Сви скупови и збивања имали су вишеструки значај и улогу у комуникацији, одрастању и упознавању, превасходно младих. Свако је имао своје место у томе, па врло често и деца, млади и одрасли средњег и старијег доба. Млади су највеће задовољство налазили на игранкама које су одржаване најчешће недељом у сеоској порти – на игралишту, где се данас налазе Дом културе и Месна заједница Ресник, као и у старом дому који је некада био турски хан, а налазио се на месту на коме је данас бензинска пумпа. Играла су се народна кола, најчешће уз свирку Рома. Познати и надалеко чувен реснички виолиниста из периода око Другог светског рата био је Циганин Радојица са својим ћеманима и групом сународника музиканата; у оркестру су још били и Раца, Бое и Ранђел Контраш. Коло је било веома значајно и потребно, јер је, поред забаве, имало и других намена. Ближе су се гледали и непосредније дружили момци и девојке, распитивали старији о момку или девојци, а показивале су се, као на изложби, и рукотворине мајки и ћерки (одећа, обућа, накит…).

Свадбе, које су обично одржаване с пролећа и јесени, такође су биле значајан повод окупљања званица, обично у вечерњим сатима, али и незваних гостију. Свадбе су, поред основне улоге упознавања и уласка у брачну заједницу двоје младих, за многе биле место, повод и прилика да се покаже и види млади свет: да ли је и колико која девојка стасала и колико јој до пуног стасавања треба, из које је фамилије и одакле ако је из другог села, какви су момци, биране су прилике, тражене и ангажоване проводаџије. Поред тога, на сваком окупљању се показивала умешност, нарочито у песми и игри, као и у изради одевних предмета.

Сви су били обучени у народне ношње; тек после Другог светског рата почеле су да се појављују градске сукње, најлон чарапе, јакне, ципеле… Поред игранки недељом, и стари и млади су се окупљали посебно за ресничку литију. Тада су на сеоску славу долазили гости и родбина из других села, а после гостинског ручка излазило се у порту на вашар. Велика Госпојина (28. август) у порти манастира у Раковици, као слава манастира, има и посебно место у окупљању већег броја гостију из околних села. Овај вашар је годинама трајао и по три дана, дан уочи славе, на дан славе 28. августа и сутрадан. Многи су ноћивали код своје родбине у Реснику и ближим селима, а они који нису имали где, преспавали би у порти манастира. После поноћи порта манастира бивала је прекривена многим гостима, старим, младима, па и децом, који су замотани у разнобојне ћилиме ту коначили. Касније, када је воз прорадио, иако ван возног реда, за дане вашара посебно се заустављао наспрам манастира како би гости из оближњих села, Рипња, Врчина, Зуца, Белог Потока, Пиносаве најкраћим путем пристигли на вашар. Гости из других села – Јајинаца, Раковице, Кумодража, Жаркова, Железника, Рушња, Сремчице, Кнежевца, Кијева, Бањице и других, најчешће су долазили запрежним колима, а врло често и пешице, носећи у рукама „руво“ које ће обући за игранку. Прећи десетак километара да би се обишла родбина, а после тога још и провело време играјући у колу и није био велики напор. Било је важно видети и бити виђен, сазнати нешто ново и показати своје умеће у колу или некој другој вештини. Дуго се после вашара говорило о лаганом кораку момака и девојака, обично оних на кецу и виртуозним бравурама преплитања ногама. У томе су из периода после Другог светског рата били врло запажени Зоран Петровић, Лепосава Лела Недељковић и многи други. О девојачкој лепоти Лепосаве Леле, ћерке Миленка и Росе Недељковић, и сада стари испричају покоју причу. Свакако, све генерације су имале понеког ко је био запажен и завређивао да се о њему говори и препричава. На ливадама манастирске порте било је по неколико кола, готово да је свако село имало своје коло. Истовремено, шетали су момци и девојке из једног кола у друго, а и родитељи за њима. Распитивали су се за порекло, здравље, богатство младих из других села. Такође, ресничка младеж је одлазила на вашаре у друга села: за Мироносице у Бели Поток, за Петровдан у Врчин и Топчидер, за Духове у Рипањ или Кумодраж, за Светог Марка у Пиносаву, за Спасовдан у Жарково, и тако редом – од празника до празника и од места до места.

Одмах после рата – испричао нам је Илија Милојевић – омладина Ресника се организовала у обнови земље, а у слободном времену уз помоћ две интелектуалке Вере Јеленковић и Вере Дедић основали смо драмску и још неке секције. Глумци су били омладинци, а прво драмско дело које смо припремили била је „Коштана“ Боре Станковића. Сећам се да је Коштану играла Вера Дедић, а Миткета Вера Јеленковић која је имала шубару, бркове и заиста личила на Миткета. Остали глумци наше позоришне групе били су: Вука Матић, Радоје Милић, Деса Петровић, Мире Боришков Пауновић, Благоје Николић и Тома Милојевић. Ја сам имао задатак да одаберем комад који ћемо изводити и да са одабраним глумцима, којима сам поделио улуге, одржавам пробе до самог извођења.

