Мостови и тунели

Атар Ресник се простире на благо брдовитом терену. Градњом путне инфраструктуре, највише у прошлом веку, а у циљу боље повезаности, неминовне су биле градње многих железничких и друмских тунела, мостова и надвожњака, усека, прелаза и других путних веза.

Само преко Топчидерске реке у атару Ресника постоји неколико мостова, узводно у Патин Мајдану, на Железничкој станици у улици Александра Војиновића (отворен 1946. године), мост у ливадама код рампе за прелазак у њиве (Парлоге, Кадинац, Гај), а непосредно у његовој близини и већ давно започет (вероватно негде средином седамдесетих година) и још увек незавршен мост за прелаз преко Топчидерке и пружних колосека ка њивама, затим мост у ливадама Кречане и други код границе са Кијевом.

Изградња првог ресничког моста преко Топчидерске реке на Железничкој станици имала је посебан значај. У изградњи овог моста предњачили су омладинци. Била је то велика част и обавеза за све нас, испричао нам је Бора Лукић. „Ја као 16-годишњак, када огладним током рада, отрчим кући, намаже ми мајка парче хлеба и масти, па се трком вратим да што више урадимо. Тако су радили и моји вршњаци. Поред нас омладинаца, у изградњи моста је учествовала и једна мања италијанска јединица, која је ту била заробљена.“

Догађај свечаног отварања моста преко Топчидерке Живко Радојичић је овако записао: „На отварању моста 1. маја 1946. године окупило се читаво село да увелича ново дело наших суграђана. То је био најсвечанији и најлепши дан за све мештане после толико тешких и тужних година које је рат нанео.“

Преко Раковичког потока, на делу од Јелесинца (улаза у тунел Стражевица), па до Сервиса „21. мај“ постоји чак петнаестак мостова (мостића, насипа или прелаза): код тунела Стражевица, код тунела у Зелењаку испред извора Рибник, после Рибника неколико прелаза за бараке и Сунчани брег, два код манастира Раковица и пешачки прелаз код извора Свете Петке, на кривини код Сервиса „21. мај“ и други.

Поред друмских мостова намењених теретним и путничким возилима и мањих мостова, односно прелаза намењених пешацима, у атару насеља налазе се и значајне регионалне и међународне комуникације: тунел Зелењак – Кијево и два новоизграђена тунела „Стражевица“ за повезивање деонице ауто-пута Бубањ Поток – Добановци, железнички мостови и тунели на прузи Београд – Ниш код Кијева у Ливадама Кречане и ка Рипњу, затим на прузи Београд – Мала Крсна у Зелењаку (пролази код Кречана и улази код Гајева ка Остружници); у току је градња моста на Јелесинцу, крај Кружног пута и други.

Често се развијеност земаља мери по њиховој путној инфраструктури. Уколико погледамо нашу ауто-карту и упоредимо је са мапама западних земаља, па видимо колико су оне испреплетане жутим линијама, растужиће нас сазнање колико смо ми још увек сиромашни. Међутим, и поред тога, наша Србија се налази на геостратешки врло значајном правцу између Истока и Запада, и као таква практично је незаобилазна комуникација у спајању ових простора. У наредним годинама можемо очекивати да ће кроз реснички атар проћи наша најзначајнија путна комуникација – аутопут Београд – Ниш. Радови на овом стратешки важном путном правцу значајно су поодмакли, што и наши суграђани прилично примећују.

Управо ове промене, изазване већим оптерећењем саобраћаја кроз Ресник, условиле су да је и наше насеље добило први семафор, на Кружном путу при уласку у Ресник. Поред Основне школе постављена је сигнализација из безбедносних разлога.

