у нашој школи. У Реснику је остао упамћен као врло вредан и омиљен лик, а Калуђерица је у знак захвалности своме учитељу посветила једну улицу.

Школска кухиња

Из записника од 20.10.1956. године видимо да је нови управитељ школе Милан Р. Лазић, учитељ. Од тада су седнице чешће одржаване, дневни ред боље осмишљен, рад Наставничког већа систематизован, а записници лепо, читко и прегледно писани. Међу првим мерама новог управитеља је оснивање ђачке кухиње. Трошкове ужине делимично је сносио Црвени крст, а део су уплаћивали родитељи ученика. Кухиња је радила и наредних пет деценија.

Ваннаставни рад (тада се звао ванразредни рад ученика) обухватао је следеће секције: млади природњаци, ручни рад, литерарна и фискултурна секција. Тај ванразредни рад ученика је утврђен на седници 22. марта 1957. године. Тада је покренуто и питање оснивања ђачке задруге, али је то одложено јер, по мишљењу Наставничког већа, не постоје материјалне могућности за изградњу ботаничке баште.

Значајну прекретницу у развоју основне школе у Реснику чини формирање петог разреда основне школе школске 1957/1958. године. У овај разред су уписана сва деца која су завршила четврти разред ресничке школе, али и деца из села Рушња. Извршена је прерасподела предмета на учитеље. Управитељ школе Милан Лазић је био ослобођен редовног разреда и предавао је географију, биологију, цртање и лепо писање (10 часова). Радислав Бајкић је предавао математику и ручни рад, Зорка Лазић српски језик и наставу певања док се не нађе стручњак за овај предмет. Дана Станојевић је била одређена за предавача француског језика, а Милош Миловановић за историју и фискултуру. У школској 1957/58. години радило се у две смене. Доласком Милоша Миловановића ваншколски рад је појачан „културно-просветним уздизањем и забављањем омладине“ (Летопис, књига бр. 1). Најбољи пут за реализацију овог циља, по мишљењу Наставничког већа, био је развој драмских активности.

За рад народне књижнице задужен је Радисав Бајкић, а за фискултурне активности Милош Миловановић. У овом периоду је био појачан и рад Пионирске организације, организације Црвеног крста, рад са ђачким родитељима, стручно усавршавање путем практичних предавања, техничко образовање ученика, разне секције и школска задруга. Одлучено је да се школска башта претвори у школски врт који ће наставници обрађивати заједно са ученицима.

Рад Школског одбора

Прва свеска Записника рада Школског одбора води се од 1. септембра 1946. до 26. септембра 1958. године. Као чланови овог одбора убележени су прво Радован Мићић, управитељ школе, Милица Миловановић, учитељица, и мештани: Станко Миладиновић, Миливој Лазаревић, Александар Митровић, Петар Пауновић и Дамњан Митић. Рад овог одбора сводио се на акцију подизања клозета, увођења електричног светла, подизање ограде, школских шупа, станова за наставнике, питање просторије за библиотеку, а и питање похађања школе од стране деце. Пошто је поред Школског одбора постојао и Културно-просветни одбор, они су спојени 6. октобра 1946. године, и у том одбору је председник Радован Мићић, управитељ школе, секретар је Добривоје Лазаревић, а чланови су: Дамњан Митић, Тома Томиновић, Драгослав Паунковић, Жика Милосављевић, Петар Пауновић, Радивоје Митић и сви наставници школе. Одлучено је да у овако проширени одбор уђе и представница АФЖ-а.

Промена назива одбора је настала 1950. године и одбор је добио име Школски савет који је именовао СНО (бр. 22883/50). Председник Савета је Живорад Томић, секретар Р. Мићић, а благајник Илија Недељковић. Следеће, 1951. године у школу долази нови наставник, који постаје и нови управитељ – Бранимир Поповић. Тада су изабрани нови чланови Школског савета, а то су: Радомир Милојевић, Живко Јеремић, Пантелија Митровић, Божидар Митровић, Божидар Шаргић, Милан Тацић и Бранимир Поповић. Председник Савета је Милан Тацић.

У току 1951. године школа је опремљена извесним бројем нових клупа, а изграђена је и школска шупа од купљеног материјала уз волонтерски рад мештана и запослених у школи. Оправка зграде је урађена 1952. године, а вредност радова је износила 80.000,00 динара.

Године 1954. Школски савет је променио своје име у Школски одбор, а новоизабрани чланови су: Предраг Митровић (председник), Урош Тацић, Живко Н. Радојичић, Миливоје М. Стојановић, Илија Маринковић, Боривоје Живојиновић и Бранкица Поповић, учитељица. Овај Одбор је преузео на себе обавезу да ради на подизању нове школске зграде како би се у селу отворила осмогодишња школа. Пошто СНО није имао финансијских могућности да то учини, одлучено је да се крене у акцију преко ђачких родитеља и на зборовима бирача, па да се на тај начин прикупи новац и обезбеди добровољан рад становника Ресника и приступи обнављању зграде.

