У животу нашег народа посебан значај су имале заклетве. Насупрот њима, ако се не одржи обећање дато заклетвом или се некоме жели неко зло, у народу су раније више биле заступљене клетве. Ради олакшања и изношења неких облика неслагања наши стари, а и данас многи су врло „надарени“ и вешти у псовкама и оговарању.
Заклетве
Када је неко хтео да докаже да говори истину, да би био убедљивији, поготовo ако му саговорник није веровао, требало је у некога или нешто да се закуне. То нешто или неко је оно што највише воли. Најчешћа заклетва је била: „Мајке ми, живота ми, очију ми, Бога ми“, а најтежа заклетва је била кад се неко клео у децу.
Заклињали су се војници да ће се борити за свој народ, краља, отаџбину… Заклињали су се лекари да ће хумано лечити, а у случају рата да ће лечити и непријатељске војнике.
Клетве
С друге стране, постоје ситуације и када се неко некоме много замери, па га овај куне: да се њему лично или његовој породици нешто страшно догоди. Клетве се плаши свако од нас, па и највећи атеисти. Чувена је Лазарева клетва изречена уочи боја на Косову: „Ко је Србин и српскога рода,/И од српске крви и колена,/А не дош’о у бој на Косово,/Од руке му ништа не родило:/Ни у пољу пшеница белица,/Ни у брду винова лозица;/Не имао од срца порода,/Ни мушкога ни девојачкога!/Рђом кап’о док му је колена!“
Псовке
У породици је положај мушкараца и жена био различит. Мушкарац је могао свој гнев да искаже и псовком, која је била реска и жестока, кад речи нису биране и када је све било подвргнуто експлозији речи: све је скидано с небеса – планете и свеци, Сунце и Бог, а нису поштеђени ни кандило у углу, насушни хлеб, људска крв, дете у утроби, мајка у гробу, славски колач, па ни слава се није штедела у љутини. Добрим делом и кад то више није прекор, већ покровитељска опомена која се упућује детету у шали, могло се чути да старији каже: „бем ти славца“ или „славитеља“ или „бем ти зачин детињи“ и слично. Углавном, није могло без псовки ни кад је ружно, ни кад се одвија обичан разговор.
Покорне и готово ропски потчињене жене на овај начин нису могле да искаљују љутњу. Оне су свој јад исказивале, као сви немоћни, само клетвом, као што су радост и захвалност исказивале благословом са пуно душе.
Оговарања
Кажу да цео свет воли да оговара, да трачари. Многи трачеви имају скоро истоветан увод: „Немој да се чује даље“. Лична харизма је била лепак за трач. Обично се мисли да су трачери углавном жене, што није тачно. Ни мушкарци не заостају много. У Реснику су трачеви путовали од чесме до куће. Зато је наша чесма после Другог светског рата називана „Реснички Танјуг“. Водоноше имају у опису радног места да донесу воде, али и да ухвате и пренесу тазе вести. Жене оговарају где год стану, док су мушкарци за трач бирали места као што су: берберница, казани за печење ракије, кафана (уз кафу или ракију) јер оба ова напитка развезују језик, као и друга места где се окупља и проводи време.