Сокаци и локални путеви

Од настанка Ресника, у најдужем периоду, путеви и сокаци у месту били су, као и у свим другим селима, земљани и каљави, те у периоду великих и дуготрајних падавина такорећи непроходни. Обично је то бивало ујесен када се оборе дуге јесење кише, кад се земља натопи, кад се на излоканим путевима појаве баре дубоке и велике као језера, а шинска кола дубоко засеку у блатњави густиш; тада је стварно било тешко. На појединим местима, на равним деловима и у јаругама биле су велике баре и локве, што је у дужем временском периоду отежавало пролаз. Туда се и пешице тешко могло проћи, једино држећи се за живу ограду, ређе плотове или прескачући преко дворишта. Када би се путовало колима, вода и блато су често допирали до колских осовина, а понекад и до груди стоци. И данас се стари Ресничани сећају тих бара и како је било тешко натерати стоку с пуним колима шаше и кукуруза да пређе преко тих удубљења. Нарочито кад се кола добро натоваре, па рабаџија целим путем мисли како да превали којих стотинак метара до куће а да се кола не заглаве, да не пукне ам или руда, да се не поломе кола или ко ће у таквом стању да га четвори.

Te данашње улице некад су биле сокаци, најчешће без назива или називани по фамилијама које су их настањивале, или по имену неког домаћина којег можда већ одавно нема, и о њима се није водило рачуна. Сокаци су били прилично мрачни, јер је обично, уместо ограда, багремово дрвеће сађено на самом складу што је затварало видик сокака. То је било последње о чему се бринуло. Ширећи своје двориште, воћњак или башту, сељаци су, кад год су ровили плот, померали помало ограду и стешњавали те наше сокаке, нарочито оне који су мање коришћени, негде на крају села. Тако су они постали уски да кола и нису могла проћи. Кад дође недеља или празник, авлије су се чистиле, а ђубре је избацивано на сокак. То је било уобичајено. Све што не треба у кући, у дворишту, то је за сокак. Сељак је гледао на сокак као на нешто туђе. Мештани су углавном заобилазили та велика блатишта; најтеже је било деци да дођу до школе, а да се не испрљају до колена. Зато су обично деца, па и старији људи, одлазили кућама још пре заласка сунца како би се пре мрака избегло блато. Мучно и тешко су живели људи тог доба. Обућа од свињске коже и гумени опанци врло брзо су пропадали од сталне влаге и блата.

У летњем периоду, после дуже суше, запрежна шинска кола су по путевима правила слојеве ситне прашине која би се угрејала на врелом летњем сунцу. Та прашина није много сметала јер није било аутомобила, ни обесних возача. Једино кад прође стадо оваца, онда се за њим дизало пуно прашине која је брзо обасипала плотове и оближње шљивике. Прашина је била посебан изазов и задовољство за децу која су се босонога играла правећи гомиле, „стогове“ и при завршетку игре бацала прашину увис или растеривала ногама, што је мало коме сметало.

Од квалитета путне мреже у великој мери зависила је и информисаност мештана о значајнијим догађањима. Струје није било, телефона такође, и све вести су преношене причом или читањем штампе. Колико ће вест брзо стићи зависило је и од путне мреже. Порта код Одбора је била главно место окупљања за разне зборове мушкараца старијих од 18 година. Новине су врло ретко долазиле, сем у кафане; доносиле су их из Београда прве млекаџије по повратку из града, најчешће прво у кафану Митра Пауновића, јер је она била најближа. По групама читане су новине у кафанама, и то ко је умео да чита и ко је добро видео, јер мало ко је у то време користио наочаре за читање, а млади нису залазили у кафане. Новине су биле углављене у рам од танког дрвета или траке и ишле су од стола до стола. По завршетку читања у једној кафани новине су, ако није било више примерака, ношене у другу кафану.

