Bluza je izrađivana od cica ili porheta sa rukavima, a zakopčavana je dugmadima. Bila je dužine malo ispod struka; oko vrata je imala kragnu, rukavi su bili dugi ili do ispod lakta.

Keceljak je ušao u modu kada su se pojavili fabrički materijali cic i porhet. Bilo ih je sa dva lica, pa su keceljci opasivani sa obe strane. Šili su se široko sa jednim džepom sa desne strane u gornjem delu. Opasivani su sa dve trake koje su šivene od istog materijala.

Kecelje su tkane od istog materijala kao i suknje i u istoj dužini, a širine oko 60 centimetara. One su pokrivale preklop krajeva suknje. Izrađivane su u jednoj ili više boja, sa šarama ili bez njih. Okolo je mogla da se prišije neka uža čipka. Za velike letnje vrućine izrađivane su posebne kecelje, koje su korišćene umesto sukanja.

Kožuv (kožuh) je izrađivan od kože sa dva džepa; kratki bez rukava nošen je u proleće i u jesen. Dugački zimski, sa rukavima, takođe je šiven sa dva džepa. Kratki je pravljen do struka, a zimski do dužine opruženih ruku. Letnji je bio bez kragne, a zimski sa kragnom.

Košulja je bila dugačka do preko polovine listova i vrlo komotna, a oblačila se preko glave. Prorez je zakopčavan sa nekoliko dugmića; rukavi su bili do ispod lakata. Oko vrata, na krajevima rukava i na donjem delu, košulje su opšivane čipkom ili vezene. Opasivana je pojasom preko kojeg je nekoliko santimetara „padala“ košulja. Košulja se nije smela videti ispod suknje, posebno kod starijih udatih žena.

Jelek je jedan od manjih, ali skupljih delova ženske nošnje. Od somota se pravio jeftiniji, a od kadife skuplji. Somot je bio u crnoj, a kadifa u bordo, lila ili teget boji. Bili su vrlo lepo vezeni srmom, gajtanom i šljokicama. Između dve šljokice stavljan je tivtih, srma u obliku cevčice, koja se sekla na dužinu od jednog centimetra, i koncem se s vezom spajala. Dužina jeleka je bila do ispod polovine leđa. Bio je bez rukava, a oko vrata polukružnog oblika. Prednji deo je imao dugmad kao i muška anterija, ali je retko zakopčavan, eventualno samo jednim dugmetom. Postavljan je tankom postavom. Nošen je leti, samo u svečanim prilikama.

Marama. Glava je povezivana maramom, leti tankom, a zimi debelom. Devojke su za svečane prilike imale plišane (mečka) marame, a mlade žene i marame za ubrađivanje. U početku 20. veka starije žene su imale debele marame izrađivane od pređe, velike, kvadratnog oblika 1,5h1,5 metar, koje su korišćene zimi, a prekrivale su i ramena.

Nakit su žene obožavale, bez obzira na to u kojem dobu i kojim vremenima su živele: od bižuterije do onog najskupljeg, sve su volele grivne – narukvice, minđuše, prstenje. Volele su da se kite dukatima, malim i velikim, koji su se nosili u niskama oko vrata. Znale su da na vratu nose čitavo bogatstvo. Neke su nosile niske sa srebrnim novcem, a poneke i niske sa uokvirenim papirnim novčanicama tog vremena. Te devojke su tih dana čuvane od strane roditelja da se ne bi dogodio neki neželjeni slučaj. Taj zlatni nakit označavao je bogatstvo kuće iz koje devojka potiče, ali ona to često nije odnosila u miraz.

Mlade su u vreme prvih odlazaka u goste ili na igranke, neposredno po venčanju, ukrašavale glave posebnim nakitom. U selu se to zove „ubrađivanje“. Povezivale su na glavu veliku maramu od svile ili somota, tzv. „ubradaču“, koja je jednom stranom pokrivala leđa, a druga strana je bila povijena iznad čela i pritegnuta za kosu somotskom trakom. Traka je bila iskićena sjajnim šljokicama, starim srebrnim novčićima, a u retkim slučajevima i malim dukatima. Po marami, na delu koji je pokrivao glavu, pribadane su igle sa velikim glavama za koje su kačene i srebrne pare.

