Већ после Великог рата млади Ресника увиђају потребу за даљим образовањем, превасходно изучавањем заната, а понеко и за школовањем на високим школама. Даље образовање се стицало у школама у Београду где су обезбеђивана учила, уџбеници и друга наставна средства. Управо ти, тада млади људи који су предњачили у потреби за образовањем, међу првима су и доносили разне часописе, новине и књиге из Београда што је у то време било реткост у нашим домовима. С обзиром на то да је тада мањи број људи умео да чита и пише, млади су углавном били читачи омиљених српских јуначких песама, народних приповедака, пословица и других писаних речи до којих се могло доћи. Знало се тада која кућа има коју књигу, а оне су често позајимане ради читања на поселима и окупљањима.

Поред младих и напреднијих, прве књиге су доносили учитељи ресничких ђака. Школа је била мала, а друштво сиромашно. Прве мање библиотеке устројене су управо по домовима тадашњих учитеља и оних који су одлазили на даље школовање. Може се рећи да су међу првима нешто већу приватну библиотеку имале сестре Оливера и Катарина Кисић у својој кући која се и данас налази у улици Александра Војиновића недалеко од школе. У њиховом фонду су била и ретка антикварна-библиографска издања, рукописне књиге религијског карактера, као и књиге добијене на поклон са посветама поклонодавалаца. Уочи рата, отац сестара Кисић, је био руководилац у библиотеци Издавачке куће Геца Кон. Поред приватних библиотека, прву организовану друштвену библиотеку основао је учитељ Љубисављевић, а по запису Живка Радојичића, иницијатора израде ове Хронике, то је боло овако:

„Године 1933. долази у Ресник за управитеља основне школе Љубодраг Љубисављевић. Био је родом из Неменикућа, срез космајски. Имао је жену и двоје деце. Одавао је утисак свестраног човека, човека коме су село, школа и деца све оно што га заокупљује. Сматрао је да је село у друштву потцењено, превише заостало и од свих екслоатисано. Та тешка ситуација села се огледала на сваком кораку, пре свега због недостатка одговарајуће културе. Окупљао је око себе ђаке гимназијалце од којих је очекивао да ће помоћи селу да се друштвени положај побољша. Тако сам и ја доспео у његову групу која је требало да оствари његове замисли.

Први корак му је био оснивање библиотеке у Реснику. Знао је да у селу има књига, да их нема баш много, али је очекивао да ће преко школског одбора, ђака и учитеља прикупити и то мало што има на једно место, тј. у библиотеку. Потрудио се да малом чланарином, уз помоћ ђачких родитеља, мањим прилозима, уз помоћ Општине, Задруге, Министарства просвете, и издавача, за кратко време унесе у библиотеку око 300 књига.

Први библиотекар био је Добривоје Дола Миловановић, од оца Боривоја, који је, иако основац, одлично обављао дужност библиотекара, и то бесплатно. Библиотека је 1936. године по Светом Сави била и званично отворена. Налазила се у школској згради и радила је три пута недељно, а библиотекар је биран сваке године, тако да је Долу заменио Љуба Миловановић, који је ту дужност обављао до почетка Другог светског рата, када је библиотека престала да ради по захтеву власти. Љубодраг Љубисављевић, управитељ школе, одведен је у заробљеништво. Ово није била ни школска библиотека, ни општинска, ово је била библиотека грађана предвођена од стране једног учитеља и неколицине ентузијаста.“

Тек у годинама после окупације, у периоду већих друштвених кретања, настају и шире промене у процесу образовања. Све већи број углавном младих осећа потребу да заврши неку од новоотворених занатских и других школа. Нагли развој образовања, повећан број ученика, како младих тако и старијих на разним аналфабетским и другим курсевима просвећивања и обукама, све више стварају потребу за стручном литературом и другим књижевним делима. Школе формирају нове, веће библиотеке, али су намењене углавном ученицима и наставном особљу.

Ресничани имају израженију потребу да дођу до неке старе или нове популарне књиге како би је ишчитали, образовали се, информисали и били у току актуелних књижевних догађања. Као и у другим прогресивним активностима, по причању тадашње учитељице Верице Миловановић, и овог пута учитељи су имали улогу покретача и иницијатора. Крајем педесетих година, тачније 1958, отворен је у Реснику огранак библиотеке „Радоје Дакић“. С почетка је два пута недељно као волонтер радила учитељица Верица, док је коју годину касније посао библиотекара преузела учитељица Нада Ћулафић. Библиотека је отпочела с радом у једној омањој соби на спрату, у садашњој згради, прекопута бензинске пумпе. До библиотеке је била здравствена ординација, а прекопута пошта.