Школски простор је на дневном реду и новог Школског одбора који је оформљен у марту 1956. године, а на чијем челу је Живан Вићентијевић.

У школи је наставу похађало око 200 ђака, а процењено је да ће се наредних година овај број удвостручити, па две постојеће учионице нису биле довољне. Школски одбор је тражио решење за овај проблем, па је донео и неке закључке:

1. Од просторија МНО-а могле би се створити две учионице, не баш добре, али би могле да послуже.
2. Узети нову недовршену зграду Богољуба Лазаревића на пет година и створити услове за рад.
3. Стан пензионисане учитељице Приходке преуредити, а њој дати други стан.
4. Искористити 4.000.000,00 динара одобрених од СНО-а у Београду, и да се уз садашњу зграду дозидају још 4 учионице. (Летопис, књига 1)

Решено је да се сви ови предлози предоче НОВ-у Раковице на коначну одлуку.

Нема подробнијих података о самој процедури дозиђивања двеју учионица, али оно је извршено 1956. године. Том приликом сазидан је још и један мали ходник, једна омања просторија за канцеларију, а у старој згради измењен је патос у двема учионицама.

Сви ови радови су стајали 5,036.127,00 динара. У школској архиви се не могу наћи планови доградње, ситуација радова, ни улога Школског одбора као ни њихово ангажовање, једино је истакнута активност управитеља школе Милана Лазића, као и његово велико залагање да се започети посао спроведе у дело.

Добијањем новог простора створени су знатно повољнији услови за рад. Учионице су биле простране и светле, патосане даскама које су често мазане лојем или свињском машћу. Старе дрвене „скамлије“ за два ђака почеле су да замењују клупе са металном конструкцијом. Даска на којој се писало била је косо постављена; испод ње је стављана торба, а на равном делу било је избушено место за мастионицу са малим жлебом за „плајваз“ и гумицу. У трећем разреду почињало се писати мастилом, пером које се стављало у држаљу. Испред клупа била је катедра и учитељева столица, велика рачунаљка и црна табла постављена на ногаре, која се налазила у углу учионица. На доњем делу, нормално на таблу, била је прикована мања даска на којој су стајали сунђер и креда. У углу „краљица пећ“, која се ложила дрвима, а касније и ћумуром. Како су ђаци прелазили у старије разреде, тако су их сачекивала нова учила.

Пред улазак у учионицу, ако није било суво време, сваки ђак је морао претходно добро да очисти и опере обућу, а теткица или учитељ су сваког ђака прегледали, и по потреби, враћали на додатно чишћење.

У току године била би одржана и понека приредба. Ђак се није преводио у старији разред ако није знао градиво. После два понављања више није долазио у школу; остајао је код куће да ради земљу. Школска година се завршавала поделом награда на Петровдан, доцније на Видовдан. Награде су биле књиге и похвалнице.

Ни овом зградом није потпуно решен проблем школског простора за све ученике у Реснику. Мештани Ресника и даље инсистирају на отварању осмогодишње школе. На једном састанку учитељица Даница Станојевић изјављује да је најпре потребно створити услове за отварање основне школе, односно да треба сазидати нову школску зграду, затим обезбедити стручан кадар, јер је сумњала у могућност да ће постојећи учитељи моћи да одговоре свима задацима у наставном погледу. Милан Лазић је чињеницама негирао излагање учитељице Станојевић, па је Школски одбор на једној седници одлучио да се дƗ предлог за отварање осмогодишње школе.

Школске 1957/1958. године школа је прерасла из четвероразредне у осмогодишњу, те је имала и пети разред.

Конституисање новог Школског одбора било је 13. марта 1958. године кад је за председника изабран Живан Митић, а чланови су били: Божидар Милојевић, Добрисав Николић, Миодраг Недељковић и Верица Миловановић, учитељица. Записничар је био управитељ Милан Лазић.

Школске 1958/1959. године настава је извођена и у шестом разреду. Ову школску годину обележиле су велике тешкоће по питању простора, па је настава до децембра извођена у три смене. На инцијативу Школског одбора, а уз помоћ НОО Раковица, просторије бившег ресторана у Реснику адаптиране су у две учионице и тако је омогућен рад у две смене. Намештај је био врло оскудан, стар и углавном је преузет из других школа Раковице као расходован. Слична ситуација је била и са училима. Школа је располагала само дијапројектором, радио апаратом, грамофоном, плочама за француски језик, 45 дијафилмова, моделом човечјег тела и нешто ситних учила. Постојала је школска ђачка књижница са 300 књига смештена у једној учионици због недостатка простора. При школи је радила ђачка кухиња; део намирница је добијан од Црвеног крста, а део од ученичких уплата које су износиле 150 динара месечно по ученику. Захваљујући разумевању Земљорадничке задруге у Реснику, школа је од ње добила једну њиву од 60 ари за своје потребе.

