Блуза је израђивана од цица или порхета са рукавима, а закопчавана је дугмадима. Била је дужине мало испод струка; око врата је имала крагну, рукави су били дуги или до испод лакта.

Кецељак је ушао у моду када су се појавили фабрички материјали циц и порхет. Било их је са два лица, па су кецељци опасивани са обе стране. Шили су се широко са једним џепом са десне стране у горњем делу. Опасивани су са две траке које су шивене од истог материјала.

Кецеље су ткане од истог материјала као и сукње и у истој дужини, а ширине око 60 центиметара. Оне су покривале преклоп крајева сукње. Израђиване су у једној или више боја, са шарама или без њих. Около је могла да се пришије нека ужа чипка. За велике летње врућине израђиване су посебне кецеље, које су коришћене уместо сукања.

Кожув (кожух) је израђиван од коже са два џепа; кратки без рукава ношен је у пролеће и у јесен. Дугачки зимски, са рукавима, такође је шивен са два џепа. Кратки је прављен до струка, а зимски до дужине опружених руку. Летњи је био без крагне, а зимски са крагном.

Кошуља је била дугачка до преко половине листова и врло комотна, а облачила се преко главе. Прорез је закопчаван са неколико дугмића; рукави су били до испод лаката. Око врата, на крајевима рукава и на доњем делу, кошуље су опшиване чипком или везене. Опасивана је појасом преко којег је неколико сантиметара „падала“ кошуља. Кошуља се није смела видети испод сукње, посебно код старијих удатих жена.

Јелек је један од мањих, али скупљих делова женске ношње. Од сомота се правио јефтинији, а од кадифе скупљи. Сомот је био у црној, а кадифа у бордо, лила или тегет боји. Били су врло лепо везени срмом, гајтаном и шљокицама. Између две шљокице стављан је тивтих, срма у облику цевчице, која се секла на дужину од једног центиметра, и концем се с везом спајала. Дужина јелека је била до испод половине леђа. Био је без рукава, а око врата полукружног облика. Предњи део је имао дугмад као и мушка антерија, али је ретко закопчаван, евентуално само једним дугметом. Постављан је танком поставом. Ношен је лети, само у свечаним приликама.

Марама. Глава је повезивана марамом, лети танком, а зими дебелом. Девојке су за свечане прилике имале плишане (мечка) мараме, а младе жене и мараме за убрађивање. У почетку 20. века старије жене су имале дебеле мараме израђиване од пређе, велике, квадратног облика 1,5х1,5 метар, које су коришћене зими, а прекривале су и рамена.

Накит су жене обожавале, без обзира на то у којем добу и којим временима су живеле: од бижутерије до оног најскупљег, све су волеле гривне – наруквице, минђуше, прстење. Волеле су да се ките дукатима, малим и великим, који су се носили у нискама око врата. Знале су да на врату носе читаво богатство. Неке су носиле ниске са сребрним новцем, а понеке и ниске са уоквиреним папирним новчаницама тог времена. Те девојке су тих дана чуване од стране родитеља да се не би догодио неки нежељени случај. Тај златни накит означавао је богатство куће из које девојка потиче, али она то често није односила у мираз.

Младе су у време првих одлазака у госте или на игранке, непосредно по венчању, украшавале главе посебним накитом. У селу се то зове „убрађивање“. Повезивале су на главу велику мараму од свиле или сомота, тзв. „убрадачу“, која је једном страном покривала леђа, а друга страна је била повијена изнад чела и притегнута за косу сомотском траком. Трака је била искићена сјајним шљокицама, старим сребрним новчићима, а у ретким случајевима и малим дукатима. По марами, на делу који је покривао главу, прибадане су игле са великим главама за које су качене и сребрне паре.

