Млади највише уживају у игри. Просто, сва деца воле што више времена да проведу у забави и игри, што је за њих сасвим природно. Но, под утицајем нових видова забаве и спортских активности, пре свега, старе игре се све мање практикују и све више заборављају. Ако би се данас деци и омладини описале старе игре које су на овим просторима игране пре 40, 50 и више година, они би их вероватно доживели као неко ново откриће или, пак, као нешто смешно и превазиђено.

До Другог светског рата народне песме су се често могле чути у селу и пољу. Где су биле девојке, ту је била и песма. Певало се при одласку на посао и повратку с посла, у њивама и ливадама, за стоком, на мобама, прелима и поселима (поседцима), на прошевинама, даровнинама и свадбама, на славама, боље рећи, свуда и на сваком месту. При тешким пољопривредним радовима (копању, жетви, берби кукуруза) и другим пољским пословима орила се песма да ободри и из уморног организма извуче и последњи делић снаге. Песме на мобама и прелима биле су најбројније и најгласовитије; једна од најчешћих је ова:

Хајд, навали, моја мала мобо,
хајд, навали на крај да дођемо,
на крају је зелена ливада,
у ливади бунар вода ладна,
воду пијте, девојку љубите.

Или девојачка:

Дођи, дико, довече на прело
и обуци шајкано одело.

Песме су певане са неком посебном аријом и напевом. Мушкарци су некада више певали, нарочито на славама, свадбама и другим весељима, а сада се ретко могу чути; данас серадије веселе уз песму и свирку музиканата. Неке од песама које су тада певане, обично на славама, звучале су овако:

Где си, мала, скуте учичкала,
У срдићу, чекајући Мићу…

или:

Еј, Српкињо, би л’ се потурчила,
би л’ ти своје свеце напустила,
Никољдана и Светог Јована,
Архангела и Светог Стефана?
Не бих ти се млада потурчила,
нити своје свеце оставила,
нит’ за благо, нити за богатство.

Наши преци, као и њихови потомци данас, били су љубитељи народне инструменталне музике. Најпопуларнији музички инструменти били су фрула и двојнице (код деце) и усна хармоника (бандице) у које су млади и деца учили свирати чувајући стоку у пољу. Стари национални музички инструмент су гусле, које су некада висиле о клину у већини наших домова, а данас се ретко могу наћи и као сувенири. Било је у овим крајевима и гајди и других старих инструмената.

Свако доба, од дечјег до младости, имало је своје игре. За предшколску и школску децу то су биле игре: жмурке, школице, пиљци, а од почетка тридесетих година и кликери. Најомиљеније дечачке (чобанске) игре биле су: клиса, патарка, ношка, мице, на линију, картање (кришом) и др.

Наша намера је да у Хроници наведемо старе игре како би им траг остао макар у књигама, а можда их и нека будућа покољења поново оживе. Подсетићемо се на неке игре које су најчешће игране:

Амиџајца

Игра прескакања. У трку играчи прескачу један другог колико их има, тако што се почне од неког најнижег положаја па до највеће висине. Може и да се одреди ко ће први да се подметне за прескакање, па онај који га не прескочи, мора да га замени.

Бацање камена с рамена

Камен се бацао из места или у трку, па ко може даље. Ова игра је сматрана витешком.

Витло

Постављано je на пространим лединама. То је била игра за одрасле, а девојке су морале да имају храбрости да седну да се витлају. Правило се од једне гране – стабла дужине пет-шест метара, четвртасте, око 20×20 центиметара, која је на средини била избушена (око 10 центиметара). На оба краја била су постављена по два држача за које су се држали они које су витлали. Они су морали да буду приближне тежине. По два момка би их завитлали, а витло (постављено два метра изнад површине земље) полако би се заустављало. Ово је била најопаснија игра; долазило је и до тежих повреда.

Жабице

Игра се поред бара и река; свако за себе. Нађу се лепе плочице (обично пљоснати каменчићи) и онда се бацају по површини воде. Плочице скакућу по површини воде; чија плочица направи више скокова, тај је победник.

Жмурка

Обично почиње да се игра пред залазак сунца, мада се млађа деца играју и по дану. Одброји се ко ће да жмури, одреди се место где ће да се запљувава, договори се до колико ће да се броји. Жмура се окрене према месту запљувавања, па кад заврши бројање, викне: „Ко се није сакрио, магарац био (или на моје место жмурио)“ и полази да тражи сакривене, или су остали по сакривању морали да кажу „уја“ како би жмура могао да почне да их тражи. Остали су се скривали по дворишту, у шупама, амбарима, у слами, шаши или другим погодним местима. Како кога пронађе, жмура мора пре њега да стигне да га запљуне; ако случајно овај пре стигне, он је спасен. Сви се труде да се запљувавањем спасу. Ко остане последњи, може поред себе да спасе и онога који је запљунут, али мора да каже: „Спас за све нас“. Ако оног ко је запљунут нико не спасе, он мора да жмури.

