Готово све одевне предмете наши стари су израђивали сами од домаћих материјала (вуне, коже, кудеље, лана) влачењем, предењем, бељењем, ткањем… Разликовала се мушка и женска, као и летња и зимска ношња. Било је разлике у ношњи старих и младих. Купован је памучни конац, пређа и друго штo je потребно за ткање платна и заснивање основе у разбоју, а понекад су куповани и израђени готови материјали.

Одећа од падобранског платна

У једном крају Манастирске шуме (сада је то насеље Сунчани брег), како нам је испричала Радмила Ђорђевић, рођена Радојичић, били су војни магацини у којима су после Другог светског рата остали неки материјали и конци за штрикање. Прича се да је деда Митар Пауновић говорио како су ти материјали (платна) за падобран направљени од дрвета, односно од целулозе. Били су лепих боја, али и хладни и крути, баш као да су од дрвета произведени. Оголели народ је од тога шио кошуље, блузе, штрикали су џемпере и чарапе. Да је било неудобно – јесте, али тих година није било избора ни начина да се дође до неког повољнијег, мекшег и топлијег материјала.

Управо је одевање једна од значајнијих области у којој се очигледно опажају различитости живљења у некадашњем и данашњем времену.

Ресничка ношња је слична ношњи Белог Потока, Пиносаве, Кнежевца, Железника, Жаркова, Зуца, Кумодража, Велике и Мале Моштанице, Сремчице, Рушња и неких других села. Ова сличност се тумачи пореклом мештана ових села, јер су сви, неки раније, неки касније, досељени из Западне Србије. Међутим, постоји битна разлика у ношњама села Раковице, Јајинаца, Великог и Малог Мокрог Луга, Винче, Болеча, Лештана, иако су и ова села такође врло близу Реснику. Разлог томе јесте тај што су ова села насељена углавном живљем из јужних и источних крајева Србије.