Наставно-васпитни рад се одвијао у овој школској години у 11 одељења са 415 ученика. У сваком разреду је било по два одељења, а шести разред је имао једно одељење. У школи су радили ови учитељи: Милан Лазић, Зорка Лазић, Милош Миловановић, Верица Миловановић, Радисав Бајкић, Љубинка Бајкић и Босиљка Радивојевић. Почетком ове школске године дошли су и нови наставници у школу, и то: Милован Дишовић, учитељ, који је постављен за управитеља школе, Милица Дишовић, учитељ, Милован Мунишић, професор математике, Александар Миленковић, наставник српског и француског језика, и Маргита Филиповић, професор биологије и хемије. У овој школској години се осетио напредак и у организацији слободних активности ученика. Формирана је Ученичка задруга у коју је од 415 ученика учлањено 337. Задруга је била мешовитог типа и у свом саставу имала је продавницу, школски вртић и економију од 60 ари. Укупан промет у продавници износио је 128.560. динара, а чист приход око 21.000 динара.

Занимљив је начин на који су се одвијали радови у оквиру деловања ђачке задруге. Наиме, радови у школском врту и економији извођени су по бригадном систему. Ученици једног одељења били су подељени на радне групе-бригаде, са бригадирима на челу. Бригадири једног одељења сачињавали су Одељењски савет, а бригадири свих одељења сачињавали су Савет бригадира школе, који је истовремено био и управно тело Ученичке задруге, која је добила име „Слога“.

Акције чланова Ученичке задруге биле су усмерене на прикупљање добровољних прилога за подизање свињца и капије на улазу у двориште, уређење цвећњака, насипање земље и обраду терена за школски врт, извођење земљаних радова на уређењу школског дворишта, а велику помоћ и допринос пружила је Војна касарна из Белог Потока.

Највећи допринос оснивању и развоју Ученичке задруге, као и осталим акцијама, дао је управитељ школе и вишегодишњи учитељ и наставник Милован Дишовић. Рођен је у Подунавцима код Врњачке Бање 1917. године. Учитељску школу је завршио у Ужицу 1937, а Вишу педагошку школу у Ријеци 1967. године (наставник општетехничког образовања). Он ће остати на том радном месту пуних 20 година, а то је уједно и период великог успона школе у Реснику. Носилац је ордена рада са сребрним венцем, 1961. г. и више пута је награђиван и похваљиван. Преминуо је 2003. године. Претходно је Милован Дишовић обављао исту дужност у Вранешима, срез Краљево.

У набавци материјала за Ученичку задругу највише је био ангажован Милош Миловановић који је једини у колективу имао ауто.

За школску 1958/1959. годину везано је оснивање Пионирске организације. Свечаност пријема у ову организацију обављена је на Дан Републике 29. новембра.

Ове године је у школи настао и Подмладак Црвеног крста.

Од осталих секција, радиле су литерарна и драмска секција, хор, фото-секција, шаховска секција и група младих биолога.

Сарадња школе и друштвене средине базирала се на сарадњи са родитељима кроз реализацију родитељских састанака и стручних предавања за родитеље, кроз приређивање приредби за мештане као и спортских манифестација, а одржана су и два међушколска такмичења са школом „Ђура Јакшић“. Извесан број ученика је био активан у Културно-просветном друштву Ресника, а наставници су били укључени у рад свих организација у селу и прилично су доприносили њиховом раду.

На челу Школског одбора био је Живко Митић, а редовно су одржаване седнице Наставничког већа и разредних већа. У овој години су постигнути значајни успеси у организацији наставе и уређењу школског дворишта, а школа је полако почела да постаје културни расадник у својој средини.

Следећу, школску 1959/1960. годину похађало је 477 ученика распоређених у девет одељења нижих разреда и четири одељења виших разреда. Постојало је и једно одељење за основно образовање одраслих које је имало 22 ученика.

Из школе су отишли учитељи Љубинко Радивојевић и Љубинка Бајкић, а дошли су почетком школске године Јован Живковић, за наставу ОТО, Душанка и Никола Стаменковић, учитељи, Марија Курбалић и Слободан Вуловић, такође учитељи.

У школи је радило 15 наставника. Управитељ није имао обавезу извођења наставе, а осим помоћног радника Милисава Мајковића, у радни однос примљена је и Златија Лазаревић. Услови за рад су били тешки јер није било довољно учионица, па је уведена и трећа смена за два одељења, а и опремљеност дидактичким средствима није била на задовољавајућем нивоу.