Зуца

Играли су је искључиво мушкарци. Бројањем се одреди ко ће први да буде зуца. Тај ће окренути леђа осталима и мало се раскорачити да га неко не би оборио ударцем; једну руку стави на образ и покрије једно око, а другу, окренуту дланом напоље, испод пазуха. Остали стану иза њега и један га удари по длану. После ударца сви дигну два прста увис и вичу: „Ззззззз!“ Ударени мора да погоди ко га је ударио да би га заменио; ако не погоди, поново ће га ударати.

Игра јунака

Број играча није био ограничен и сваки играч узимао је за себе (као псеудоним) име неког српског јунака: Милош Обилић, Марко Краљевић, Милан Топлица, Бошко Југовић… Потом се на већем пољанчету или пропланку лопта крпењача ставља у претходно ископану рупу. Око лопте у круг окупљају се сви играчи, а један од њих, који је изабран за заповедника, командовао би: „Нека бије, нека бије Милош Обилић!“ Милош Обилић би брзо узимао лопту и гађао некога од играча који би се, већ на извршни део команде, одмах разбежали. Уколико некога погоди, оцењује се да је достојан јунака чије име у игри носи и уједно преузима команду. Играч који командује у току игре, може да остале играче доведе у крајњу неизвестност. То постиже тако што припремни део команде изговори развучено, отегнуто, а извршни део кратко, брзо. Онда настаје општи метеж, јер један део играча крене у бекство, а други крене ка лопти.

Иде маца око тебе

Играју је деца млађег узраста, мешовитог пола. Када се сакупи више деце, најмање петоро-шесторо, а пожељно је и више, они у чучећем положају формирају круг окренути лицем ка центру. Изабере се дете које је „маца“ и оно иде око остале деце, иза њихових леђа, по спољашности круга, носећи неку ствар (обично смотану марамицу), пева песму „Иде маца око тебе, пази да те не огребе; чувај, Мијо, реп да не будеш слеп; ако будеш слеп, отпашће ти реп!“ и ту марамицу што неприметније спушта иза леђа неког детета. Дете иза чијих леђа је бачена марамица, дужно је да то што пре уочи, узме марамицу и оптрчи круг око остале деце и врати се на своје место. Уколико дете „маца“ буде брже и у чучећем положају заузме место детета иза ког је стављена марамица, онда дете код којег је марамица постаје „маца“ и оно понавља исти поступак као претходна „маца“. У овој игри нико не испада, циљ је да се што пре заузме слободно место, мада се може играти и на испадање.

Каиш

Играчи образују круг лицем окренутим ка центру. Са спољне стране круга остају два играча: један са каишем у руци јури другог да га сустигне и каишем удари. Играч који бежи, када оцени да је то најцелисходније, стаје у круг испред неког играча, а овај наставља да бежи. Играч који трчи са каишем, по слободном избору предаје каиш неком од играча који стоји у кругу. То чини вешто да не примети играч који бежи и наставља да трчи за играчем који бежи. Играч који је примио каиш и даље стоји у кругу и чека наилазак играча који бежи и када наиђе поред њега, ошине га каишем и настоји да га сустигне и поново удари. И тако се игра наставља и у њој се улоге играча стално мењају; игра се прекида споразумно.

Кача (Клис)

Играју је мали и велики. Клис се игра из рупе са кобилице и на руке. За игру су потребни клис, комадић дрвета дугачак 20 центиметара, дебљине око четири центиметра, са крајевима зашиљеним косо у облику виска; кобилица 80 – 90 центиметара чији се доњи крај, зашиљен, побија у земљу, а други крај зарубљује равно; машка – дрвена палица дужине око 80 центиметара. Играју два играча или две групе са подједнаким бројем. Ко ће пре избацити клис одлучује се извлачењем сламке. Ко извуче дужу сламку, игра први. Клис полаже преко рупе, која је претходно ископана и која се протеже у правцу у коме се клис баца. Затим се испод клиса у рупу ставља машка, снажно се потеже и тако избацује клис. Други играч, али и даље испред рупе, сачекује клис и хвата га. Уколико га ухвати, улоге играча се мењају, тј. други играч сада избацује клис, а први га хвата. Ако противник не ухвати клис, онај који избацује клис преко рупе ставља машку, а противник гађа клисом у машку и ако је погоди, улоге се поново мењају. Оне се мењају и у случају ако клис падне близу рупе, на раздаљини од једне дужине машке. Ако је раздаљина већа од једне машке, први играч узима машку и удара по једном крају клиса, који обично одскаче увис, а играч га тако у висини опет удара машком и затим раздаљину између рупе и места где је клис мери машком. На крају играч или група која има више машки постаје победник.