У извештају о стању рада Одељка библиотеке у Реснику за 1960. годину долазимо до податка да је у књижном фонду било око 650 књига. Фонд је био покретног карактера, односно замењиван је на шест месеци, а делимично и чешће. Већ 1965. године Библиотека „Радоје Дакић“ са својим огранцима у Реснику, Рушњу и Кнежевцу припојена је Народној библиотеци „Лазо Кочовић“ на Чукарици. Међу активнијим корисницима, сећа се Верица, били су Жижа Петровић, Олга Недељковић, Миливоје Радојевић Гара, многобројни млади, радници и земљорадници.

Библиотечки фонд је био врло скроман, а и сазнање да је отпочео рад библиотеке ширило се врло споро. Године 1968. уместо Наде дужност библиотекара преузима млада и амбициозна библиотекарка Љиљана Прочковић. Већ следеће године отвара се новоизграђени Дом културе у коме је једна омања сала, задовољавајуће површине са око 60 м2, врло осветљена, намењена за рад библиотеке. Нови простор пружа боље услове и мотивишући обавезује да се рад библиотеке унапреди. Исте те 1969. године по пресељењу библиотеке, Општина Чукарица је определила средства да увећа и занови књижни фонд. Љиљана је пратила интересовање читалаца и у овиру тих сазнања убрзо набавила нови фонд књига, што је повећало заинтересованост и чланство. У тадашњим условима радно време библиотекарке било је три дана седмично у огранку библиотеке у Реснику, а два дана у Кнежевцу. Услов и критериј да библиотека ради свакодневно, пуно радно време, био је да има најмање шест стотина уписаних чланова. Ни овај услов није представљао већи проблем за нову библиотекарку пуну жеље да своја знања у струци примени у пракси. Уз помоћ тадашњег секретара МЗ Ресник Живорада Вићентијевића и уз ангажовање омладинца Љубинка Митровића урађен је потребан број плаката помоћу којих је промовисан рад библиотеке, читање и вршено позивање нових читалаца на учлањење. Године 1974, када је извршено територијално разграничење Општине Раковица од Општине Чукарица, поново је у Раковици основана Матична библиотека „Радоје Дакић“ са огранцима у Кнежевцу и Реснику који добија име „Исидора Секулић“. Ценећи ове резултате и улогу библиотеке, Општина Раковица је издвојила додатна средства за набавку нових књига. Библиотека је значајно проширила сарадњу са школом, пратећи њене потребе посебно у набавци лектире, часописа, публикација и друге литературе за потребе средњег и високог образовања.

Библиотечки фонд је све бројнији, књига траженија, каталошка обрада уређенија, књига чланства све пунија, а библиотека се све више укључује и у друге културно-просветне садржаје. Резултати су видљиви. Библиотека добија нових шест стотина чланова и почиње са радом у две смене. Прво долази библиотекар Мирјана Стопања да помогне Љиљани Прочковић у њеним амбицијама да библиотеку посећује што већи број становника Ресника од 7 до 77 година. После кратког рада Мирјане, у стални радни однос долази Љубинка Јуца Николић.

Поред редовне делатности, библиотека организује и књижевне промоције и трибине, чиме је интересовање за књигу и писану реч бивало све веће. Дом културе, у организацији са библиотеком, Основном школом Ресникa и уз велико ангажовања полазника вечерње школе, угостио је многе, у то време најзначајније писце прозе, поезије, белетристике и књижевне ствараоце других жанровскиг праваца. У оквиру манифестације „Месец дана књиге“ библиотека је у сали Дома културе приредила већу изложбу књига. Књижни фонд се из године у годину значајно увећава као и интересовање чланства. Улога и углед библиотеке у целини значајно су уздигнути. Активности и потребе условљавају да се у рад библиотеке укључује нова библиотекарка Крстана Кика Цветковић. Године 1978. Љиљана одлази у Раковицу и прима нову дужност на Миљаковцу.

Ратна збивања, санкције, све тежа и сложенија економска ситуација и други немили догађаји на простуру бивше Југославије, с почетка деведесетих година, потискују и стављају у други план рад многих организација, установа и институција које нису од основног егзистенцијалног значаја, што се одражава и на рад библиотеке.

После доласка у библиотеку и одласка из ње Љиље, Јуце, Кике, Душанке, а сада актуелне Виолете, значај библиотеке је у односу на врло успешне седамдесете и осамдесете године значајно смањена, иако је број становника и величина насеља увећана. Да ли су оваквом стању допринели само отежани услови привређивања и живота, нова технолошка достигнућа, дигитализација и екранизација некада најчитанијих жељених дела, садашњи процес образовања, све заједно, или нешто сасвим ново, време ће показати?