Пре 60-70 година скоро сва села у Србији, као и сам Ресник, била су без електричне енергије. Старији мештани добро памте како у вечерњим сатима није било нимало лако бавити се неким послом у кући и око куће, уз оскудну светлост лојаница, свећа, луча, петролејских лампи, фењера… Често би говорили да је мрак досадио и Богу и народу. Зато су били принуђени да одмах после вечере оду на спавање, а устајали би чим се огласе први петлови, орни за радове на својим имањима. Помало су завидели становницима града што у свако доба имају електрично осветљење. Скоро да није било човека у Реснику који није сањао да и у њихово село једнога дана стигне електрична енергија.

Одмах после рата, на Збору мештана крајем 1946. године, иако доста осиромашени ратним збивањима и обновом, Ресничани су на иницијативу Месног одбора договорили да заједно са Електричарском задругом, која је основана 1946. године, уведу електричну енергију у село. Иако за овај посао уопште није било материјалних услова, стручне снаге и средстава, са иницијативом се није стало. Изабран је одбор који су чинили: Дамјан Дача Митић, Рака Миљковић, Војислав Недељковић, Мима Недељковић и други. У акцију се кренуло одмах. Почело се од личних средстава, према материјалној могућности, ценећи удаљеност, бројност домаћинства, рад који је требало уложити, као и друге околности. Било је ту и отпора и сумње, критике и незадовољства код неких мештана, који су говорили да не треба давати толике паре за једну сијалицу. Ипак је преовладао разум код великог броја сељана да радови око електрификације села треба што пре да почну.

Недуго потом кренули су радови трасом од Кнежевца, преко Кијева, најкраћим путем кроз ливаде у Кречанама до првих ресничких кућа. Од Кнежевца до села постављени су метални стубови. Ови стубови су допремани из барутане коју су Немци 1944. године минирали. Првобитно су стубови користили као ограда око барутане, али пошто после минирања барутана није имала функцију, организовано и плански су премештани и постављани као бандере за електрификацију Ресника.

За развођење мреже по селу мештани су били дужни да обезбеде багремове бандере, да плате жицу и ископају рупе у којима ће бити постављени стубови. Најпре је монофазна струја уведена у Месни одбор и Ресничку школу. Већина домаћинстава је платила заједничке трошкове, а онда су према својим материјалним могућностима уводили струју и у своје домове. Велики проблем је представљао недовољан број квалификованих електричара, тако да је посао око електрификације домаћинстава био прилично успорен. Света Вићентијевић, Влада Мелих, Мића Ружић и други били су главни мајстори за развођење струје и имали су пуне руке посла. Струја је задовољавала основне људске потребе. Електрификацијом села наступило је једно лепше и благородније доба, које је омогућило да људи удобније живе и раде.

Почетком 80-их година дрвени стубови су замењени металним или бетонским бандерама. Урађена је и улична расвета у свим већим улицама, која је омогућила да се људи у вечерњим сатима осећају пријатно шетајући селом. До сада је у селу изграђено неколико трансформатора и уведена је трофазна струја, тако сви уређаји раде без проблема. Стога се несташица струје и кварови на електричној мрежи ретко дешавају.

Трафо станица Београд 3

Ваља напоменути да се у Ресничком атару налази и Трансформаторско постројење, Београд 3, за транспорт и снабдевање струјом већег броја места у Србији. Постројење је пуштено у погон 1960. године и носи име по славном научнику Николи Тесли.

Током Нато агресије на нашу земљу Трансформаторско постројење је тешко оштећено разорним пројектилима 23. априла 1999. године. Том приликом из погона су испала и потпуно уништена два енергетска трансформатора, већи број различите електроопреме, као и сама командна зграда. Пошто је систем брзо оспособљен за рад, НАТО агресори су га 7. маја поново гађали пројектилима, који у свом пуњењу садрже специјална високопроводна графитна влакна за изазивање кратких спојева. По окончању НАТО агресије на нашу земљу Трансформаторско постројење Београд 3 у потпуности је оспособљено за рад.

У дневном листу „Политика“ од марта 2013. године, у рубрици Међу нама, између осталог наводи се да је при бомбардовању Трафо станице Београд 3 исцурело око 150 тона пирелина, а 2000. године та количина је процењена на око 80 тона. Поставља се питање да ли је у рату преувеличавана штета или је накнадно умањивана?

