Извиђачки покрет је под називом „скаути“ настао у Енглеској у лето 1907. године као организација која окупља младе са циљем да се код њих развијају способности за живот у природи и да се они изграђују као позитивне личности. У Србији су први „скаути“ организовани на Ђурђевдан 1911. године. Због својих исправних циљева и интересантног програма деловања и рада у природи покрет је привлачио све већи број младих у своје редове и проширио се по свим европским земљама.

Програм и већина активности извиђачке организације везанe су за природу и одвијају се у природи. Дружење, учење, развијање и неговање позитивних односа међу члановима и према природи и њеном очувању остваривало се кроз разне активности, као што су курсеви прве помоћи, картографије (оријентације), цртања крокија (пређеног пута у природи), везивања чворова, Морзеове азбуке, сигнализације. На смотрама, таборима и бивацима у пракси су се потврђивала знања и вештине у подизању шатора, преживљавању и исхрани у природи и колективном логорском начину живота, а кроз такмичења у оријентацији и сналажењу на терену и разним другим извиђачким, спортским и музичким дисциплинама развијао се такмичарски дух. Било је времена и за шалу, смех, песму и разоноду, углавном увече уз логорске ватре. Логорске ватре су биле незаобилазни део извиђачког живота, уз које су се планинке и извиђачи дружили, препричавали раније и дневне згоде и догађаје, певали извиђачке и друге песме, а и заљубљивали се. Наша планинка Милијана Спасић и извиђач Радослав Корни Лазаревић заволели су се уз логорску ватру и своју везу крунисали браком. Неке од најлепших извиђачких песама су:

ПЛАВЕ ОЧИ

Волим очи те, очи плаве боје
Волим као сан покрај Саве моје
Далеко су сада твоје очи плаве
Оне табор дижу доле покрај Саве.

Дани пролазе извиђачког боја
Са мном увек два су ока твоја

Ја у срцу носим нежност једног лика
Та ме љубав носи звезди извидника.

С песмом радости и радним еланом
Земљу градимо славом овенчаном
Славом пролетера израста бригада
Ми смо извиђачи града Београда.

Сви најбољи другови и све другарице
Ми смо извиђачи наше Раковице.

Посебно обележје чланова извиђачке организације биле су униформа (кошуља и панталоне или сукња) и марама. Кошуља је била слична кошуљи припадника тадашње Југословенске народне армије; сивомаслинасте боје, са нараменицама и два нашивена џепа на грудима, и имали су је сви припадници организације. На кошуљу су стављане ознаке одреда (на левом рукаву), а изнад левог џепа чинови који су означавали дужности у одреду, ознаке освојених вештарстава, извиђачких звезди (прва, друга и трећа) и извиђачких одликовања (сребрни и златни јаворов лист). Извиђачка марама је ношена око врата, напред везана чвором који су сами извиђачи плели од канапа, савитљиве изоловане жице и других материјала. Мараме су биле различитих боја, и сваки одред извиђача је бирао боје своје мараме.

Старији извиђачи и планинке (брђани и брђанке) имали су кошуље истог кроја, али боје беле кафе.

Чланови извиђачке организације који су се определили да своје извиђачке активности спроводе на води (рекама и језерима), звали су се поречани и они су носили униформе тамноплаве боје.

Знак Савеза извиђача Југославије је био стилизовани јаворов лист зелене боје, са уцртаном црвеном звездом петокраком и магнетном иглом у средини листа.

У Реснику је одред извиђача формиран 1961. године при Основној школи, уз пуну подршку тадашњег директора школе Милована Дишовића, а иницијатори и оснивачи одреда су били Вукашин Губеринић, наставник географије, Јефта Марковић и Десимир Павловић.

На оснивачкој скупштини те 1961. године за првог старешину одреда изабран je Вукашин Губеринић, а за првог начелника одреда Десимир Павловић.

Одред је понео име „Брана Николић Корчагин“, по Ресничанину Браниславу Брани Николићу, учеснику НОР-а, који је као борац Космајског партизанског одреда добио конспиративно име „Корчагин“ (по истоименом јунаку романа „Како се калио челик“ руског писца Николаја Алексејевича Островског). Брана је херојски погинуо 1944. године у селу Водањ код Смедерева бранећи два тешко рањена партизана.

Одред је имао свој печат, којим су се оверавале чланске књижице и подаци унети у њих, дипломе, захвалнице, похвале и друга писмена признања која су додељивана члановима одреда и другим лицима и организацијама.

У свом раду одред је користио школски простор и имао пуну подршку свих директора школе, почев од Милована Дишовића, а после њега и од Николе Стаменковића, Зорана Ристића и Анице Миленковић.

