Извори и чесме

Снабдевању водом, као основном животном потребом људи, стоке и свега што је живо, одувек је посвећивана посебна пажња. Извори су током векова били главни снабдевачи села водом. Захваљујући саставу земљишта и релативно доброј пошумљености, Ресник је био богат здравом пијаћом водом. Њих је у селу било укупно 56, како их је 1866. године А. Богић пописао по именима, што смо истакли у Првој глави наводећи најстарије податке о настанку Ресника. О сваком од тих извора старији грађани могли би да испричају по неку причу или доживљај. Извори нису били култивисани, мало је чињено на њиховом уређењу, али су нудили здраву пијаћу воду.

Последњих деценија највише су били у употреби извори: Ладна вода, Сикиљевац, Васина Стублина, Патин Мајдан (између нишке и барске пруге), Кадинац, Лугњаче, Рибњак, Зелењак, Извор (виногради породице Танасијевић), Стублина (на имању фамилије Радовановић), Пландиште (на имању Луке Лукића) који је каптирао Петар Лукић и на каптажи написао:

„Да ли има шта на свету слађе
нег уморан сести у залађе,
напити се воде испод врела
и отрти врели зној са чела.“

У међуратном периоду сви су извори одржавани, чишћени и коришћени, а били су прави изданци освежења и окрепљења за уморне жетеоце, копаче, косаче и чобане који су ту напајали стоку. Извор Сикиљевац је привлачио многобројне госте. Крајем шездесетих крај њега је саграђена ловачка кућа чиме је овај извор постао и излетнички камп у малом. Свраћали су ту многи ловци и излетници како из Ресника, тако и из Београда. После ослобођења извори су више од двадесетак година имали исту функцију, а онда се постепено запуштају, заравњују, тако да данас многих и нема. Свакако у најдужем периоду и најзначајнији снабдевач водом Ресника била је Стара сеоска чесма са две луле у центру села. Природа није могла подарити Реснику веће богатство него надалеко чувену воду са Старе чесме. Око тог извора настанили су се и први житељи Ресника.

Пут до чесме је водио крај Мартића и Животића поред дворишта Живка Животића Кљеште. Ресничани који су становали ближе, свакодневно су дотеривали и стоку на појило. Ту су била постављена два корита. Једно је било ближе Савића кућа, а друго испод куће Милисава Живковића Шнајдера. У близини чесме било је купатило (објекат турског купатила) у коме је уочи Другог светског рата живео доктор Паталов са породицом. Ресничани који су даље живели, воду су најчешће превозили двоколицом на коју је шинама увезано дрвено буре са левком. Та бурад су називана „саке“ и стално су мењана ради пуњења водом. Чесма је касније била преуређена и измештена десетак корака више од самог извора. Сазидана је практично нова, горња чесма. Имала је чак осам цеви од два цола, са изобиљем воде. На чесми је била постављена плоча са именима бораца погинулих у Првом светском рату. Небригом становништва и локалних власти плоча је поломљена и вероватно затрпана крај извора негде у земљи, чиме су они који су у Првом светском рату дали своје животе за отаџбину у Реснику остали без иједног спомен-обележја. Зар то није брука и срамота за данашњи Ресник?

Скоро сва домаћинства су била упућена да бурадима, уз воловску или коњску запрегу, довлаче пијаћу воду из горе наведених извора, и то не само за људе, него и за стоку и остале кућне потребе.

Поред снабдевања водом, чесма је уједно била и централно састајалиште младих у тренуцима одмора за водоноше, а у време ношења литија и место где се чинодејствовало и правиле пригодне свечаности. Ту, поред чесме, често су почињале и прве љубави. Девојке би се договориле, а момци чобани би наишли са својим стадима и ту би се састајали. Били су то дивни и незаборавни састанци за младе. Тако су многи поред извора започели дружење, стекли симпатије и љубави, а понека су и крунисана свадбом.

Вода са чесме у Реснику је вечита. Ресничани су је величали и славили као нешто најузвишеније. Служила је за пиће уморном, за гашење угљевља врачарама, за кување, прање, за појење стоке, за градњу кућа и поливање башта… Највеће баште биле су баш ту око чесме. Ресничка чесма је Ресник. Ресник без ње не би постојао. Ресник је навикао на њу и она на Ресник. Без ње би Ресник замро, а она без њега пресушила. Велики број села добио је своја имена по води или дрвећу; могуће да је и с именом Ресника тако. Природа није могла већи дар да поклони Реснику него надалеко чувену воду, па се тако претпоставља да је по њој носио име још од Римљана: (RES-EI = извор).

