Милорад Јанковић Доца je рођен 16. јуна 1927. у Реснику. Његову даровитост откриле су две сестре, Олга и Катарина Кисић, које су и извршиле велики утицај на њега и помагале му финансијски да заврши школу. Доца је био интелигентан и вредан, а за уметност обдарен. На Академији ликовних уметности дипломирао је 1959. године. Цео радни век провео је на Графичком одсеку Ликовне академије: 1959. био је стручни учитељ, потом стручни сарадник, а од 1972. добија звање предавача за предмет Графичке технике; од 1977. ради у звању доцента, а 1989. изабран је за ванредног професора. Био је, током 1959. године, и у Паризу на усавршавању. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 1959. када је и почела његова излагачка активност.

Под вођством др Динка Давидова учествовао је у великом пројекту ревитализовања и штампања корпуса српске графике 18. и 19. века у издању Матице српске из Новог Сада. Сарађивао је са Народним музејом из Београда у отискивању графичких матрица из 18. и 19. века. Поред графике, бавио се фотографијом и писмом. (Значајан број фотографија заступљених у овој хроници снимио је управо Доца Јанковић).

За мештане Ресника Доца је био човек са којим се увек и о свему могло разговарати. Учествовао је у свим значајнијим догађајима родног места. Посебно је волео да се дружи и прича са боемима, као и старим људима који су добро памтили и познавали прошлост. Омањи је растом, изразито плавих очију, оштрог и продуховљеног погледа. Врло често је носио зелени шеширић, о рамену фото-апарат, а под мишком шаховску гарнитуру просто позивајући љубитеље шаха на партију.

Мало је његових Ресничана знало да је био професор Ликовне академије и да се његова уметничка дела, поред осталог, инспирисана и завичајним пределима, као што је чувена графика „Чика Илијина крушка“, налазе у најпрестижнијим светским галеријама – у Паризу и другим метрополама. Умро је у Реснику 29. децембра 2000. године.

О лику и делу Милорада Доце Јанковића говорили су многи. На трећем Октобарском салону 1962. године Јанковић је награђен за графику. Тим поводом Драгослав Ђорђевић је у „Борби“ написао: „Радови Милорада Доце Јанковића носе све позитивне одлике интимног осећања, специфичне атмосфере и високог степена занатског мајсторства у техници акватинте“.

„Милорад Јанковић Доца је показао истанчан осећај за суптилно нијансирање графичких елемената. Контрастирањем светлих партија, на којима је развијао сензибилан графизам тонски изнијансираног тамног фона, градио је један интимни штимунг поетског набоја“, речи су Љиљане Слијепчевић.

„Милорад Јанковић Доца спада у истакнуте представнике београдског графичког круга. Образовање је стицао у атељеима Факултета ликовних уметности у Београду, у којима је зачео и наставио свој уметнички и педагошки рад. Био је међу ретким зналцима графичких техника, мајстор заната, један од посвећених у пословима који захтевају и вештину и развијено осећање за квалитет материјала, стрпљивост и висок степен сабраности. У жељи да избегне замке техничке савршености и по диктату природно развијених склоности, он у остваривању својих графика полази од непосредно виђених предмета и предела, дозвољавајући да се у процесу рада облици мењају, да нестају, остављајући трагове и да се поново као коначни јаве у новом виду. Због тога се метал у коме ради растаче у киселинама, претвара у појединим партијама у прах, нестаје, и такав разорен, под дејством нових интервенција, он чува убележене знакове којим Милорад Јанковић исказује свој свет. Тај свет је пореклом руралан; његов градитељ зна земљу и њене плодове бићем и битком; он себе сматра неодвојивим делом природе, али и мудрим саучесником у њеним порођајним мукама, верником култа њених мéна. У завршном делу процеса реализације графичког листа Јанковић на свој начин користи искуство савремене графике. Метална плоча, драстично нагризена, мора у отиску открити, у најдубљим каналима сачуван обрис облика, а у ширим пољима суптилне, транспарентне наносе боја. Колико је први део процеса бежања од мајсторства и заната, други је враћање мајсторству, очекивање да се под руком и пресом сублимира претпоставка и сазна вредност исказа. У овом очекивању и лаганом сазнавању вредности његовог рада живе и они који га прате,“ наглашава познати сликар Стојан Ћелић.

„Концепција ове графике, развијена на темељу конструктивизма, добија свој израз у крајње поједностављеној линији, која постаје главна одлика ове уметности. Јанковић успева да ликовни језик, његова изражајна средства, сажме, упрости и сведе на основни елемент – линију. Помоћу тог оскудног средства он гради инвентивне конструкције свог ликовног света. Конкретан је, али не и наративан: детаљ крајње редуциран, предмет крајње транспонован и сведен на свој основни облик. Уобичајене мотиве, рибе, врше и слично, користи више као повод за изналажење разних ритмова. Његов израз је концизан, чист и непосредан“. (Младен Србиновић)

Самосталне Доцине изложбе биле су: 1964. Љубљана, Местна галерија (са Б. Кршићем и М. Нагорним), 1983. Лондон, Yuгoslav Cultural Сentre (са Р. Лазаревићем), и 1987. године Културни центар Врњачка Бања са Велизаром Крстићем и Слободаном Пејовићем.

Награђиван је: награда за графику (1962) Октобарски салон, Београд, Златна игла УЛУС-а, Београд (1972).

Милорад Доца Јанковић je од 1960. до 1992. године учествовао на групним изложбама у земљи и иностранству: Београд, Љубљана, Загреб, Хаифа, Тел Aвив, Јерусалим, Словенградец, Римини, Рио де Жанеиро, Сао Паоло, Мексико, Каракас, Малин Ган, Бриж, Брисел, Шарлоа, Лијеж, Хаселт, Антверпен, Намир, Амерсфорт, Копенхаген, Палић, Праг, Будимпешта, Корвалне, Њујорк, Минхен, Рим, Куба, Хондурас, Аргентина, Мексико, Костарика, Сиднеј, Лима, Фиренца, Букурешт, Брауншвајг, Сарајево, Нови Сад, Мурска Собота, Ново Место, Марибор, Кил, Бања Лука, Суботица, Битољ, Скопље, Копар, Петровац на Млави, Крагујевац, Приштина, Цетиње, Шабац и Москва.

Од 1960. до 1989. године учествовао је на групним међународним изложбама у земљи и иностранству: Љубљана (четири пута), Праг, Брно, Братислава, Краков, Ибица, Сеговија, Атина и Варна.

После Доцине смрти његови пријатељи и сарадници припремили су изложбу у ОШ „Коста Абрашевић“, а десет година касније 2010. поводом десетогодишњице од смрти великог уметника, у Галерији Центра за културу у Раковици приређена је петнаестодневна изложба о лику и делу Милорада Доце Јанковића. Три године касније, крајем 2013, мештани Горан Недељковић и Славољуб Јеремић издали су књигу о животу и делу Милорада Доце Јанковића.