Живан Савић, прикупљајући грађу за Хронику Ресника, дошао је до значајних сазнања о породици Илић о којој каже: „Оснивањем Одбора за израду монографије насеља Ресник, чији сам члан од оснивања, настојим да максимално допринесем раду овог тела, имајући у виду сву сложеност и одговорност приликом прикупљања грађе за монографију. У том смислу, поред сакупљања грађе о становништву које живи на простору Ресника у време писања ове монографије, желео сам посебно да истражим да ли је у прошлости било значајних личности које су пореклом са ових простора.

Читајући разне публикације, често сам долазио до података да је породица Јове Илића, књижевника, политичара и министра правде у време владавине династије Обреновића, оца великог српског песника Војислава Илића, пореклом из Ресника. Тек по оснивању Oдбора за израду монографије посебно сам инспирисан да породицу Јове Илића детаљније истражим. Упркос чињеници да је Јован Илић имао бројне потомке, четири сина и три кћери, као и да нас од његовог активног живота дели једва век и по, данас је међу живима само један потомак по женској линији. Писање о породици Илић компликује и то што се песништвом бавио и Војислав Илић Млађи, а према неким подацима, постоји и трећи песник под истим именом и презименом.

Моје усмерење на САНУ и Удружење књижевника Србије у потпуности је уродило плодом. По препоруци проф. Слободанке Кажић, са Одељења за српски језик и књижевност при САНУ, долазим до књиге Деспота Ж. Стојановића под насловом „Сјајна звезда српског парнаса“ у којој jе исцрпно описaн живот Војислава Ј. Илића и његово порекло.

У току писања овог прилога навешћу и неке чињенице које се не слажу са првобитним биографским подацима, што је последица несавршености теорије о миграцијама, која није заобишла ни породицу Јована Илића.

Порекло Јована Илића

Деда Војислава Илића је био Никола Прокић, родом из Ниша. Године 1806, заједно са братом од тетке убио је Турчина који је осрамотио њихову сестру (Николину сестру од тетке) и с њим побегао устаницима који су се налазили близу Ниша.  После пропасти Карађорђеве Србије 1813. године примио се да у Београду добровољно уклања лешеве који су трунули на улицама и новцем, зарађеним од тог посла, отворио воскарску радњу. Ускоро је постао старешина свог еснафа и прихватио се да као градски лиферант набавља намирнице за војску.

Будућа невеста Николе Прокића, Стана Станојловић, родом из Ресника, била је неписмена девојка, што је у оно време био чест случај. Под најездом Турака 1813. године, избегла је родбини у Земун. Касније се, када се народ почео полако враћати у Србију, вратила и она. По повратку у Србију упознала је, а потом се и удала за Николу Прокића. Из тог брака родила се ћерка Живка (1822) и у Реснику 22. августа 1824. године син Јован. У браку су се добро слагали, али нису имали среће да дуго буду заједно. После пет година брачног живота са Станом Никола је, у душевном растројству због сплетки уперених против њега, извршио самоубиство. Против њега су сплеткарили не само Турци, него и остали београдски трговци завидећи му на положају војног лиферанта. На крају су успели да сплеткама уздрмају његов углед у чаршији.

Стана се две године није удавала, а затим се 1828. године удала за пушкара Илију, који је прихватио њено двоје деце и старао се о њима као да им је рођени отац. Његов утицај на формирање личности малог Јована био је пресудан. Јован је још као дечак одлучио да узме презиме по његовом имену: од Илија – Илић. Али Стана ни са овим мужем није имала среће. После десетак година брачног живота са Илијом (нису имали деце) остала је удовица. И по трећи пут ce удала за Смедеревца Милисава Марковића, с којим је родила треће дете, ћерку Љубицу.

Јован Илић jе школован у Крагујевцу, Београду и Бечу. Године 1848. борио се као српски добровољац против Мађара. Радио је као професор у Шапцу, Неготину и Београду. Писао је песме, али је већи део свог живота посветио политици.

Лист „Политика“ је септембра 2002. објавио фељтон „Вук Караџић и Бранко Радичевић“, а у једном од наставака изричито стоји: У првим писмима Даничићу из Беча у Београд Бранко не даје много података о свом лексикографском раду. Тек у његовом писму ’Драгом Ђорђу’ из Земуна 6. фебруара 1849. говори и о речима и изразима које је скупљао и записивао у местима кроз која је пролазио 1848. и 1849. Тада је први пут поменуо и глагол замрежити и уз њега дописао дистих „Да није ветра, пауци би небо замрежили“. Чуо га је, каже, од деде Јована Илића, „старца од сто и петнаест година у Реснику“. Ту је записао и пословице „Још се слобода око прста врти“ и „Не може се небо раменом исправити“. Ове три пословице Вук Караџић је уврстио у своје „Српске народне пословице“, а тако је и Ресник дао свој допринос њиховом трајном чувању од заборава.