Никада ником није падало на памет да окупа новорођенче из свог кућног бунара, јер се сматрало да је вода са чесме Богом дана за малу децу.

Постоји прича о Милији бунарџији који је имао обичај да се толико напије у оближњој кафани да не може ни да седи. Тада су га Ресничани водили до чесме да се умије и да се истрезни. За мање од једног сата долазио је поново у кафану потпуно трезан. Топчидерска река, Раковички поток и поточићи од извора Старе чесме, Рибника, Секиљевца и Зелењака олакшавали су снабдевање водом за заливање многих башта у њиховој близини. Управо из тог разлога у том потесу биле су најплодоносније баште, па су се поједине породице опредељивале за баштованску производњу и за потребе тржишта. Милутин Митић, Марко Маринковић, Драга Стојановић и други имали су најуређеније баште, а неки од њих су ангажовали и слуге за испомоћ.

Вода из потока Ладне воде и из потока Паригуз покретала је воденицу са великим каменом у власништву једног Јеврејина, која се налазила у близини пута за Делове на крају Брестовачке улице, а на Маринковића имању.

Бунари и локални водовод

Почетком 20. века у нашем селу почело се са копањем бунара. Многи су схватили да им је много лакше да у сопственом дворишту имају приватни извор, те да не морају свакодневно прелазити и већу удаљеност како би на обрамицама доносили воду или терали стоку на појило. Овај период је тражио и посебне мајсторе за ове врло стручне и ризичне послове, а таквих је код нас било. За њима је остало више бушотина које су стрпљиво и вешто копали не само у Реснику, већ и у околним местима. Бунаре су имали: Јеремићи Шанини, Стојановићи и Миловановићи у свом чаиру у Јелесинцу чак и више бушотина, Тацићи у Јатагану, Митровићи, Радојичићи, Николићи, Недељковићи Балканови и други. Све до осамдесетих година минулог века бунари су били у функцији. Све гушћа насељеност, копање септичких јама, наша небрига и зуб времена учинили су да су ови драгоцени извори у данашње време без заштите и потребне бриге, чиме је већи број урушен, а и оно мало што је остало углавном није у функцији.

Ресник је одувек имао довољно квалитетне воде за своје потребе. Био је једно од ретких села које је имало јак извор у центру села, такозвану „Стару чесму“, и више квалитетних извора у близини насеља.

Потреба да се снабдевање водом олакша, дуго је тиштала сва домаћинства, а посебно она чије су куће биле на брду и даље од чесме. Било је напорно свакодневно доносити воду на обрамицама или у рукама, ређе запрегом, за свакодневне потребе, за пиће људима и напајање стоке, за прање и кување и многе друге потребе. Крајем 1946. године формирани су одбори који су договарали, организовали и били носиоци посла на изградњи локалног водовода у Реснику.

Планирано је да свака кућа добије одређени број метара шанца, обично десетак по члану домаћинства, дубине најмање метар, чије копање морају да обезбеде њени житељи за постављање цеви. Учешће у овом послу узели су сви радно способни мештани Ресника и расположива вучна средства. Да би посао био стручно обављен, водовод је пројектовао Миодраг Ђорђевић, главни инжењер Београдског водовода. Прво је урађена каптажа и црпна станица, а онда базен који се и сада налази у Подавалској улици, код Маринковића кућа, на највишој коти насеља. Резервоар је чуван и ноћу све док се бетон није стегао, а потом је насипан земљом, около, до врха. Чувари су га обезбеђивали пушкама због страха од диверзије. Настао је проблем око обезбеђења мотора и пумпи. Наша делегација, како су нам испричали Бора Лукић, Петар Јовановића и Живота Животић, отишла је код Драже Марковића који је био министар грађевинарства с молбом да нам помогне. Дража је уважио молбе мештана, испословао и обезбедио систем за пумпање воде који је допремљен из Чехословачке. Водовод је пројектован за тадашње потребе села са око 1.800 становника. Грађен је самодоприносом мештана. Већ 1948. године из првих чесама је потекла вода. Окупљено је село и направљена велика светковина на подручју између старе Општине и задружне кафане. У то време већ су биле постављене и прве сијалице од старе Општине до кафане, тако да су осветљавале читаво подручје као трг на коме се окупљао велики број грађана, који нису скривали своје одушевљење. Посебно велико задовољство испољавала су деца, пошто више нису морала с првим мраком да одлазе на починак.