Залагањем колектива формиране су две летње учионице које су ко ришћене кад су временски услови то дозвољавали, а направљени су и спортски терени.

Све то није било довољно да би се рад у настави несметано одвијао, па су сви напори и активности управитеља, Наставничког већа и Школског одбора били усмерени на изградњу нове школске зграде. Народни одбор Општине Раковица и Народни одбор Града Београда прихватили су предлог и у пролеће 1960. године почела је градња нове зграде.

Залагања наставника и ученика у провођењу слободних активности била су значајна у овој години, па данас могу послужити као модел васпитно-образовног рада у школи. Формирана су три врта укупне површине преко 14 ари, две летње учионице, топле леје, стаклена башта и свињац за потребе Задруге. У јесењем периоду ученици старијих разреда обрали су пет хектара кукуруза на економији Земљорадничке задруге, а у току пролећа на задружном малињаку спроведене су три акције брања малина. Посебна пажња је посвећена производњи садница у школском дворишту, па је произведено укупно 2.310 комада. Те саднице су предвиђене за пошумљавање празних терена.

Овакав разноврсан и вредан рад наставника и ученика омогућио је да се школа укључи у такмичење пионира задругара и младих природњака које је организовао Савет друштва за старање о деци НР Србије. Велике активности испољиле су и остале секције, а посебно место заслужује успешно организован карневал који је на родитеље и мештане оставио изванредан утисак.

Кроз реализацију слободних активности израђене су макета села – рељеф Ресника, макета школе, макета угледног сеоског газдинства и др.

Истичемо неуморан рад управитеља Милована Дишовића и свих наставника, од којих су се посебно истицали Милош Миловановић и Никола Стаменковић.

Нова школска зграда није била завршена до почетка школске 1960/1961. године, како је то било предвиђено, па се рад одвијао у три смене, што је била отежавајућа околност за ученике који су при повратку из треће смене морали да се крећу по неосветљеним улицама и сокацима Ресника, посебно ако се има у виду да је насеље било прилично „разбацано“.

Али, зато је школа ове године добила нов намештај и учила од којих су најзначајнија микрофон са појачалима, микроскоп и телевизор који су деца и одрасли гледали са великим интересовањем.

Из школе су отишли наставници Радисав Бајкић и Слободан Вуловић, а дошли су Олга Цветковић, професор српскохрватског језика, Надежда Ковачевић, наставник за физику и хемију, Милица Николић, стручни учитељ за музичко васпитање, Добрила Петровић, стручни учитељ за ликовно васпитање, Гордана Радуловић, стручни учитељ за физичко васпитање, Зора Маљковић, учитељ, и учитељи Даринка Ђуровић, Данило Ћулафић, Олга Голић удата Живковић, Љубинка Богосављевић. Учитељ Милан Лазић је постављен за секретара школе, па је школа први пут отворила ово радно место. Укупно је у школи радио 21 наставник, управитељ, секретар и два помоћна радника.

Ову школску годину похађало је 604 ученика распоређених у 18 одељења. Прва генерација ученика који су завршили свих осам разреда је изашла из школе, а том приликом је приређена пригодна свечаност. Школу су похађали и ученици два одељења за образовање одраслих, њих укупно 44.

До ове године Школски одбор је радио у истом саставу, а у јануару 1961. године изабран је нови: председник Душан Ђуровић, пољопривредни техничар, и чланови: Митар Радовановић, земљорадник, Радован Миљковић, службеник, Милан Лукић, радник, Живко Радојичић, службеник, Жика Марковић, радник, Косара Лазаревић, домаћица, Милош Миловановић, наставник, и Милован Дишовић, управитељ школе.

Ове године школа је освојила републичку награду на такмичењу пионира задругара и младих природњака, као и општинску награду за најбољу изложбу на крају школске 1959/1960. године. Награда је износила 30.000,00 динара.

На општинском такмичењу младих такмичара једриличари су освојили 1. место, фото секција, бродотехничка и пољопривредна секција 2. место, а 3. место је заузела ауто-мото секција.

Почетком шездесетих година у част првог лета човека у свемир, који је 12. априла 1961. године извео Јуриј Алексејевич Гагарин у руском свемирском броду „Восток“, у дворишту испред школе постављена је бетонско-метална ракета. Њена висина је била око 10 метара, с бетонском кружном основом и три симетрично распоређена крила око основе, а тело је било од лима са отворима за улазак птица, а имала је и вратанца кроз која су у њу повремено улазили и ученици. Ракета је до деведесетих година редовно одржавана, а онда је запуштена, да би је и уклонили уређењем дворишта школе и кошаркашког терена 1990. године.