Kako je posle Drugog svetskog rata vršen ispraćaj u vojsku ispričala nam je Milanka M. Tomić:

„U srpskom narodu se služenje vojnog roka i odbrana zemlje smatraju izuzetnom čašću. Ispratiti zdravog sina u vojsku bio je ponos roditelja i rodbine, zbog čega je ispraćaj regruta uvek bio veoma svečan i propraćen s najlepšim željama da se kući vrati živ i zdrav.

Vojni rok je služen dve ili tri godine, zavisno od roda vojske u koji je regrut raspoređen, da bi se služenje vremenom skraćivalo, a odskora je vojna obaveza u miru i ukinuta, pa je naša vojska profesionalizovana.

Do Drugog svetskog rata regruti su ispraćani grupno i sa razumnim troškovima, ali posle rata to više nije bio slučaj. Sedamdesetih godina prošlog veka uvedena je praksa da se ispraćaj organizuje pojedinačno i uz velike troškove.

U Resniku su mnoge porodice ispraćale svog regruta na tradicionalan način – praveći gozbu. Gozba je pripremana nekoliko dana pre odlaska, u zavisnosti od (martovske, junske, septembarske ili decembarske) klase (generacije-partije), a dešavalo se da budući vojnik i ne dobije poziv za služenje, koji je potom čekao i po godinu dana. Za tu priliku su postavljani šatori ili zakupljivane velike sale. Pozivalo se i po nekoliko stotina gostiju. Godinama je odvajan novac koji se ovim povodom u domaćinstvu namenski trošio. Međutim, bilo je i porodica koje zbog svog materijalnog stanja nisu mogle da svojim sinovima prirede tako glamurozan ispraćaj.

Kao dar za srećan put vojniku je poklanjan novac. Bliža rodbina (tetke, strine, ujne…) mesile su kolače i kupovale kvalitetnije suhomesnate proizvode u komadima kako bi se olakšalo porodici da spremi prvi vojnički paket. Pojedini gosti su na gozbu donosili piće u sanducima, najčešće pivo i sokove.

Devedesetih godina prošlog veka na lokalnom radiju „M“, u vlasništvu porodice Stojanović u Podavalskoj ulici, oglašavane su porodice sa tradicionalnim čestitkama, pozdravima i željama upućenim vojniku poimenice. Ispraćaj u vojsku čestitao se po nekoliko dana preko talasa lokalnih stanica.

Najčešće su se čule sledeće vojničke pesme: „Prvi raport“, „U vojsku me majka šalje“, „Vojnička pesma“, „U vojsku se sin ispraća“, „Vojsko moja, vojsko moja, ne zovi me sada“, „Vojnik se sa pesmom prati“, „Moj Milane, kad u vojsku pođeš“, i mnoge druge.

U Resniku i okolnim selima na ispraćaju, najčešće pod šatorom, goste su uveseljavali popularni pevači: Rade Mitrović Barajevac, Raša Pavlović, Sveta Pajić, Marinko Rokvić, Milanče Radosavljević i Rade Petrović, zatim Šumac i Piromanac sa svojim orkestrom, a na harmonici je ponekad svirao i Era Ojdanić.

Omladina se najviše veselila, a najbolji drugovi pratili su svoga drugara regruta s pesmom do početne železničke ili autobuske stanice, odakle je kretao u određeni garnizon na služenje vojnog roka. Posle desetak dana provedenih u vojsci vojnik polaže zakletvu na vernost narodu i otadžbini. Polaganju zakletve, gotovo obavezno, prisustvovali su i roditelji, devojke ili braća i sestre. Oni su prvi koji mu čestitaju zakletvu i požele da je on i ispuni. Oni koji ostanu kod kuće, ostali članovi porodice, sede pred televizorima i očekuju da vide i svog vojnika, jer su televizije vrlo često prenosile polaganje zakletve.

Odlazak decembarske generacije vojnika 2010. godine u njima određene vojne pošte predstavlja kraj dobrovoljnog prijavljivanja u mirnodopske jedinice i istorije jednog načina služenja vojske.

Ispraćaji ostaju samo u sećanju, ukinuto je redovno i civilno služenje vojnog roka, a Vojska Srbije je „profesionalizovana“.

Kako u današnje vreme nema više ispraćaja u vojsku, naš narod sve češće obeležava punoletstva, godišnjice braka i druge povode, koji su uz dobru muziku i obilatu trpezu u prisustvu zvanica veoma slični ostalim svečanostima.