Ради боље снабдевености и покривености села, на свим већим раскрсницама, каквих је у то време било тринаест, постављена је по једна чесма на приближно истом растојању. Чесме су биле постављене на раскрсницама код: Старог дома, Маринковића кућа, Зорана Петровића, Живана Живојиновића, Велибора Николића, Милоша Стојановића, Милована Митића (код садашње продавнице „Голуб“), Милоја Радојевића, Љубомира Ивановића и на раскрсницама Брђанске и Корчагинове и Јосипа Теларевића и Браће Јеремић. Након тога грађани су разводили мрежу у своја дворишта, а онда и куће, нарочито онај ко је правио нову кућу. Вода је редовно хемијски и бактериолошки контролисана. Млаз воде са чесме никада није мењао интензитет ни приликом падавина ни током суше. Вода је била хладна, што је доказ да је извирала из велике дубине.

Све ове радове документарно су забележиле камере „Застава филма“. Као Филмски журнал овај документарац је често пројектован по београдским биоскопима и биоскопима широм Југославије пре главне филмске пројекције, као пример родољубља и акцијашког ангажовања младих у изградњи социјалистичке домовине.

Већ почетком педесетих година Месни одбор је предао водовод на одржавање Земљорадничкој задрузи Ресник. Задруга је 1956. године предала водовод Дирекцији за одржавање објеката Општине Чукарица.

До почетка шездесетих година интерни водовод је био проведен готово до сваког домаћинства. Копање и постављање секундарног водовода био је такође обиман и захтеван посао. Сви мештани су копали своју деоницу, јер је на сваког способног радника из куће пало да ископа одређену дужину шанца дубоког преко метра; биле су то велике радне акције у којима су готово сви учествовали. Довозили су сељаци и песак за облагање цеви – они са сточном запрегом одужили су лакше своје наднице, јер један дан са сточном запрегом вреди као три дана индивидуалног рада. Они који немају стоке, све одужују рукама. Ова фаза је била још захтевнија од увођења примарног водовода, јер је дужина шанаца које је требало ископати била значајно већа. После многих напора и овај посао је завршен. Све несугласице, па и спорови, брзо су заборављене. Ускоро је требало правити и шахте у двориштима за индивидуалне прикључке, што је био нови издатак и напор. Набавља се водомер и вода почиње да се разлива у куће, у штале, у баште… Сви користе нове благодети.

Довођење воде у сва домаћинства донело је многе олакшице и право благостање, посебно домаћицама. Данас су оне ослобођене ношења терета на обрамицама и све послове у кући обављају на много лакши и бржи начин. Само понеке баке памте и жале за минулим временима: својој деци и унучићима, када пусте чесму па се забораве, често кажу како је воду тешко донети, па је стога ваља и чувати.

Већ 1968. године због лошег одржавања Дирекција је водовод вратила Месној заједници, али и са намером да се ускоро планира повезивање на Београдски водовод. Неадекватно одржавање мреже са учесталим кваровима и нарастање насеља на око 9.000 становника чинили су озбиљан проблем у водоснабдевању грађана.

Службеници Месне заједнице, у времену функционисања локалног водовода, обилазили су домаћинства и са водомера евидентирали потрошњу воде. Овај посао дуго су обављали: Љубинко Митровић Митке, Рака Миљковић, Бана Недељковић, Десимир Павловић и други.

Иако је већ седамдесетих година скоро свако домаћинство имало доведену воду и купатило, што је ранији начин живота значајно олакшало и изменило, све чешће несташице и слаб притисак изазивале су негодовања и протесте грађана.

Године 1974. у насељу се догодила велика епидемија заразне жутице (hepatitis B). Епидемија је изазвала општи поремећај у животу и раду становништва свих популација, нарочито деце школског узраста, a извором заразе сматрао се стари водовод и дотрајале зарђале цеви у којима су се мешале отпадне са пијаћом водом. Ово је био основни разлог да се локални водовод угаси и Ресник повеже на градски (савски) водовод. Скупштина града Београда је започела градњу водовода и постојећу мрежу, са замењеним новим цевима у главним улицама, убрзо везала на градски водовод. Тиме је стари локални водовод стављен ван функције. Било је ту одређених тешкоћа, пошто нису сви крајеви Ресника имали равномеран притисак, па се некада чекало и по неколико година за постављање цеви већег пречника. Данас можемо рећи да свака кућа у Реснику користи воду из градског водовода.