Пре стотину педесет и више година, од тадашњег центра села ка другим селима у окружењу водило је шест значајнијих путева: један преко Зелењака и манастира Раковица преко Топчидера до Београда (овај пут се и данас врло често користи); други пут је водио у Рушањ преко Орловца (део Бановског пута) па даље преко Липовице за Сремчицу, Железник и друга села; овај пут у већем делу више не постоји, већ само његов део који је пре неколико година калдрмисан, асфалтиран и спојен са новоизграђеним путем, чиме је веза са Рушњем скраћена чак за 7-8 километара; трећи пут води за Пиносаву (такође, овај пут је пре неколико година асфалтиран и веза са Пиносавом скраћена за око пет километара); четврти пут води у Јајинце и Раковицу (асфалтиран је само у делу до расадника, а остала деоница је и даље земљана); пети пут води у Бели Поток (то је део садашњег кружног пута који се под Авалом спаја са Авалским путем, некада званим царски друм, а касније стари крагујевачки пут), и шести пут води преко Кречана и Кијева до села Кнежевац, а од њега даље ка Жаркову, Бановом Брду и даље (такође, ово је део пута садашње улице 13. октобар, некада се деоница звала Бановски пут). Иако ти путеви нису били квалитетни, може се закључити да је Ресник имао значајне комуникације у старо време са околним местима, што му је давало и посебан значај. Веза са Београдом је била, углавном, преко Зелењака и Кијева, па преко Раковице (која као данашња тада није постојала) и Топчидера, најчешће пешице или запрегом. Сви ови путеви, у неким деоницама, били су сокаци или путићи, водили су кривудаво преко утрина и ливада, често поплављени или кроз ситно жбуње у долини или на неком пропланку. Било је ту и погодних места за одмор путника намерника у хладу обиља шуме уз освежење бистром водом са бројних и чистих извора или оближњих потока и Топчидерске реке. Ипак, када падне мрак, а окасни се, усамљеном пешаку путеви су били нешто што улива страх, па су стога и избегавани; блата је било свуда и дозлогрдило је свима, па је било потребно ослободити се блата.

Калдрмисање и асфалтирање улица

Мучили су се мештани Ресника газећи блато до колена. Донете су одлуке да се отпочне са калдрмисањем главних комуникација. Дошло је и то на ред и село се са овим послом ухватило у коштац. Овај подухват почиње после рата и траје педесетих и шездесетих година. Читаво село се покренуло, свако је давао по неколико надница и самодопринос од пољопривредног дохотка или од новачаних примања. Село је било сложно, јер је блато свима дојадило. Почело се са радом. Најпре је рађен пут од Кнежевца и Кијева (садашња Улица 13. октобра, део некадашњег Бановског пута) до Одбора у центру, а потом и до рампе на Железничкој станици. Градили су сељаци својом снагом и својом запрегом: превозили камен, шанчили, насипали туцаник, уводили нове самодоприносе. На изградњу пута излазило је и мало и велико.

Сећам се, како нам у овом запису приповеда Бора Лукић, Андре Николића како преврће и истoвара запрежна кола пуна ризле и камена. Дача Митић је тада био председник села и личним примером је предњачио у свим акцијама. Добошар Јоца Миловановић је тада обавештавао да се дође на збор, па су људи тако добијали обавештења о новим акцијама које ће се изводити у наредном периоду.

Година по година и сокак по сокак, за двадесетак година скоро цело село је добило тврду подлогу. Рађене су по договору прво веће улице: Авалска, Палих бораца, Славка Миљковића, Александра Војиновића, па затим мање улице: Јосипа Теларевића, Корчагинова, Браће Јеремић, Брестовачка и друге, и тако редом све до најмањих сокака.

Значајнија комуникација из ранијег периода био је такозвани Бановски пут, деоница од Кнежевца преко Кијева, поред Рибника, сада Улица 13. октобра, па улицом Александра Војиновића, дуж железничке пруге, где прелази рампу и креће према ливадама Арапчине ка Рушњу. На самој узбрдици, у близини тог пута у шуми налазила се кућица једног пустињака Пере Гагрице, који је ту живео сам са пуно мачака и паса, а чија је породица живела у Београду у огромном стану у улици 1300 каплара. Иако врло неугледан и налик на просјака, Пера је сарађивао са житељима Ресника тако што им је давао новац на зајам уз зеленашку камату.

Први двоточкаши

Почели су у Ресник да стижу и први бицикли. Ти двоточкаши били су права атракција у селу, деца су за њима трчала као и за првим аутомобилима. Међу првима бицикл је имао Мика Гаљац Николић. Није био себичан: када се спусти крај Одбора, свима је давао да направе по круг од Одбора до Цигана, тако да су многи реснички младићи баш на његовом бициклу научили одржавање равнотеже и окретање педала сопственом снагом.