Клемпа

Ударање кажипрстом по ушима. Кажипрст се олабави, а онај који треба да буде ударен, сагне главу да може да се по задњој страни ува јаче распали.

Поред наведених, мање или више масовних игара, било је пуно других забава у кући: прављене су карте од картонских кутија, натпевавало се, надигравало…

Крајцарица

Била је то момачка игра и сматрана је почетком коцкања код младих. Играла се уз линију, ко ближи, и окретањем, али није смело да се „швиндера“. Повуче се једна линија дугачка око два метра и на крајевима се ограничи са две мање линије. На неколико корака се нацрта нова линија од које ће се бацати. Бацају се исти новци: динари, дводинарке или други метални новац који је исте тежине, због регуларности. Ко буде најближи линији, купи новац. Ако се игра на окретање, први окреће онај чији је новац пао најближе црти, а његови су и сви новчићи који падну да се види „круна“; оне остале баца онај ко је био други и тако редом. Швиндерање је неправилно бацање новца увис. Новац је морао да се у ваздуху лепо окреће.

Љуљашка

Игра свих узраста. Била је ретка кућа која није имала неко дрво на којем се могла везати љуљашка за децу. Љуљање су волели и момци и девојке, чак и средовечни људи. Ваљало се заљуљати и од урока. Љуљашке за старије су везиване по сокацима, обично за неки багрем који је имао јаку грану. Момци би донели неколико ланаца, саставили их и направили велику љуљашку. Биле су висине и по неколико метара, а седало се на неки џак напуњен сламом. Почињало се тако што би се девојка ухватила за „вренгију“, а момци је полако забацивали док не ухвати залет. Онда се девојка пушта и почиње право љуљање. Обичај је да се љуљашке вежу већ с пролећа, поводом Беле недеље, уочи Васкрса, и остају постављене до касно у јесен.

Ношка

Овом игром може чобанин да се забавља и сам да би му брже прошло време, али игру обично игра више њих због победе. Игра се ножем који имају сви чобани. Нож се из више положаја баца на земљу која треба да буде мало влажна да би се нож лакше забадао. Има неколико начина бацања ножа, али се увек неко досети и убаци неки нови „штос“. Нож се обично баца с два прста (палац и кажипрст), са длана и надланице, преко руке, из зуба, са главе.

Патарка

Игра се штапом дебљине три и дужине осам центиметара. Обележи се црта од које се штап баца, а он треба да се дочекује са врха на врх, и да оде што даље од црте. Да би игра била узбудљивија, на неку даљину од црте може се ставити нечија капа, коју бројањем одређују, а победник је онај који патарањем погоди капу. При том се може догодити да се капа пробуши, а онда тешко оном ако отац примети пробушену капу.

Пацка

Иста казна којом нас је кажњавао учитељ у школи.

Пиквинац

Игра се капом, шубаром или шеширом. Одброји се ко ће први да стави капу на земљу, да је опкорачи и скачући око капе да је сачува да му је неко не избаци испод ногу, да је други прихвате и почну да је шутирају. Он ће покушати да неког закачи ногом, да га замени или ако му неко избаци капу, да је брзо подигне и да њом удари неког који ће га заменити.

Рвање

Обично је то била мушка игра надметања; нису постојала посебна правила, већ се такмичило по договору. Циљ је био ко ће кога пре обалити, тј. срушити на земљу. Дешавало се да и девојке одмере своју снагу рвањем.

Санкање и скијање

Кад падне снег, за сву децу наступи велико задовољство: саонице у руке, па на возаљке. Неки су за клизање имали праве клизаљке које су биле углавном направљене од дрвета и „оковане“. Већина им је завидела, јер их је могла само сањати. Добре стазе биле су на падинама села, на месту садашњих улица Јосипа Теларевића од Палих бораца, па све до Цигана, затим улицама Браће Јеремић, Славка Миљковића, низ Зелењак..

Као и данашња деца, сви су правили Снешка Белића, а пошто су зиме углавном биле са више снега и хладније, прављена су и скровишта и тунели у снегу. Свакако, грудвање је била омиљена забава; често су веће групе организовале и такмичења у грудвању.

Скакање у даљ, у вис или преко препрека

Ово је такмичење појединаца; скакало се из места или из трка, од линије, па ко више скочи у висину или у даљ.

