Антерија је рађена од фине плаве чоје дужине мало испод струка. Шила се уз тело – струкирана, без крагне, около везена гајтаном црне боје. То је свилени конац који је израђиван од неколико танких свилених струка. Постављала се изнутра танком свиленом поставом и једним већим џепом. Са предње леве стране, у горњем делу, имала је један мали џеп. Закопчавана је с неколико посебно исплетених гајтана, као лоптице дугмади; није имала рупице већ мале плетенице од гајтана. На доњем делу рукава гајтаном је везен неки мањи орнамент ширине неколико сантиметара. Преко антерије носио се прслук.

Бунде су израђиване од нешишаног крзна дужине до листова, широке да су могле да се облаче преко гуњева. Ношене су у хладним зимским данима када се негде дуже путовало, или се из било којих разлога морало боравити напољу, по хладном времену. Чобани су имали посебне бунде, само што је на њиховим бундама и са спољне стране била дуга длака за сливање кише. Имале су џепове.

Гаће су носили само мушкарци; биле су простог кроја, доста комотне. Ногавице су скоро до глежња, у струку мало набране са прорезом у горњем делу дужине двадесетак сантиметара. Везивале су се гатњиком – учкуром који је плетен тврдо, од вуне. Лети су мушкарци носили посебно широко кројене гаће без чакшира.

Грудњак (гуњ) је израђиван од дебљег ланеног платна, ватиран скроз и целом површином прошивен, без крагне и рукава. Задњи део се завршавао полукружно; дужина је прелазила преко крста, а закопчаван је с неколико дугмади. Носили су га старији и деца, а намењен је за хладније дане. Имао је џепове.

Јелек (зубун) је прављен од тањег сукна без рукава, дужине до чакшира или мало краћи, без крагне, изнутра постављен, са једним великим џепом за новчаник. Закопчаван је с неколико дугмића са обе предње стране. У доњем делу је имао два џепића, а на левој страни, горе, један. Углавном се носио у летњем периоду.

Капе (шајкаче) почеле су се носити у другој половини 19. века за покривање главе. У почетку су рађене од коже домаћих животиња, касније од сукна, а почетком овог века од штофа – шајка. Није капа шајкача добила име по материјалу од кога се правила, него по војницима, Србима – шајкашима који су је први носили чувајући српске границе на Дунаву и Тиси, шајкашкој обали данашње Војводине. Од назива граничара, шајкаша, капа је добила име шајкача. Убрзо су шајкачу прихватили сви српски војници, нарочито у ратовима, први пут од 1876. до 1878. године. Касније се шајкача користила и као део одеће српских цивила. Како је која област ослобађана, млађи мушкарци су се угледали на ратнике, па су и они носили капе истог кроја и облика. Тако је било и после Другог светског рата када су многи прихватили да носе капе титовке. Зна се да је шајкача освојила Косово и Македонију после Балканских ратова, 1912. и 1913. године. Још 1877. године шајкача је и по војним правилима постала део војне ратничке опреме. Кружног је облика са дуплим странама (заушници) које се не спајају.

Кожув (кожух) је израђиван од овчије и јагњеће коже (кратки и дугачки) са рукавима и без њих, зависно за које годишње доба је прављен. Сви се израђују са џеповима, зимски са великим са стране и унутрашњим, а летњи са два мала доле, са обе стране, и једним лево горе. Уместо поставе имају крзно, зимски и крагну, а летњи су без крагне. Био је обичај да зет (младожења) приликом прошевине девојке или око свадбе дарује таста и ташту лепим кожусима.

Кошуља је шивена до испод колена, доста широка да се у струку може набрати кад се опаше појасом – тканицом. Облачила се преко главе, изрез је био до половине груди; имала је мали колир који није био савијен. Рукави су завршавани запонцима, а закопчавали се дугмићима као и прорез за главу. Око прорезаног дела са једне и друге стране правиле су се фалте, а касније израђивани разни везови. Носиле су се преко гаћа.

Назувице су плетене „клот“ и дужине до половине стопала; носиле су се само зими у опанцима.

Обојци су прављени од дотрајале чојане одеће облика приближно величини стопала. Носили су се зими у опанцима ради заштите од хладноће.