Увођењем квалитетније водоводне мреже са јачим притиском видно су поправљени и унапређени хигијенски услови грађана, односно лична хигијена како младих, тако и старијих. Свако домаћинство има купатило и санитарне чворове са септичким јамама, јер нема свуда канализације. Купатила су опремљена свим уређајима и препаратима за одржавање хигијене. То је доказ напретка животног стандарда места и хватања корака са савременом цивилизацијом. Када се деси да повремено нестане вода или је искључе, сви осете велику празнину, и тек се онда увиђа вредност те течности која живот значи.

Дуго су и после увођења воде у домаћинствима на већим ресничким раскрсницама одолевале постављене чесме као симболи олакшања и снабдевања села водом. Данас их је остало само још три да подсећају на стара времена.

Канализација

Једно од већих незадовољавајуће решених питања са којим се многи грађани садашњег Ресника сусрећу јесте канализација. Индивидуални покушаји породица да се ово питање делимично реши или одложи до трајног решења копањем септичких јама, само у мањој мери ублажили су муке великог броја породица. Копање и непрописна изградња септичких јама, махом у гушће насељеним четвртима, у великој мери су узроковали многе проблеме, којих у овом моменту вероватно нисмо у потпуности ни свесни. Септичке јаме су за дуги низ година запрљале и затровале земљиште у непосредној близини, загадиле природне изворе пијаће воде и у неколико случајева биле покретач мањих и већих клизишта са озбиљним последицама и великим проблемом. Локална и шира друштвена заједница не посвећују овом, можемо рећи, општем проблему потребну пажњу.

У значајном броју и већих и мањих улица Ресника није спроведена канализација. Појединачни покушаји и самоорганизовање грађана само делом решавају ово врло сложено питање које захтева и велика материјална улагања. Непланска и дивља градња и непоштовање урбанистичких планова значајно отежавају решавање питања канализације.

Многи Ресничани и сада се нерадо сећају вишегодишњих радова на изградњи водоводне и канализационе мреже у улици 13. октобра, у делу између улица Палих бораца и Гајског пута. Радови су почели половином осамдесетих и трајали десетак година. Било је врло тешко проћи овом улицом и пешке, а какве су све тешкоће и проблеме имали мештани који у овом делу живе, то само они знају.

Само у већим улицама Ресника урађена је прописна мрежа, мада ни читаве дужине ових улица нису обухваћене. За овакво стање постоје и извесна оправдања, јер на појединим странама ресничких брда не постоје пројектовани колектори и изграђена канализациона мрежа, усмерена природним падом како би се повезали поједини делови насеља. Из ових разлога врло често су импровизоване мреже које повезују најчешће неколико кућа или део улице, које одводе отпадне воде у оближње потоке или Топчидерску реку. Ова појава је у толикој мери угрозила еколошки систем не тако давно чистих и бистрих потока и река да већ данас у њима и нема биљака, водених животиња и инсеката који су их раније насељавали.

Уређење корита Топчидерске реке

С почетка седамдесетих, па све до половине осамдесетих година, најчешће током лета трајали су радови на уређењу корита и тока Топчидерске реке. Бројне су генерације које се и сада сећају поплава које је стварала ова омалена река. Обично с пролећа, кад се отапа снег, или током летњих и раних јесењих киша, она прихвати сву воду из корита оближњих потока и усмери је даље ка Сави. Често су те воде биле преобимне за њено корито, што је стварало велике поплаве дуж њеног тока, са озбиљним последицама у којима је највише страдало подручје Патин Мајдана и Железничке станице. Припремом одговарајућих пројеката, уз учешће механизације и вредних руку локалних омладинских бригада, корито Топчидерске реке је култивисано и поплочано бетонском подлогом у значајном делу њеног тока кроз Ресник, Кијево, Кнежевац и Раковицу, што је за дужи период решило или, можда, ублажило потенцијалне опасности које ова река може нанети.

Клизишта

Највећа клизишта са већим последицама, као што су рушење путева, одређеног броја кућа, помоћних и других објеката, последњих деценија имали смо на Стражевици, дуж улице 13. октобра, на Голом Брегу, у Деловима и Брестовачкој, у Александра Војиновића и другим деловима насеља. Питање је колико су успешно санирана и да ли ће се поново покренути.