Упоредно са драмском секцијом основали смо и читалачку секцију. Ова секција је радила тако што смо одабирали углавном поезију коју смо читали на тим дружењима. Читалачки часови су били често увече у кући Вуке Матића; јер другог простора нисмо имали. Наши родитељи и посетиоци су одобравали и поздрављали активности на пољу културе које смо у Реснику у то време изводили.

Догађало се да у село дође покоји мађионичар, позоришна трупа, неки циркусант или какав други забављач. Ако се то и догађало, збивало се уочи или у оквиру неке свечаности када народ није заузет пољским радовима. Врло мало је било оних који су посећивали концерте, позоришне представе, галерије или музеје по Београду и у другим местима.

Први прави рингишпил су поставили, 1968. године, брачни пар Мара и Љуба Николић са својим пријатељима Стевом и Бранком у дворишту испред Месног одбора (простор на коме су изграђени Дом културе и Месна канцеларија). То је била права атракција, забава која је надмашила све претходне. Сваке вечери, а недељом после подне, сви су се окупљали – деца, млади, стари. Орила се песма са звучника, чула се готово у целом селу; то је био позив за долазак. Тада би настајала општа трка. Сви журе да заврше посао, нахране стоку, помузу краве, па на рингишпил. Нису се сви окупљени вртели на рингишпилу, што су углавном чинила деца и млади, а најчешће заљубљени парови. При свакој смени била је гужва, никад довољно столица. Остали су се опуштено забављали и водили необавезне разговоре.

Одмах после ослобођења почело се са организовањем приредби, а обично су одржаване у старом дому, некадашњем турском хану, испричала нам је Љубинка Митић присећајући се своје младости. Међу првима су учествовали Љубодраг Пауновић Љупче и Мија Мартић са својим друговима. Приредбе као актуелни вид забаве јављају се раних педесетих и шездесетих година. Младићи који су учествовали у припреми и извођењу приредби, радили су као прави професионалци. Скечеви су били засновани на сећањима из НОБ-а и сеоским догађањима.

Скеч „Уча“ играо је Тома Митић, а партизанку Милован Јеремић. У представи „На Сутјесци гроб до гроба“ играли су Живота Животић и Илија Митић. Живота је глумио партизана који је погинуо, а Илија ожалошћену мајку. Када су отворили завесу, на сцени се појавио стравичан призор. У импровизованом гробу покривен ћилимом лежао је Живота. Уза зид наслоњена пирамида. Долази Илија умотан у велики шал и почиње да кука: „Аој, сине, радост моја, где почива младост твоја?“ На то Живота одговара: „Тежа ми је суза твоја него црна земља моја; теже су ми сузе ваше него куршум од усташе!“, због чега су сви присутни, подстакнути јаким емоцијама, устали на ноге и представу отпратили стојећи.

Скеч „Врабац“, импровизација мјузикла, изводили су и певали Илија Митић и Зоран Петровић. Раних педесетих година млади су почели мало слободније да изражавају емотивну наклоност. То се јасно види у представи „Поседак“. У тој представи су учествовали Милован Јеремић, Тика Савић, Бана Недељковић, Илија Митић, Зоран Петровић и Предраг Пера Пауновић. Због патријархалног васпитања девојке нису учествовале, па су младићи поделили женске улоге међу собом. У неким представама са локалном, најчешће сатиричном тематиком, младићи су задржавали своја имена, а њихове девојке, које су глумили момци, носиле су имена девојака са којима су се они забављали.

Да би се организовала добра забава или весеље, било је важно имати и добре забављаче. Сваки домаћин који је приређивао неко славље, свадбу, крштење, славу или нешто друго, радовао би се да му на свечаност дође неко ко добро пева. У периоду пре и после Другог светског рата по томе су били познати Живојин Недељковић, Мика Николић, Милан Лазаревић, Јоца Радојичић, Васа Милић, Бора Матић, Бане Николић. Певало се врло често, али кажу да је Мика (отац Леле Николић) певао као славуј; много касније се појавио Милан Гембеш Лазаревић, па су говорили: „Овај би могао да стигне и Мићу Милића“. Мика Митић и Ђука Лукић Чворков имали су шансе, по својим квалитетима, да направе велику каријеру. Наравно, од оца је остануло сину, па тако данас имамо надахнутог певача, наследника оца Михаила, Перу Митића. Предраг Митровић је поседовао обилан репертоар песама, много већи него његове гласовне могућности, због чега је у друштву увек био врло омиљен.

У школи су обележавани Свети Сава и Видовдан. Учионице су биле препуне родитеља и мештана који су уживали у деклемовању, певању и глуми своје деце.

Сва културна и забавна дешавања до Другог светског рата нису имала облик неког друштвеног организовања, већ су се одвијала по наслеђеним традиционалним принципима и нормама. Тек после Другог светског рата почињу се јављати организовани облици културних дешавања у Реснику.