Чланови одреда су били ученици школе, али и њени бивши ученици који су, као старији и искуснији, били вође и четовође у одреду. Међу првим члановима одреда су, поред оснивача, били и Живан Жилијен Лазаревић, Нестор Неша Павловић, Милунка Јоцић, Ангелина Цица Мандић (удата Јанковић), Радослав Рајко Радојичић, Љиљана Бачани (удата Радосављевић), Живко Сладић, Љубинко Ђурић, Миладинка Тацић, Милутин Лазаревић, Милан Мими Шаргић, Бранко Лазаревић, Живорад Мартић Ђида, Душан Лазаревић, Раде Видановић и други.

У пролеће 1964. године у одред се учлањује нова генерација младих извиђача, међу којима су били Перица Станојевић, Зоран Миленковић, Славко Бачани, Драгиша Гиле Митић, Радослав Лале Николић, Раде Животић, Зоран Лукић и многи други, који су у наредним годинама били врло активни чланови одреда.

У школској 1964/1965. години одред извиђача је имао око 120 чланова, и у току године су организована два излета и логоровање на Фрушкој гори. Одредом су руководили старешина одреда, начелник одреда, четовође и вође.

После Вукашина Губеринића, старешине одреда су углавном били наставници школе и други друштвено ангажовани мештани Ресника, и то: Божидар Божа Стајић, наставник математике и физике; Стеван Пољак, наставник историје; Никола Стаменковић; Милован Кијевчанин; Радован Рака Миљковић; Десимир Павловић и Аница Миленковић, а од 1978. године Љубинко Стојановић, наставник историје. Прелазећи пут од вође до четовође, закључно са 1977. годином, начелници одреда су после Десимира Павловића били Милунка Јоцић, Раде Божић, Зоран Миленковић и Зоран Лукић.

Чланови одреда су били организовани у:

• јата (дечаци од 7 до 11 година),
• ројеве (девојчице од 7 до 11 година),
• водове и чете (извиђачи и планинке од 12 до 15 година и 15 до 20) и
• брђане и брђанке (извиђачи старијих годишта, преко 25 година).

Од оснивања одред је организационо припадао Општинском савезу извиђача Чукарице, а формирањем Општине Раковица 1974. године формиран је и Општински савез извиђача Раковице, чији је први председник био Десимир Павловић Мески, а професионални секретар Зоран Миленковић. Одред је у свом раду спроводио активности у складу са изворним циљевима извиђачке организације и учествовао у многим акцијама које је организовао самостално или у организацији Савеза извиђача Раковице, Београда, Србије и Југославије. Једна од првих већих акција била је таборовање које је одред „Корчагин“ организовао августа 1962. године у малом живописном рударском месту Ушће на Ибру код Рашке. На табору је учествовало око двадесетак извиђача и планинки, а самостално су организовали смештај под шаторима и исхрану. Успомену на то таборовање чува од заборава и приложена фотографија.

Поред овог првог таборовања, чланови одреда „Корчагин“ су у наредним годинама учествовали у многим активностима и акцијама у организацији Савеза извиђача Југославије, Србије, Београда и Раковице, међу којима су и:

• V смотра Савеза извиђача Југославије на Фрушкој гори од 03. до 12. јула 1966. године на којој су били Јефта Марковић (био члан штаба извиђача Србије на тој смотри), Десимир Павловић и Живан Лазаревић;
• Марш „Трагом ослободилаца Београда“ 20.10.1969. године;
• Шумска школа за вође у Закути од 01. до 21.07.1969. године на којој су били Зоран Миленковић и Зоран Лукић;
• Смотра Савеза извиђача Београда 1970. године;
• Путевима борбе Загребачких илегалаца (Загреб, 1970. године);
• Пета смотра Савеза извиђача Југославије на Лесцу – Блед од 02. до 12. јула 1970. године, на којој је учествовало око 7.500 извиђача. Из „Корчагина“ су на смотри били Десимир Павловић, Зоран Лукић, Славко Вујичић, Срба Павловић, Живорад Карић и други;
• Оријентационо такмичење Савеза извиђача Београда „Космај 1971”;
• Марш „30 година бекства логораша“ (Ниш, 12. фебруар 1972. године);
• Извиђачки табор одреда „Корчагин“ (Власина 1972. године);
• Смотра Савеза извиђача Београда (Ада циганлија 1972. године);
• Смотра „Партизанске базе“ (Бојчин 1972. године);
• Општинско такмичење у оријентацији Савеза извиђача Општине Чукарица (1972. године);
• Мајски сусрети извиђача (Шабац 1973. године);
• Марш „Извиђачи Чукарице трагом Врховног штаба „Жабљак – Сутјеска“, од 30.06. до 06.07.1973. године. На маршу је учествовало око 30 извиђача Чукарице, а из одреда „Корчагин“ учествовали су: Десимир Павловић који је био и комесар марша, Славко Бачани, Драгиша Гиле Митић, Раде Животић, Зоран Лукић, Данило Данче Вићентијевић, Србислав Срба Павловић, Славко Вујичић и Драган Дале Миленковић. Марш је организован и изведен поводом тридесете годишњице битке на Сутјесци и завршетка снимања и премијерне пројекције филма „Сутјеска“ на Тјентишту 03.07.1973. године. Пројекцији је присуствовао Јосип Броз Тито са целим руководством тадашње Југославије, амерички глумац Ричард Бартон који је играо друга Тита у том филму и његова супруга, глумица Елизабет Тејлор. Учесници марша су имали посебан третман и на пројекцији филма добили места у првим редовима.
• Извиђачки табор у Водицама код Шибеника (11–27.08.1073. године);
• Извиђачи Београда на смотри „Радост Европе“ (Ада циганлија 06.10.1973. године);
• Марш „Трагом Нишких логораша“ (Ниш 12.02.1974. године);
• Мајски фестивал извиђачких хорова Београда (одржан 26. маја 1974. године, а хор одреда „Корчагин“ под именом „Весела планинка“ освојио је 3. место);
• Извиђачки табор у Тијесном код Шибеника (15–30.07.1974. године);
• Извиђачи-партизани „Строј у Рудом“ (Рудо 22.12.1974. године);
• Шеста смотра Савеза извиђача Југославије од 01. до 14.07.1975. године на Петровој гори са око 6.000 учесника;
• Извиђачки табор у Тијесном код Шибеника (јул 1975. године);
• Сусрети на Ади циганлији „30 година у слободи“ (1975. године);
• Марш „Трагом Нишких логораша“ (Ниш 12.02.1976. године);
• Општински извиђачки вишебој (Раковица, април 1976. године);
• Сусрети извиђача Србије (Дечани 01–10.07.1976. године);
• Извиђачки табор у Тијесном код Шибеника (јул 1976. године);
• Отворено градско оријентационо такмичење „Илегалац у Београду“ ;