Дошло је на ред и асфалтирање, сличним редоследом обављано као и калдрмисање. Већ половином седамдесетих у Реснику скоро да и није било макадамских путева. Асфалт је прекрио све, дошао свуда и привукао кола, а ова траже гараже и тако се у селу ствара нови тип градње. Моторизација се шири, ауто постаје потреба, и све је више кућа у нашим улицама и сокацима које имају возило и које при градњи куће предвиђају и гараже.

У организацији Месне заједнице са Београд путем, по угледу на уређенија места у околини Београда урадили су тротоаре у главним улицама села. Овим су практично заштитили старије и изнемогле људе, а посебно децу школског узраста која несметано и безбрижно одлазе до школе. Готово све улице су добиле улично осветљење, обележене су саобраћајним знацима, а 2010. године Ресник је добио и први семафор. Из безбедносних разлога на појединим местима су постављени лежећи полицајци, заштићени су прелази крај школе, постављене ограде и предузете друге безбедносне мере.

Некада сокаци, а данас улице Ресника

Данас у Реснику сви делови насеља су повезани међусобно и чине компактну целину. Године 2013. у насељу има преко шездесет улица којима су дата имена у разним периодима ширења насеља. Ових година, на почетку новог миленијума, Ресник има следеће улице:

Некадашњи сокаци готово ништа нису сачували од старине и нису више препознативи. Стари Ресник је био пун јоргована; у време њиховог цветања, око Ђурђевдана, читавим селом ширио се дивни мирис тек процвалих јоргована, и у том периоду Ресник је прелепо изгледао и још лепше мирисао. Није било куће без баште пуне јоргована, а данас тек покоје двориште има понеко стабло белог или плавог јоргована.

Последњих деценија све улице Ресника су асфалтиране, изграђене су нове куће, ограде, све мање има старих кућа и баштица с цвећем које су красиле село. Ресник има ново, модерније лице. Улице су добиле имена, али они који су им кумовали, заборавили су Крсту Пауновића, носиоца Карађорђеве звезде из Првог светског рата, а сигурно и још пуно других, врло заслужних наших суграђана. Ваљда ће се неко, кад ово прочита, и њих сетити, и верујемо да ће се у њихову част некој од улица и њихово име посветити.

Изградњом Кружног пута, односно обилазнице око Београда, скраћен је путни правац Шабац – Обреновац преко Ресника према ауто-путу, односно до Дунава преко Болеча и Гроцке, и обратно. Нова обилазница Бубањ Поток – Добановци такође иде преко Ресничког атара са два врло модерна тунела који су у фази градње.

Због својих комуникација Ресник је у свим ратовима био склониште у тешким данима за Београд. Готово да није било ресничког домаћинства у чијем дому за време Другог светског рата није боравила нека београдска породица, па је стога веза Ресничана и Београђана створила многа чврста пријатељства која су се генерацијама преносила и која се после толико година негују и данас.

Јавни превоз

Јавни превоз и везу са градом Ресник је имао до 1948. године само преко железнице и локалног воза Београд – Ресник, а потом је почео да саобраћа аутобус од Раковице (од трамваја) до Кијева. Први аутобус дошао је у Ресник 1957. године; био је то стари „Рено“ који је саобраћао од окретнице трамваја у Раковици до центра Ресника и окретао крај Месне заједнице, на месту где се данас налази бензинска пумпа. Градско саобраћајно предузеће Београд преузело је од железнице у највећој мери превоз путника и лакших пртљага до града. То је било и природно: аутобуси су саобраћали све чешће, станице су биле на пар стотина метара, многима су биле и испред самих кућа, а понекад су аутобуси стајали и по молби путника ван станица. Потребе Ресника за градским превозом постајале су све веће, па су увођене нове линије које су повезивале директно Ресник са Бановим брдом и Вождовцем, према потреби и у одређено време, мењане су трасе и дужине линија. За Ресничане у трајном сећању остају линије 541, 503, 504, а крајем осамдесетих Ресник добија и директну линију са Београдом која носи број 47. У садашње време из Ресника крећу три линије градског превоза. Линија 47 до Славије, линија 503 до Трошарине и линија 504 до Миљаковца три.

С правом се за другу половину прошлог века каже да је то период процвата Ресника, време које је донело благостање многим Ресничанима.