Република Србија је изграђивала и изграђује јединствен систем заштите и спасавања живота и здравља људи, материјалних и културних добара и животне средине угрожених од елементарних непогода геолошког и метеоролошког карактера (земљотрес, одроњавање и клизање земљишта, поплава, бујица, олуја, јаке кише, атмосферска пражњења, гр۰д, суша, снежни наноси, екстремне температуре ваздуха, епидемије заразних болести итд.), техничко-технолошких катастрофа (јонизујуће зрачење, хемијска контаминација, пожари, саобраћајне несреће, несреће на раду), последица тероризма, ратних и других великих несрећа.

Цивилна заштита је део тог система заштите и спасавања, која се као хуманитарна и невојна активност организује и спроводи и у миру и у рату, у складу са националним и ратификованим међународним законима, конвенцијама и протоколима и начелима хуманитарног права.

Према међународним стандардима, Цивилна заштита представља организован одговор државе на опасности које угрожавају становништво, материјална добра и животну средину.

Формирањем Општине Раковица 1973. године, при Општинском секретаријату за народну одбрану вршени су послови планирања, попуњавања, обучавања и опремања штабова и јединица цивилне заштите људством, материјално-техничким средствима и опремом. Образован је Општински штаб цивилне заштите под чијом командом су биле општинске јединице цивилне заштите и штабови, повереници и јединице формирани по месним заједницама и предузећима у Раковици. Начелник општинског штаба крајем осамдесетих година био је Влада Јокић, становник Ресника.

Сви обвезници распоређени у структуре Цивилне заштите (мушкарци и жене) били су задужени личном опремом (оделом ЦЗ и личним комплетом за заштиту грађана), а едуковани су на обукама за обављање задатака у ванредним приликама.

За територију Ресника био је образован штаб Цивилне заштите, именовани повереници и заменици повереника Цивилне заштите и формиране јединице опште намене и специјализоване јединице (вод за прву медицинску помоћ, вод за радиолошко-хемијско-биолошку заштиту, вод за противпожарну заштиту и вод за спасавање из рушевина). У те саставе је укупно било распоређено око 250 обвезника цивилне заштите. Њихова функција и стварна акција у неколико случајева била је за време поплава Топчидерске реке. Припадници ових јединица први су мобилисани и притекли у помоћ спасавајући људство, стоку и материјална средства у поплављеном подручју у Патин Мајдану и на Железничкој станици.

Команданти штаба Цивилне заштите Ресника били су: Ђорђије Савић, Живан Лукић и Зоран Миленковић.

Сви састави Цивилне заштите, па и припадници штаба и јединица Цивилне заштите Ресника, имали су периодичну једнодневну и вишедневну обуку, а организоване су и извођене и вежбе заштите и спасавања ради увежбавања и провере њихове обучености и оспособљености за извршавање наменских задатака. Неки од курсева су одржавани са другим државним структурама, најчешће по домовима здравља (обука прве помоћи и спаcавања), затим заједно са јединицама ЈНA, и то у Бубањ потоку (противпожарна и обука за заштиту од осталих елементарних непогода) као и друга обука. Јединице су најчешће своју обуку изводиле симулирајући разне ванредне догађаје, као што су пожари, земљотреси, поплаве и друго.

Средином 80-их година прошлог века у стамбеном делу насеља, у зони Јелезовачке улице, организована је најобухватнија показна вежба у којој је учествовао целокупан састав Цивилне заштите Ресника. Увежбавани су и демонстрирани рад и деловање штаба, јединица опште намене и специјализованих јединица на спасавању, пружању прве медицинске помоћи и збрињавању људи из зграда захваћених пожаром и зарушавањем. Вежбу је посматрао велики број грађана насеља са извесним подсмехом и неповерењем. У наредним фазама вежбе посматрачи су схватили да се вежбовна ситуација опасности од пожара и рушења зграда може десити и у стварности, те су далеко озбиљније пратили рад и упутства штаба и командира, а нарочито предузете мере и радње припадника Цивилне заштите и на крају вежбе аплаузом наградили труд, ангажовање и показану високу мотивисаност и оспособљеност припадника ЦЗ.

Постојећи систем Цивилне заштите у бившој Југославије почео је да слаби са економском кризом и међунационалним и међурепубличким сукобима почетком 90-их година прошлог века. Током несрећних дешавања у републикама бивше СФРЈ у наредним годинама, иако најпотребнији, ослабљени систем Цивилне заштите није могао да испуни задатке за које је намењен. То се показало нарочито у време агресорског тромесечног бомбардовања Србије 1999. године, које је НАТО алијанса извршила супротно међународном праву и без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. После тих догађаја и политичких промена у Србији 2000. године, првенствено због економских разлога, а и због дистанцирања „нове” власти од наслеђа и свих облика организовања „бивше” власти, није се Цивилној заштити посветила дужна пажња и практично није ни постојала у неком организованом и функционалном облику, сем на папиру.

Доношењем Закона о ванредним ситуацијама децембра 2009. године Цивилна заштита је потпала под Сектор за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова Републике Србије, те добија све више на значају и интензивно се ради на њеном организационом и материјалном јачању и враћању њене улоге и угледа који је некада имала.