• Смотра Савеза извиђача Београда (Ада циганлија 1976. године);
• Смотра културно-забавних активности извиђача СР Хрватске у Кумровцу, 28–29.05.1977. године;
• Извиђачки табор у Тијесном код Шибеника (јул 1977. године);
• Марш „Трагом ослободилаца Београда“ (октобар 1977. године);
• Извиђачки табор у Тијесном код Шибеника (јул 1978. године);

• Поред ових одредских и општинских активности у оквиру Савеза извиђача Београда, организована је акција „Илегалац у Београду”, летња школа у Боговађи код Ваљева, затим смотра под називом „Мајски сусрети” на Ади циганлији, где је и наш одред имао учешћа. Организована су летовања у Буљарици код Петровца, у Улцињу, Тијесном код Шибеника, Привлаци код Задра, острву Првићу. Зимовања у Закути код Крагујевца, одлазак на Кадињачу, саветовања у Боговађи, Врднику и Великој Плани.
• Са одредом извиђача Ратко Павловић „Ћићко“ посећено је родно место и кућа покојног Ратка Павловића, шпанског борца и Народног хероја.
• Присуство откривању споменика палим борцима Смрдана

• Прокупље, где су преживели борци Топличког партизанског одреда евоцирали успомене на догађаје и борбе против Немаца и Бугара од 1941. до 1945. године
• Марш „Трагом I пролетерске бригаде“ у јуну 1986. године. Овај марш је организовао Савез извиђача Србије. Из одреда „Корчагин“ на маршу су учествовали Саша Стојановић, Иван Недељковић и Миливоје Симић. Учесници су на маршу провели око месец дана и прешли су око 600 километара, од Ужица преко Кремне, Руда, Фоче, Тјентишта, Зеленгоре, Борачког језера, Неретве и Тешња до Добоја.
• У оквиру акције Савеза извиђача Раковице, јануара 1990. године, 20 чланова одреда је са својим сатрешином Љубинком Стојановићем ишло у Македонију, у место Берово, на извор реке Брегалнице, где су чланови одреда упознати са јуначком борбом српске војске на том подручју у ослободилачким ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. године. Локално становништво је било одушевљено доласком извиђача из Србије, говорећи о великој блискости становника Србије и Македоније.

Одред је током свог постојања добио многобројна признања и награде, међу којима су:

• 2. место на такмичењу свих одреда са територије Oпштине Раковица 1968. године;
• ЗАХВАЛНИЦА од Савеза извиђача Раковице поводом двадесетпете годишњице Савеза извиђача Београда, за дугогодишњу сарадњу и помоћ у развоју и јачању извиђачке организације, 1976. године.

Нажалост, од 1990. године, са настанком политичке и економске кризе, догађаја у Словенији, Хрватској и Босни и коначним распадом СРЈ и извиђачка организација почиње да слаби и да се гаси. Многи одреди су престали са радом, а међу њима и одред „Брана Николић Корчагин”, са жаљењем су испричали вишегодишњи активисти Љубинко Стојановић и Зоран Лукић.

Данас Савез извиђача Србије чини 104 одреда са око 7.000 чланова, док у свету има око 40 милиона активних чланова Светске организације скаутског покрета.