Ресник дуго није имао своју пошту, па су писма слата једино у случају да неко има сина у војсци или родбину и пријатеље изван граница земље, ређе у унутрашњости, а и тада су их односиле млекаџије у Београд и тамо их предавале у пошту. Године 1931. Ресник као поштанско подручје припада пошти Железник, а писма су остављана у Народном одбору све до 1935. године, када се отвара пошта са првом телефонском линијом у Реснику која је радила до почетка Другог светског рата; тада престаје са радом због ратних операција. Тај период траје до 1944. године, када поново почиње са радом и углавном носи пошту за немачку команду. После краја рата пошта наставља са радом и обавља одређене врсте послова, углавном прима писма и пакете; платног промета није било, а из истих разлога се доставља пошта примаоцима. Радио је само један службеник и чистачица Невена Петровић. Немамо тачан податак ко је био први службеник, али мислимо да је то био Момчило Мома Радојичић, поштар, који је у пошти Ресник дочекао и пензију. Пошто село Рушањ до 1970. године није имало своју пошту, припадало је као доставно подручје пошти Ресник, а по пошту из Рушња су долазили Иван и Ружа Кодић. Достављача поште у том периоду није било, него ако неко очекује писмо, долазио је у пошту и узимао. У то време у пошти није постојао телефон, него само у Железничкој станици, али грађани нису могли да га користе. Касније, до 1978. године телефон је имала и пошта, али и школа и Месна заједница. Ако би неком у току ноћи био хитно потребан телефон, звао би Мому, управника поште, који је у њој и становао и давао телефон на услугу. Како је време пролазило, повећавао се и обим посла и проширивала делатност поште, тако да су грађани могли све послове везане за делатност поште обављати у ресничкој пошти: слање писама, пакета, новца, телеграма, у било који крај света.

Постојао је један телефон са кога су грађани могли да телефонирају. У том периоду указала се потреба за једним поштаром, и први који је ту делатност обављао био је Воја Ђорђевић Циганин, који је то радио све док није прешао у Општину за курира. Воју на послу поштара замењује Светолик Нешић, који тај посао ради око годину дана, када прелази у Земљорадничку задругу Ресник. Светолика замењује Миша Ђорђевић, који је дошао из Сталаћа, и као и Светолик, посао поштара обављао око годину дана, када одлази за Београд. Мишу 1964. године замењује поштар Ђорђе Ђока Златковић, још увек у сећању Ресничана. Због повећања обима посла, 1965. године за поштара долази Драгослав Златковић, брат Ђорђев, и носи пошту у улици Љубише Јеленковића и село Рушањ. Године 1965. као поштар запошљава се Драгиша Стојковић, и он и Ђорђе носе пошту у Реснику, а Драгослав у Рушњу, све до 1978. године, када се тамо отвара пошта. У ресничкој пошти су тада радили још и Томислав Ивановић, који 1976. године прелази у пошту Раковица, где је прешао и Ђорђе, када за поштара долази Душан Вељковић. Пошто је простор у старој пошти био скучен, гради се нова пошта у улици Славка Миљковића, која се отвара 1975. године, са шалтер салом, канцеларијом управника, салом за достављаче поште и просторијом за телефонску централу.

Самодоприносом до телефона

Године 1976. Месна заједница, организујући самодопринос грађана, закључила је уговор са ПТТ о изградњи комплетне телефонске мреже и телефонске централе за 400 приључака. Убрзо је и ова централа постала недовољна, па је постојећа централа замењена новом, такође самодоприносом и значајнијим учешћем средстава грађана. Проширењем постојеће и добијањем нове централе многи двојници добили су посебне бројеве. Последњих неколико година централа је проширена, тако да сада скоро свака кућа има телефонски прикључак, а понека и више.

Момчило Радојичић, који је свој радни век провео у пошти у Реснику, одлази у пензију, а за вршиоца дужности постављен је Милан Живојиновић; он тај посао обавља до 1977. године, када је из Барајева у пошту премештен Драгољуб Лазовић који ту делатност обавља до 1981. године. После тог периода, због потребе посла, управници су се с времена на време мењали.

Како се Ресник ширио, тако је нагло порастао и прилив писмоносних пошиљки, па су током 1977. године примљена и четири поштара: Милан Јовић, Новица Радојичић, Љубинко Митке Митровић и Стојан Батке који је радио као достављач телеграма. У пошти су постојала два шалтера, за уплату и исплату новца, на којима су радили Лазар Лаза Николић и Душан Вељковић, бивши поштар, кога замењује Радмила Рада Јанковић. Чистачица поште је била Ружица Ружа Петровић, коју је њена баба Невена Петровић још као девојчицу водила са собом да јој помаже у старој пошти. Ружица је много волела цвеће, кога је било пуно по читавој пошти, тако да је странка, када уђе у пошту, имала утисак да је ушла у продавницу цвећа. У сезони годишњих одмора примани су поштари на одређено време, па су тај посао радили Милан Николић, Радослав Николић и Радиша Митровић.

Пошта се прилагођавала развијању нових телекомуникација, па је прва антена за мобилну телефонију постављена 1998. године у дворишту Милије Марковића у Подавалској улици, а касније је монтирано неколико предајника мобилних оператера, тако да сада у Реснику ретко ко нема мобилни телефон или интернет. На згради поште монтирана је антена за пријем сигнала са сателита, чиме је Ресник потпуно покривен кабловском телевизијом. У прилог побољшању квалитета нашег стандарда у ПТТ саобраћају значајну револуцију су унели мобилни телефони, као и други облици комуницирања путем интернета. У данашње време само старија лица због проблема с руковањем вероватно немају мобилни телефон, али зато га наши најмлађи добијају одмах по поласку у школу.