Први радио и ТВ апарати

Почетком педесетих година у Реснику је постојао покоји радио, чешће транзистор, а већ крајем педесетих почиње њихова масовнија куповина, као и набавка првих ТВ апарата. Први телевизори су код старијих људи изазивали сумњу и неверицу. Многи нису веровали да се у дрвеној кутији са стакленим излогом (како су називали телевизор) могу чути и видети живи људи. У почетку су само имућнији домаћини куповали та чуда од технике, а касније и свака кућа у селу могла је и тиме да се подичи. Били су то углавним уређаји „Електронске индустрије“ из Ниша, „Руди Чајавеца“ из Бања Луке и „Рада Кончара“ из Загреба. Међу првим телевизорима у селу, како нам је испричао Љубомир Недељковић, набавило је Културно-просветно друштво „Младост“ још 1959. године. Телевизор је купљен од прихода улазница са приредби, а био је постављен у старом Дому културе, некадашњем турском хану. Већ почетком шездесетих година почела је куповина ових уређаја међу имућнијим мештанима. Међу првима телевизоре су купили Ива Живојиновић, Љубомир Недељковић, Јован Миловановић, Живка Бакалка и други. Куће које су имале телевизор, обично би га постављале у велику, гостинску собу, где би се увече окупила родбина и комшилук, поседали на клупе и пратили програм. Преко лета телевизор би се износио на терасу или прозор како би окупљени у већем броју могли да прате програм. Окупљања су почињала око пола осам за време првог дневника, а програм би се пратио до краја, мада је увек завршавао пре поноћи, уз обавезна препричавања сутрадан шта је виђено или пропуштено. Филмови су били занимљиви свима, посебно деци и младима, док су мушкарци са посебном пажњом пратили бокс мечеве.

Већ одавно то није више ствар престижа, већ пуке потребе без које би живот био незамислив. Многа домаћинства имају и више ТВ апарата, у свакој соби по који. Сви користе многобројне домаће и стране сателитске ТВ сигнале кабловских мрежа пратећи програме на ТВ апаратима стране производње. Облици, дизајн и модели ТВ апарата су разноврсни, а њихове димензија се крећу од површине паклице цигарета до површине читавог зида у дневној соби.

Технологија је у толикој мери напредовала да се помоћу савремених апарата путем сателита сликом и звуком могу и видети и чути сва дешавања са најудаљенијих делова планете и самог космоса. Појавом интернета и мобилних телефона Ресничанима више ништа није далеко ни недоступно. Заједно са модерном технологијом корачају упоредо за лепшим и богатијим животом.

Ресничка радио-станица

„М Радио“ је почео са емитовањем програма 1995. године на фреквенцији 93,8 MHz. Одличним избором народне музике освојио је срца својих слушалаца. Зашто баш „М Радио“? Чињеница је да је најлепше доба сваког човека управо његова младост. Дакле, Радио Младост.

Осим што смо били млади, наш заштитни знак је показивао и то колико смо смели, храбри и борбени. Симпатичан булдог жуте боје са медаљоном красио је слово „М”, био је знак по коме су нас људи препознавали.

Амбициозни, млади људи били су део нашег тима. Сложна екипа, увек спремна за комуникацију и добар хумор, чинила је да наш радио буде оно што јесте. Велики број емисија са директним укључењима слушалаца у програм пружао је прилику љубитељима добре народне и забавне музике да се јаве, поздраве своје пријатеље, породицу, љубав и да по сопственој жељи чују своју омиљену песму. Често су на таласима нашег радија гостовали познати књижевници, глумци, естрадни уметници, спортисти, историчари: Мира Алечковић, Љиљана Стјепановић, Раша Попов, Мирослав Кокошар, Лепа Лукић, Снежана Ђуришић, Сава Радусиновић, Недељко Билкић, Новица Неговановић, професор др Јован Деретић и многи други.

Ево неких од најслушанијих емисија „М Радија“:

„Јужни ветар“ – у периоду нашег рада најслушанија музика била је из продукције „Јужни ветар“, па су слушаоци имали прилику да се укључе уживо у програм радија и пожеле да чују омиљену песму, упуте поздраве и проћаскају са водитељима.

„Луда ноћ“ – емисија забавног карактера коју су, поред добре музике, испуњавале и различите теме као подлога за комуникацију са слушаоцима.

„Кад су крцкале плоче“ – музичке жеље и преслушавање домаћег народног евергрина.

„Времеплов“ – музичке жеље и преслушавање забавног евергрина.

„Урнебес“ – весела емисија у којој су слушаоци имали прилику да слушају тада популарну турбо-фолк музику.

„Хит дана“ – гласањем и избором слушалаца бирана је песма дана.

Као што знате, све у животу има крај, па је управо то доживео и „М Радио“. Одлуком Републичке радиодифузне агенције „М Радио“ није добио дозволу за емитовање, иако је све услове испунио, тако да је последњи сигнал пуштен у етар у децембру 2006. године. Ипак, нисмо могли да се помиримо са чињеницом да не постојимо, јер „М Радио“ можда није био присутан на нашим фреквенцијама, али у срцима људи који су га чинили и волели био је постојанији него икад. Стога, пет година након свега одлучили смо да се вратимо на велику радијску сцену путем интернета на адреси www.mradiobg.com. Конкуренција је јака, али нашим залагањем и трудом надамо се великом успеху и да ћемо уз помоћ слушалаца поново постати оно што смо некад били – најслушанија радио-станица у Београду и околини.

У краћем периоду у Реснику је функционисао и радио „Фолкан“ у кући Славка Недељковића Дишиног, радио “Марко”, радио ТИК, поред радија М породице Стојановић у Подавалској улици бр. 24.