Приредила: Јасмина Перовић
консултант: Сњежана Вукмировић
сарадници: Верица Миловановић, Милан Т. Недељковић и Горан Недељковић
Развој школе и школства у Реснику је незаобилазни сегмент ове Хронике. Основана још далеке 1870. године, ресничка основна школа је дуги низ година, боље речено деценија, била једина образовна и културна установа у насељу.
Сам развој школе имао је велике успоне и падове, а пролазио је и кроз многе историјске ломове и обнављања. Ипак, школа је увек била расадник знања, културе, стваралаштва и свих правих вредности, лучоноша која је свакако допринела укупном друштвеном развоју Ресника.
Грађу за будућу монографију школе, а сада део ове Хронике, потражили смо у Летопису школе који је, нажалост, вођен тек од 1958. године. Први летописац је био учитељ Алекса Шеговић, који чак и није радио у Реснику, а каснији летописци били су наставници школе. Међутим, приликом писања летописа наставници се нису водили одређеном методологијом тако да су подаци који су уношени у овај документ често непотпуни, уочене су недоследности у избору тема о којима се писало, и оне су биле углавном ствар избора самог аутора летописа. Зато су у појединим периодима изостављени врло важни подаци који се тичу појединих области из живота школе. Сама школа нема своју монографију, иако је завређује, па сматрамо да ће овај наш прилог Хроници Ресника бити мотивација неком наставнику да се прихвати тог озбиљног и одговорног посла.
Надамо се да нам наши читаоци неће замерити на методолошким недостацима, на изостављању многих имена наставника или ученика који су битно обележили периоде развоја саме школе. Тај проблем би требало да буде превазиђен неком будућом књигом о школи. Сматрамо да ће савременом читаоцу бити занимљив овај текст, пошто је мало мештана Ресника који познају развој школе од њених почетака до данас.
Вредело је …
„Трепери бреза мирисом септембра и мрси косу несташном дечаку. Музика ветра звонку грају допуњује.
У једну песму слило се све. И уздах младе учитељице што први пут ступа у учионицу. И од тог дана, далеког, а тако блиског, живи новим животом даривања без краја. И примања унедоглед.
Испред учионице престаје све. У учионици почиње све. И траје. Као безброј звездица трепере очи знања жељне.
Треба доживети погледе малишана тако бистре и наивне, тако жељне и искричаве – осетити невидљиву нит што их нераскидиво веже за цео живот, за учитеља, прву особу која у школи стаје пред њих и почиње грандиозно дело – стварање човека.
Први расклимани зуб и прва суза због превисоке столице, и руменило на образу, и несташни чуперак и утрнули прстићи – све то се преплиће са првим словима, решеним проблемом, другарством.
Учитељ није за оцене само, за један дан и годину једну. Учитељ је за цео живот.
Зна то учитељица што већ утабаним стазама корача и сећа се брезе једног јесењег дана у једном селу. Колико пута је била мајка девојчици поцепане хаљинице и нежна сестра што стихове пише. И научник који све зна, и чаробњак да све може, и вила да свуда стигне, и учитељица да учи и воли. Јер учитељ није за један дан, за оцене само и годину једну.
Учитељ је за цео живот!
И док грицка посну корицу хлеба, смеши се учитељица у пензији плавокосом дечаку. Док чека у реду за хлеб црни – сећања се буде. И срећна је! Јер њено је дело мост на реци. И солитер у граду. И виртоуз на виолини. И пилот у висини. И ложач крај котла. И угаљ у котлу. И глумац у позоришту. И чистач на улици. Све је то њено, и зна да је вредело издржати. Не поклекнути пред потцењивачким погледом, пред омаловажавајућим односом бирократије, уценама газдарица и ситнишем у џепу.
Можда ће ово помоћи некој младој учитељици која, устрептала, праћена шумом бреза, први пут улази у учионицу.“
Вредело је …
(Непознати аутор)
Познато је да је у Србији под Турцима било врло мало писмених људи. Први писмени људи били су свештена и лица при манастирима. Стање се почело постепено мењати тек за време Првог и Другог српског устанка довођењем писмених људи из српске Војводине, која је била под Аустро-Угарском. И саме вође и челници устанка били су или потпуно неписмени (књаз Милош) или су знали само да се потпишу. Знање се стицало радом и искуством и усмено преносило на зборовима и славама, на прелима и поселима, често уз гусле крај огњишта. Прве школе биле су приватне, у имућнијим кнежевским, кметовским и трговачким кућама. Године 1820. у Кнежевини српској било је свега око 20 школа, а 1836. године било их је 72.
Отварање основних школа ишло је доста споро, и оне су, чини нам се, пре и више отваране у унутрашњости него у најближој околини Београда. Међу првим школама у ближој околини Београда помињу се школе у Остружници, у Рипњу, из времена Првог српског устанка, па оне основане тридесетих година и касније (Врчин 1836, Ресник и Рушањ 1870, Бели Поток 1873. године). Најкасније школе су добили Зуце 1901, Пиносава и Бањица 1907. године и Раковица после Првог светског рата.
Овако касно оснивање школа, поред недовољне бриге и материјалних могућности власти, свакако је последица и недовољног интересовања ондашњих мештана. Отуда дуго није било писмених људи или су били врло ретки, а о вишим школарцима, трговцима, занатлијама и слично тада се није могло ни мислити, иако нам је Београд био надохват руке.