Стари чика

Играју четири играча. На четири папирића испишу имена: стари чика, лопов, судија, жандар. Папире савију тако да се не може прочитати шта на њима пише. Један од играча узме их у шаке, промућка и баци на сто. Сви се отимају да узму један папирић. Први се јавља онај који је извукао старог чику. Он се одмах жали речима: „Ја сам стари чика, украли ми бика, са два, са три рога, суууумњам на овога.“ Ако је погодио ко му је „украо бика“, „лопов“ ће од стране „судије“ бити осуђен на неку казну: пацку, чвргу или клемпу коју ће извршити „жандар“.

Трка

И младићи и девојке, па и деца, имали су обичај да се тркају, а претходно су се договарали око правила: обично су трчали боси од старта до одређеног циља, а није био потребан судија да огласи старт и прогласи победника.

Труле кобиле

Играју је две групе с парним бројем играча. Бројањем се одреди група која ће прва да подметне леђа. Први који се постави, добро се раскорачи и длановима чврсто стегне колена. Други му ставља главу између ногу, чврсто га обухвати рукама око ногу и тако док се сви не похватају. Из друге групе један по један скачу им на леђа покушавајући да их оборе. Ако успеју, поново се постављају, а ако их не оборе, онда се они други поставе да на њих скачу, и тако редом.

Фота

Неколико момака и девојака поседају у круг. Један од њих узме неки мали предмет који се неће видети кад се стави између шака. Остали држе шаке састављене да се не види коме ће предмет бити предат. Одреди се један који ће да изда наређење шта „фота“ (онај код кога се „фота“ нађе) треба да уради. Онај који даје „фоту“, свакоме каже: „Дајем ти фоту, да не кажеш ни црно ни бело, ни јесте ни није“. Када је обишао све играче, пита: „Шта да ради ова фота?“. Онај који даје наређења мора да се одлучи шта ће да нареди, али не зна у кога је фота. Ово је најзанимљивији део игре. Наређење ће бити да неко некога пољуби, неко ће нешто отпевати, неко ће морати да се церека, и све друго чега се сети онај који наређује.

Чврга

Казна која се удара по глави великим прстом; мора се запети за палац да би се јаче ударило или вештим, брзим отварањем средњег прста.

Штрика (мица)

Играли су је млади и стари, јер спада у игре које су игране у кући. Мица је цртана на парчету тврђе хартије или на некој дасци; реч је о три правоугаоника са подједнако удаљеним странама уцртана један у други. Четири линије спајају центре најдуже и најкраће стране. Места на којима се секу појачавана су круговима. На њих се стављају зрна кукуруза и пасуља којих има по шест. Зрна се постављају тако да се дозволи противнику да на једној линији постави три зрна јер је то „штрика“, а онда има право да противнику „поједе“ једно зрно које му највише смета. Може се направити „тракалица“ са пет зрна која су постављена тако да се померањем зрна у средини направе две „штрике“. Победник је онај који „поједе“ више зрна.

О томе када су наши стари почели да играју карте, шах, домине и билијар, нема ни приближних података. Вероватно да су те игре донели наши школарци из Европе.

Куповних играчака није било. Многе игре су везане за рад у одређено годишње доба и производњу на нашим њивама. Често се лети користила прашина наших сокака, или трава имитирајући вршај. Колечке од дрвеног плуга су важиле за воз, избушен дулек са свећом на њему – за светиљку у ноћи…

Такође, деца су врло радо опонашала одрасле и измишљала разне игре играјући се са животињама. Задовољство за децу причињавале су игре на сеоским вашарима, свадбама или на славама, а одлазак у Београд колима или чезама био је догађај за памћење.

Било је и других игара, пиљака, ходања на штулама, маскирања поводом Беле недеље и у другим приликама, израђиване су котрљајке (од мањег или већег обруча и парчета жице), прављене су свирајке од врбовог прућа; често су деца и сама смишљала игре и играчке. Напред наведене игре су у овом крају биле заступљеније зависно и од времена у којем су примењиване. Примера ради, у каснијем добу, када је било гуме, дечаци су правили праћке, стреле, од лежајева – лагера троколице и друге играчке.

Од игара у школи најкласичнија је била игра школице. У тој игри на обележеним кућицама на тлу скакуће се на једној нози. Касније су биле у моди и друге игре, прескакање конопца, ластиша, а за мушкарце игра лоптом крпењачом, као мешовита игра, игра између две ватре и друге.

Велика награда као играчка за дечака, у то време била је усна хармоника – двојнице. Чуване су те хармонике љубоморно, а уживало се у њиховом звуку док су биле у устима вештих свирача.

Игре су игране без ограничења времена и броја учесника, те су у њима подједнако и са истим жаром учествовали и деца, и млади, а често и старији. Свакако најдражи животни период сваке особе је управо период одрастања уз игру.