Јован Илић и Бранко Радичевић срели су се у Бечу. Вероватно је том приликом и договорена посета Бранка Србији 1848/49. године. Нема сумње да је Бранко Радичевић посетио Ресник и тада срео деду Јове Илића, јер Јованов отац Никола Прокић у то време није био међу живима. Све то наводи на закључак да је у Ресник први дошао деда Јове Илића, а не отац, како је утврдио Д. Стојановић. Ову чињеницу потврдила ми је и проф. Милка Ивић, директни потомак породице Илић.

„Почетком шездесетих година 19. века Јован Илић је купио имање на почетку Далматинске улице и ту подигао кућу. У тој кући, поред Јована, његове супруге Смиљане и њихово седморо деце, живела је и Јованова мајка Стана, коју су сви одреда веома ценили и поштовали.

Баба Стана је била савременик догађаја 1813. године, када је са осталим народом пребегла преко Саве. Она је о томе приповедала још своме сину Јови док је био дете. Причала му је о страдањима српског народа после пропасти Карађорђеве Србије. Бежећи пред најездом Турака, чија је суровост била позната, људи су сплавовима, чамцима и на све могуће начине хтели да се пребаце на другу обалу Саве. Настала је општа пометња. Неки чамци су се у тој гужви превртали, људи давили или спасавали пливањем. У дугим зимским ноћима баба Стана је причала о томе својим унуцима, који су је са пажњом слушали и замишљали како је то изгледало.“ (Д. Стојановић)

Из досадашње анализе догађаја видимо да је Стана у првом браку са Николом Прокићем родила ћерку Живку и сина Јована, а у трећем браку са Милисавом Марковићем ћерку Љубицу. Љубица је живела у кући код брата Јове до удаје, док за Живку нема података. Жена Јована Илића, Смиљана, била је сентименталне природе, увек спремна на плач за свачију невољу. Занимљиво је поменути да је у једној књизи у једном пасусу записано: „Смиљана је помагала својој и мужевљевој родбини из Ресника. Кад год им је био потребан новац за порез, они су се обраћали њој и она им је излазила у сусрет“, што наводи на закључак да су оба родитеља Војислава Илића рођена у Реснику.

Зашто су биографи често грешили и прећуткивали стварно порекло Јове Илића, тешко је утврдити. Истина је да су друштвено-економске и политичке прилике у Србији средином и крајем деветнаестог века биле веома сложене, како на унутрашњем, тако и на спољном плану, па се о биографијама није ни мислило.

Иако је Јован Илић припадао либералној групи, подржавао је окрутни режим Милоша Обреновића. Јован Илић је на Светоандрејској скупштини, са пиштољем у руци, приморао противнике повратка Милоша Обреновића на престо (Миша Анастасијевић, вучићевци и др.) да прихвате повратак старог вука, који је длаку променио, али ћуд никада.

Ни у породици Јован се није одрицао свог аутократског држања. У полемици са синовима грубо је сузбијао свако мишљење другачије од његовог, па су га се вероватно клонили и хроничари тога доба. О његовом карактеру можда се најбоље изразио Јован Скерлић, који је за њега рекао да је „суров Србијанац старог кова, какав је остао целог свог живота“.

Од велике породице Јована Илића биографи су највише записали о Војиславу Илићу, мада често недовољно и непотпуно. Тако се често среће да Војислав није имао потомака, што је нетачно. Војислав је оставио потомке једино по женској линији, а највише података и записа о породици оставио је Драгутин Илић.

Војислав се два пута женио. Први пут се оженио Тијаном Јакшић, ћерком Ђуре Јакшића, са којом је имао двоје деце. Од туберкулозе, која је харала у то време, Војиславу су помрли и жена и деца у кратком периоду 1885. године.

Други брак je Војислав склопио са Зорком Филиповић из Госпођинаца код Новог Сада. Зорка је родила две ћерке, Светлану и Јелену, и сина Милутина. Милутин је умро убрзо после очеве смрти, а Јелена, иако тешко болесна, удала се за генерала Драгутина Радосављевића, али изгледа да нису имали потомака; умрла је у 42. години живота. Најстарија ћерка Војислава Илића, Светлана, удала се за Ужичанина др Радоја Јовановића са којим је родила ћерку Милку, познатог лингвисту и академика, удату такође за академика, почив. Павла Ивића. Светлана је умрла 1951. године у 62. години живота.

О књижевним активностима Војислава Илића писано је много, па стога у овој Хроници о његовом књижевном стваралаштву нећемо говорити. Умро је 21. јаунара 1894. године у Београду.