Ovaj čin predstavlja najsrećniji događaj u kući. Donedavno, pa i danas, u selu je posebnu radost i čast pričinjavalo rođenje muškog potomka. Sve do Drugog svetskog rata žene su rađale mnogo više dece, naročito na selu, u proseku četvoro-petoro, pa i više. Porođaj je obavljan kod kuće, uz pomoć starijih žena, a katkad se dešavalo i u polju, na njivi, livadi ili na putu. Često se događalo da posle porođaja nastanu komplikacije koje su dovodile do smrti porodilje ili deteta. Sva su deca bila željno očekivana, pa ipak, kada se rodi sin, pucale su puške. Svako dete je dobrodošlo kad se sve lepo završi, kada su i majka i novorođenče dobro. Odmah se obaveštava familija i ženina porodica.

Neko će iz porodice kroz neki dan otići kod sveštenika za znamenje; tad se ponese neka manja flaša koja se napuni vodom i u koju se stavi struk bosiljka. Tu vodu sveštenik osvešta, a ona će se mešati sa vodom u kojoj će se dete kupati u prvih šest nedelja. Da bi se voda osveštala, mora se nameniti po imenu i zato se detetu daje neko ime koje ne mora biti i kršteno. Najčešće su to bila crkvena imena. Toga više nema. Kum će na krštenju nadenuti ime detetu, i to ostaje zapisano u knjigama.

Od pedesetih godina prošlog veka majke rađaju decu u gradskim klinikama (porodilištima).

Posle porođaja, za vreme „babinja“, ko god od familije želi da vidi novorođenče, treba da donese povojnicu, što obično čine žene. Umesi se pogača, na pogaču se stavi malo soli i glavica crnog luka. To se uvije u parče belog platna. Spremi se neki materijal da se detetu nešto sašije ili se daruje neka stvar ili igračka. Uhvati se mlada kokoš koju nose živu, ponekad i pečenu, litar crnog vina, i sve čini povojnicu. Muškarci ne nose poklon, ali zato daju novac.

Deca su ranijih godina dojena 9–12 meseci, pa i duže, a tako odrasle teško ih je bilo od toga odvići. Kad mu je prvi put oblačena košuljica ili haljinica, dete je štipano uz reči: „Koliko žica, toliko godinica“. Prvo šišanje je bilo kada napuni godinu dana. Na rođendan se vuče za uši uz reči: „Živ bio/la i veliki porastao/la!“

„Ne dolazi mi bez dece!“

Događaj iz davne 1923. godine počinje pričama kako su u Srbiji žene imale ulogu u porodicama patrijarhalno ustrojenog sveta. Moj deda Rajko Ranković ženi se 1914. godine Natalijom, iz porodice Milić, s blagoslovom i željom da se obože i umnože. Ali, želje se često ne ispunjavaju. Moja baba Natalija rađa u uslovima tog vremena blizance. Surovi uslovi života i neophodna medicinska nega, koja je izostala, dovodi do smrti tek rođene dece. Nakon tog perioda dugo nije mogla da rodi. Natalija je u to vreme, što nije bio običaj, završila osnovnu školu (1909), bila je pismena žena. Prvo pismo koje je poslala na Solunski front, po pričanju, napisala je upravo ona. U porodici Milić, u kojoj je rođena, imala je petoro braće i dve sestre. Moj pradeda (po majci) Pavle Ranković i njegova supruga Marica želeli su da im snaja Natalija što pre rodi unuče. Po pričama koje datiraju iz tog vremena, počela su prebacivanja snaji, pa čak i kinjenje zbot toga što nema poroda, a najviše zbog toga što je Rajko Ranković bio jedinac. Te priče su dočula i njena braća, tada ugledni domaćini, i došli su na razgovor kod domaćina porodice Ranković, njenog svekra Pavla, sa upozorenjem: „Ako ti se snaja ne sviđa, možeš da je vratiš u devojačku kuću kod njene braće“. Upozorenje je imalo svoju darovitost i blagovest: Natalija zatim ostaje u blaženom stanju i iznosi trudnoću skoro do kraja. Pred porođaj, sa iskustvom gubitka blizanaca i sa željom da ostvari materinstvo, u dogovoru sa svekrom i svekrvom, radi opreznosti, kreće da se porodi u prestonici, u Beogradu, u Ulici kraljice Natalije (Narodni front). Put do prestonice je prešla železnicom. Svekar Pavle pri ispraćaju upozorava snaju: „Ne vraćaj mi se bez dece!“ U bolnici započinje porođaj, stvari počinju da se komplikuju, a lekari upozoravaju da će porođaj biti težak i da ne garantuju dva života, da jedan mora biti žrtvovan, majka ili dete. Natalija donosi odluku: „Spasite mi dete, a sa mnom šta god da bude“. Umire kao majka i rađa žensko dete. Majka koja ispunjava zavet svekra Pavla, Natalija se vraća mrtva kući sa živim detetom. U kući domaćina Pavla plač deteta i tuga što to dete nikada neće ugledati svoju majku. U to vreme resničke Ciganke, koje su dojile svoju decu, dolazile su da doje i moju majku Dragoslavu. Stavljale su je na svoje grudi i pored svoje dece dojile i nju.

Mleko koje je primila dobrotom drugih učinilo ju je takvom da je svojim životom sejala dobrotu i plemenitost, a tako je i njen životni put posut dobrotom i plemenitošću.

Na grobu moje majke moj otac Predrag izgovara reči: „Moja neviđena tašto, vraćam ti tvoje neljubljeno čedo“ .

Dirljivo!
Hvala ti neviđena bako,
Hvala Ti, majko,