ТО je био назив за посебне војне формације у оквиру оружаних снага бивше СФРЈ и није била део редовне војске, Југословенске народне армије. Територијална одбрана је формирана 1969. године, после усвајања стратегије општенародне одбране СФРЈ. Основни циљ формирања и организовања територијалне одбране био је да у случају напада на СФРЈ и евентуалног привременог запоседања дела њене територије од стране агресора, имамо снаге које могу да воде партизански рат на тим привремено запоседнутим територијама, тј. у позадини непријатеља. Снагама ТО била је покривена целокупна територија земље. Јединице ТО су биле способне да воде оружану борбу и да се у сваком тренутку, и у свим условима, успешно супротставе агресору. Оне су могле да дејствују заједно са јединицама ЈНА, а и самостално. ТО је била организована по територијалном и „радном” принципу, што значи да су штабови били формирани на нивоу република, покрајина и општина, а јединице ТО у општинама и у већим предузећима.

У састав ТО су распоређивани војни обвезници после одслуженог војног рока, који нису били распоређени по ратном распореду у активне јединице ЈНА до њихове пуне ратне формације. На нивоу општина су постојали општински штабови територијалне одбране који су у свом саставу имали команду (командант штаба, начелник штаба, помоћници команданта и начелници органа) и јединице територијалне одбране (самосталне пешадијске и противдиверзантске чете и водове, самосталне водове војне полиције, противваздушне одбране, позадински вод итд.). Општински штабови су под својом командом имали све јединице ТО на територији општине.

И за Раковицу је формиран Општински штаб територијалне одбране, а у Реснику је оформљена чета ТО Ресник, која је била под командом тог штаба. Чета је функционисала у периоду од средине седамдесетих до краја осамдесетих година минулог века и у њој су ратни распоред имали војни обвезници из Ресника.

Први командир те чете био је Светомир Света Вићентијевић (Јоксимовић), а после њега Петар Маринковић, Живота Животић и Драгослав Милојевић.

Припадници чете су били задужени личним одевним комплетом војне опреме како би се у случају мобилизације брже одазвали. Наоружање, муниција и остала припадајућа опрема чувана је у посебним магацинима.

Чета је имала планску периодичну обуку у оквиру које је више пута извођено гађањe бојевом муницијом, најчешће на војном полигону у Бубањ Потоку. Оспособљеност и увежбаност чете за извршавање наменских задатака проверавани су и на вежбама. По казивању Животе Животића, резервног кап. I класе и командира чете током 70-их, чета је на свим вежбама и у извршавању других задатака остваривала врхунске резултате и била похваљивана и награђивана. Добила је прелазну заставицу од Команде одбране Града Београда и Октобарску награду Града Београда. У периодима повишених мера борбене готовости припадници чете били су ангажовани на задацима обезбеђења објеката од посебне важности.

На места командира чете и командира водова распоређиване су резервне старешине: резервни официри и подофицири.