Опанци су прављени од коже и нису били посебно обрађивани, без горњег дела. Везивани су опутама или јачим канапом. Опута је тања кожа, слабијег квалитета, исечена у узане траке. Такви опанци су се звали „врцани“. Касније су рађени са ристом, тзв. капичари или са кљуном – шиљкани. Шиљкани су прављени на два начина: са ситним и крупним преплетом. Ситнији преплет су извољевали млади, а старије особе било је срамота да носе опанке са ситним преплетом. Закопчавани су једним каишем – тзв. капичари; каиш је закопчаван преко риса, као и женски шиљкаши, а мушки шиљкаши имали су дуги каиш који је полазио од пете, омотавао се око листа, преко чарапе и једном копчом закачињао чарапу.

Појас (тканица) израђиван je ткањем од лана, био је дискретно шарен, ширине 12 до 15 центиметара, а дужине да се може два до три пута опасати око струка.

Прслук је био од истог материјала као антерија и поставом без крагне и рукава; около је био извезен, а на леђима је имао велики везени
орнамент (шару). Везен је гајтаном као и антерија.

Рукавице су биле плетене и од коже, са пет прстију или са једним прстом, плеле су се или шиле, а на некима је био посебно плетен и кажипрст. Фес је израђиван на више начина, био је различитих облика и величине према глави. Носили су га наши стари обично лети, још за време Карађорђа и Милоша Обреновића, а најчешће је био црвене боје.

Фес је израђиван на више начина, био је различитих облика и величине према глави. Носили су га наши стари обично лети, још за време Карађорђа и Милоша Обреновића, а најчешће је био црвене боје.

Чакшире (панталоне) су прављене од сукна, које се бојило у три боје: плаву, браон и црну. Тур је био доста широк као и ногавице до колена, а од колена су биле узане, сасвим уз лист. Са новим материјалима мењао се и горњи облик чакшира који је постајао нормалне ширине, према развијености
мушкарца. Ногавице су у доњем делу, са спољне стране, биле разрезане ради лакшег облачења, а закопчаване са неколико дугмића. Појас је био сасвим уз тело, притезан је каишем или касније трегерима. То је еластични материјал који је на задњем делу појаса закопчаван са два дугмета, да би се на половини леђа рачвао у два дела који су ишли преко рамена и на предњем делу појаса закопчавали се са по два дугмета. Са стране, на дохват руку, били су отварани џепови, као и један позади, а када су у моду ушли џепни сатови, онда је одмах испод појаса, на десниј страни, отваран џепчић за сат. Шлиц је закопчаван дугмићима. Двадесети век је донео нове, фино ткане материјале, нарочито за летње чакшире које су момци одмах прихватили.

Чарапе су плетене од тањег плетива са пет игала дебљине једног и по милиметра и дужине 20 центиметара. Игле су биле на једном крају благо заобљене, а на другом су имале косину, засечену „главу“ за прихватање плетива, да се лакше провлачи кроз жицу – омчу. Плетене су од прстију „клот“ до испод половине листова, а затим у некој „рамфли“ до половине листова. Између две „рамфле“ остављан је мали простор за неки вез. Зимске чарапе су плетене дебље, а летње од тање вуне. Касније су плетене, оне за момке, од индустријски добијене вунице.

Џемпери су касније почели да се носе као поткошуље. Посебне гаће и поткошуље, унтерцигери, касно су ушли у Реснички момци слева, стоје: Урош Тацић, Милован Лукић, Велимир Тацић и Миле Марковић; чуче: непознат човек и моду. Израђивани су индустријски.

Шешири су прихваћени и њих је било више врста, зависно од прилика у којима су ношени; правили су их од различитог материјала и били су различитог облика, опет, зависно од прилика у којима се носе: ловачки, обичан, цилиндер, жирадо или сламени који су се носили када наиђу врућине, итд. За време празника шешир се китио лепим перјем од пауна или коврџицом са патковог репа.

Шубаре су прављене од овчије и јагњеће коже; са спољне и унутрашње стране имале су крзно. Биле су различитог облика, углавном су ношене у хладним периодима. Биле су разних боја, неке и шарене. Посебно су, за млађе мушкарце, израђиване од младог, црног јагњећег крзна.