У старо време женски свет у нашем селу није знао за доњи веш, за грудни прслук и слично. Кошуља је била најинтимнија одећа и зато је њој поклањана велика пажња. За удају се много припремало. Не само ради даривања, већ и да би девојка понела све што јој треба за живот у новој кући. Тако су многе девојке приликом удаје понеле по четрдесет и више кошуља, двадесетак кецеља, десетак кецељака и сукњи, седам до осам паргара, по неколико разних ћилима, поњава, јастука. На шифонским белим јастуцима, често извезеним зеленом лозом, изражавано је младалачко расположење у стиховима:

„Ко радио – цвеће брао,
Ко спавао – мирисао.“

Опанци се по начину израде нису разликовали од мушких, једино што их жене нису везивале око листова већ само каишевима.

Оплећак је практично горњи део кошуље дужине до бедара; носио се лети и прелазио преко сукње када су врућине.

Прслук је нешто дужи од јелека, израђиван је од сукна, без рукава, са мало веза око целог обода и око отвора за руке. Дужине је био колико да покрије крста, а ношен је сваки дан.

Рекла је израђивана од сомота у дужини до испод крста. Била је постављена, зимска ватирана, закопчавана је на преклоп и имала крагну и два џепа са стране.

Скути као доњи део кошуље везивали су се у појасу учкуром и носили у летњем периоду.

Сукње су ткане од посебне, врло танко предене вуне која се звала влас. Доста дуге власи су посебно издвајане гребенима, основа и потка биле су од истог материјала, тзв. рудице.

Кројиле су се од неколико пола; биле су набране, дужине до испод колена; у појасу су биле толико широке да се, кад се опашу, крајеви додирују. Појас се шио двоструко. Везиван је са два учкура; доњи део је био опшивен сомотом ширине четири до пет центиметара или штриканом чипком. Изнад чипке могао се извести неки вез нарочито на девојачким сукњама. Набирање сукања је био врло тежак део посла у њиховој обради. У сваком селу је то радило само неколико жена. Ненабрана сукња је широка 3,5 метра, а када се набере, смањи се на нешто више од једног метра. Приликом набирања сукња се кваси и по дужини на неколико места прошива се канапом. Да би све боре биле исте висине, постојала је мера, парче танког дрвета дужине дупле висине боре. Када се заврши набирање, сукња се веже око неког дрвета да се осуши и да се боре „испресују“. Набирање сукње се обавља само једном, а облик бора остаје све док се сукња не подере.

Тепелук је врста женске капе.

Чарапе су плетене као и мушке, само им је дужина била до колена, а везивале су се врпцом плетеном од истог материјала којим се чарапа завршавала. Плетене су „клот“ и у рамфлама и могле су да буду местимично вежене.

Женска народна ношња из Шумадије, која је и у нашем крају негована, у првој половини 20. века била је једна од најлепших ношњи. То богатство шара на ношњи имало је вишеструки значај: да покаже богатство куће, да буде лепо и да „свака шара по три момка вара“. Наши момци и девојке, обучени у шумадијски костим, представљајући фолклорне обичаје на многобројним интернационалним фестивалима фолклора, добијају најпрестижнија признања од светских костимографа.

И данас су врло популарне изворне народне песме које говоре о женској лепоти и лепоти њихових костима. Песма „А што ти је, мила кћери, јелек раскопчан…“ на врло леп начин осликава облине девојачког тела, груди и лепоту младости. Старије жене су поред јелека облачиле и рекле искројене од разних штофова. Рекле од финог ситног плиша, украшене гајтанима, са дугим рукавима звале су се „либаде“. Такве „либаде“ су ношене и на двору, а често су их носиле и госпође у граду.

Девојке су на игранке, вашаре и друге благдане излазиле гологлаве, косе лепо очешљане, најчешће у плетенице. Радним даном девојке су носиле обичне мараме, често навучене на лице да не би изгореле на сунцу, док су старије жене на глави обавезно носиле мараме, радним даном од цица, а за свечане прилике од свиле или сомота, косе очешљане у пунђу. Некадашња народна ношња наших ближих и даљих предака може се још видети на концертима културно-уметничких друштава. Сачувале су је и понеке жене у селу, па је обуку на свадбама своје деце или ближих рођака.