U staro vreme ženski svet u našem selu nije znao za donji veš, za grudni prsluk i slično. Košulja je bila najintimnija odeća i zato je njoj poklanjana velika pažnja. Za udaju se mnogo pripremalo. Ne samo radi darivanja, već i da bi devojka ponela sve što joj treba za život u novoj kući. Tako su mnoge devojke prilikom udaje ponele po četrdeset i više košulja, dvadesetak kecelja, desetak keceljaka i suknji, sedam do osam pargara, po nekoliko raznih ćilima, ponjava, jastuka. Na šifonskim belim jastucima, često izvezenim zelenom lozom, izražavano je mladalačko raspoloženje u stihovima:

„Ko radio – cveće brao,
Ko spavao – mirisao.“

Opanci se po načinu izrade nisu razlikovali od muških, jedino što ih žene nisu vezivale oko listova već samo kaiševima.

Oplećak je praktično gornji deo košulje dužine do bedara; nosio se leti i prelazio preko suknje kada su vrućine.

Prsluk je nešto duži od jeleka, izrađivan je od sukna, bez rukava, sa malo veza oko celog oboda i oko otvora za ruke. Dužine je bio koliko da pokrije krsta, a nošen je svaki dan.

Rekla je izrađivana od somota u dužini do ispod krsta. Bila je postavljena, zimska vatirana, zakopčavana je na preklop i imala kragnu i dva džepa sa strane.

Skuti kao donji deo košulje vezivali su se u pojasu učkurom i nosili u letnjem periodu.

Suknje su tkane od posebne, vrlo tanko predene vune koja se zvala vlas. Dosta duge vlasi su posebno izdvajane grebenima, osnova i potka bile su od istog materijala, tzv. rudice.

Krojile su se od nekoliko pola; bile su nabrane, dužine do ispod kolena; u pojasu su bile toliko široke da se, kad se opašu, krajevi dodiruju. Pojas se šio dvostruko. Vezivan je sa dva učkura; donji deo je bio opšiven somotom širine četiri do pet centimetara ili štrikanom čipkom. Iznad čipke mogao se izvesti neki vez naročito na devojačkim suknjama. Nabiranje sukanja je bio vrlo težak deo posla u njihovoj obradi. U svakom selu je to radilo samo nekoliko žena. Nenabrana suknja je široka 3,5 metra, a kada se nabere, smanji se na nešto više od jednog metra. Prilikom nabiranja suknja se kvasi i po dužini na nekoliko mesta prošiva se kanapom. Da bi sve bore bile iste visine, postojala je mera, parče tankog drveta dužine duple visine bore. Kada se završi nabiranje, suknja se veže oko nekog drveta da se osuši i da se bore „ispresuju“. Nabiranje suknje se obavlja samo jednom, a oblik bora ostaje sve dok se suknja ne podere.

Tepeluk je vrsta ženske kape.

Čarape su pletene kao i muške, samo im je dužina bila do kolena, a vezivale su se vrpcom pletenom od istog materijala kojim se čarapa završavala. Pletene su „klot“ i u ramflama i mogle su da budu mestimično vežene.

Ženska narodna nošnja iz Šumadije, koja je i u našem kraju negovana, u prvoj polovini 20. veka bila je jedna od najlepših nošnji. To bogatstvo šara na nošnji imalo je višestruki značaj: da pokaže bogatstvo kuće, da bude lepo i da „svaka šara po tri momka vara“. Naši momci i devojke, obučeni u šumadijski kostim, predstavljajući folklorne običaje na mnogobrojnim internacionalnim festivalima folklora, dobijaju najprestižnija priznanja od svetskih kostimografa.

I danas su vrlo popularne izvorne narodne pesme koje govore o ženskoj lepoti i lepoti njihovih kostima. Pesma „A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan…“ na vrlo lep način oslikava obline devojačkog tela, grudi i lepotu mladosti. Starije žene su pored jeleka oblačile i rekle iskrojene od raznih štofova. Rekle od finog sitnog pliša, ukrašene gajtanima, sa dugim rukavima zvale su se „libade“. Takve „libade“ su nošene i na dvoru, a često su ih nosile i gospođe u gradu.

Devojke su na igranke, vašare i druge blagdane izlazile gologlave, kose lepo očešljane, najčešće u pletenice. Radnim danom devojke su nosile obične marame, često navučene na lice da ne bi izgorele na suncu, dok su starije žene na glavi obavezno nosile marame, radnim danom od cica, a za svečane prilike od svile ili somota, kose očešljane u punđu. Nekadašnja narodna nošnja naših bližih i daljih predaka može se još videti na koncertima kulturno-umetničkih društava. Sačuvale su je i poneke žene u selu, pa je obuku na svadbama svoje dece ili bližih rođaka.