Сећања на младост и „МЛАДОСТ“

Сећање Миланке Маринковић Матић, члана „Младости“ од 1970. године, забележено у марту 1997. године.

„Младост многих генерација саткала је наш КУД „Младост“. Иако већ средовечни четрдесетогодишњак, сваки стари члан још увек може да игра и пева као у цвету младости. Проходавао је уз фолклорне игре и позоришне представе својих учитеља: Мише, Верице, Зоре, Душанке и других. Проигравао је уз Жижу Петровић, Гару Радојевића и уз звуке Љубодраговог кларинета, а ипак „Младост“ се најгласније чула из грла Ђуке Лукић и Мике Митић.

Уз „Хајдук Станка“ и шумадијско коло „Младост“ је привлачила многобројну ресничку омладину добијајући тако већу снагу и шаренију игру. И ова „Младост“, као и биолошка младост, рађале су и квалитет и таленте, многи су касније постали чланови великих београдских друштава.

„Младост“ нам је помогла да правилно усмеримо своју младост. Дружећи се и играјући, усвојили смо многе животне вредности и научили многе истине. Веома нам је драго што смо сви део „Младости“ која не пролази. Овакве прилике омогућавају не само родитељима да буду још поноснији на своју децу, већ и деци да се поносе својим родитељима.“

По сагласност код родитеља

Сећање Љубинка Митровића Миткета, обнављача рада „Младости“, забележено у марту 1997. године.

„Изградњом Дома културе крајем 1969. године добили смо нове и неупоредиво квалитетније услове за рад. С првим руководиоцем Драмске секције и оснивачем Друштва Мишом Миловановићем договорио сам се да проширимо рад Друштва и окупимо младе за музичку и фолклорну секцију.

Проблем је био пронаћи тридесетак младића и девојака за фолклор. Дошао сам на идеју да би најбоље било да посетимо свадбе којих је те јесени у Реснику било прилично, а на које је долазио велики број младих, којима је тада то била једина забава. Са окупљањем младића није било проблема, што није био случај и са девојкама. Поред њиховог пристанка, најчешће смо морали тражити и сагласност родитеља, што је било много теже.

По окупљању довољног броја играча изабрали смо руководство секције у чијем саставу су били Гара Радојевић, Мими Шаргић и ја. Наш основни задатак је био да обезбедимо услове и средства за рад Друштва. Приходе смо остваривали организовањем биоскопских представа. Све послове смо обављали сами: доношење и пуштање филмова, продају улазница, чишћење сале, растављање столица и остало. Око организације игранки помагали су нам: Зицко, Кива, Кокан, Белац, Жарко, Гиле Митић са извиђачима и други.

Данас када се сетим тих почетака, све ми некако изгледа једноставно и лако; међутим, када смо почињали да створамо нешто, било је то заиста тешко; враћање у то време данас у човеку буди нека носталгична сећања на период када смо били млади и пуни снаге и елана.“

О генерацији осамдесетих

Сећање Горана Живановића Шице, члана „Младости“ од 1980. године, забележено у марту 1997. године.

„У мају 1982. године дошло је до великих промена у КУД-у „Младост“. За уметничког руководиоца ансамбла постављен је Милорад Мартић Мића, који је као дечак почео у „Младости“ да би касније, играјући у „Крсманцу“, пронео славу фолклора многим светским сценама и израстао у великог солисту и врсног педагога.

На почетку је зацртано да Друштво мора створити нову генерацију играча и отпочети систематски рад. Иако су услови за рад били више него скромни, владало је велико другарство у ансамблу и, слободно се може рећи, ентузијазам младих људи је победио. Много пута су пробе одржаване у хладној сали, а неретко су играчи од куће доносили лож-уље за загревање просторије.

Због слабог превоза Београд је тада био далеко, па су играчи све слободно време проводили у просторијама Дома културе, а понекад ту дочекивали и зоре.

Први наступ ове генерације био је 25. маја 1983. испред МЗ Ресник, а поводом тадашњег празника, Дана младости. Играли смо игре из Шумадије, а Друштво није имало ни потребне костиме. Једва се сакупило осам комплета, а опанке су играчи морали да везују канапом да им не би спали у игри. Ношња jе најчешће позајмљивнла од староседелаца Ресника.

Нешто касније Друштво је почело да шије костиме, што је такође био велик и скуп посао. До маја 1986. године сашивени су комлети за Врањанску свиту, игре из Шумадије, Шопске игре, Руговску свиту и игре из Понишавља, а купљено је и 24 пара „оровских“ опанака у којима Друштво и данас наступа, јер новца за обнављање нема.

Половином осамдесетих година почињу запаженији наступи, па и такмичења. Са успесима су долазиле и велике радости. Ова генерација је успела да 1987, на такмичењу већине београдских ансамбала у Обреновцу, освоји треће место са Врањанском свитом. У лето исте године организована је турнеја у Тијесно код Шибеника, а већ крајем те године дошло је до осетног осипања играча због одласка у ЈНА, јер је већина њих била исто годиште. И поред ових тешкоћа генерација је радила врло успешно и у континуитету.

Посебна прича за Друштво и о Друштву јесте свадба Миће и Весне Мартић. То је било нешто до тад невиђено. На иницијативу играча, у рано јутро, 26. октобра 1986, сви играчи обукли су народне ношње и тако костимирани отишли пред СО Раковица да сачекају сватове. Негде око подне плато испред Oпштине био је прилично попуњен сватовима са других свадби које су се те суботе одржавале. Тада су дошли Мића и Весна. Угледавши играче, Мића се шеретски насмејао, скинуо сако и узео бубањ да би пратио хармоникаша Зеку који је засвирао Врањанску свиту.

То је заиста требало видети. Сви свирачи са осталих свадби престали су да свирају, сватови престали са својом песмом, а у центру пажње су били Мића и његови пулени. Стекао се утисак да ни десет бисева не би било довољно за њих. То је био један велики дан за ову генерацију, а Мићи и Весни леп дар за венчање.“