У нашем народу се каже: „Колико села, толико обичаја“. Тако у сваком селу постоји понеки обичај који се у суседним селима готово и не помиње. Има обичаја које можемо обележити као општи. Такви се обичаји проводе у више села. Обичаји су обично повезани с црквеним празницима, тако да сваки црквени, односно духовни празник има обележја и посебне ритуале који га разликују од осталих, о чему ћемо подробније говорити када будемо излагали о верским обичајима.

У земљи са претежно сеоским становништвом, каква је била Србија средином 19. века, село је било главни замајац друштвеног развоја. Више од 90% становника живело је у селу, а из сеоских средина потицао је и већи број припадника младог и малобројног грађанског слоја. Због екстензивног начина обраде имања, људи на селу, чак и они који су живели у задругама, нису били у стању да сами обраде на време своја имања. То, пак, значи да су заједнички рад и узајамност били једини начин да се пољопривредни и други послови обаве до краја и на време. Поједине заједнице су давале зајам у надницама комшији, пољопривреднику који се одуживао на исти начин. То је посебно важило за мање бројна или самачка домаћинства која, по правилу, нису била уопште у стању да сама скупе своју летину, јер се сви послови (због климатских услова) збију у временски период од маја до августа. Поред позајмица у надницама, практикована је и моба, спрега стоке и слични облици удруживања.

Дружбеници у пољу први су на које се рачуна и кад се славило, свадбовало и сахрањивало.

Заједничко коришћење утрина, шума, вода, па и решавање сукоба око отимања тих добара од стране суседних села, захтевали су колективну одбрану и деловање. То није чињено стихијски, већ су сеоски одбори и зборови одлучивали о заштити имања.

Кућне старешине су доносили значајније одлуке заједно са председавајућим кметом. Кмет је са два помоћника обављао важне сеоске послове и јавно пресуђивао у споровима и кривици појединаца. Зборови су одржавани, по потреби, уз најаву преко добошара, а у Реснику посредством звона или на неке друге начине. Многи обичаји су, дакле, доприносили и у себи имали елементе културних вредности. Окупљање мештана је имало за сврху и разговор, размењивање сазнања о свим збивањима у селу, али и у другим селима из којих су гости долазили. Задовољавали су своје културне потребе и слушањем народних песама, играњем у колу и другим дешавањима на сеоским слављима.

Многе ресничке задруге су имале своје слуге; практиковало се да породице са малим бројем укућана, а повећим имањем, узимају у најам раднике, надничаре, за пољопривредне радове, по правилу, уз храну за раднике. У Реснику су готово увек то били радници са стране, домаћи Роми или јужњаци: Црнотравци, Лесковчани, Пироћанци… Они су, по правилу, долазили у пролеће за копање, остајали преко целог лета у време жетве и вршаја, а у јесен се бавили грађевинарством у нашем селу и околини. Били су то вредни људи, а и добри грађевинци. Долазили су скоро сваке године на спавање код истих домаћина, а ту су већ знали ко се за њих интересује – било за пољопривреду, било за грађевинске радове. Спавали су по таванима или шупама, имали су главног вођу који се бринуо о пословима, о наплати радова.

Тако је као слуга свој живот у Реснику отпочeо и Пера Сладић. Године 1918, као дванаестогодишњи дечак, „трбухом за крухом“ дошао је из места Бјелина код Книна. Најпре је почео да ради као водоноша у приватној шећерани на месту где је садшњи институт „Јарослав Черни“. На извору је упознао ресничку фамилију Томић, који су га као вредног дечака примили да код њих служи. Пера је радио и у друге послове, код ковача Милетића и других ресничких домаћина. Са зарађеном уштеђевином по доласку из војске купио је коње и самостално радио као рабаџија. Убрзо се оженио Славком Јанковић, а на плацу који је донела у мираз саградили су кућу и добили сина Момчила и ћерку Љубинку. Након Славкине смрти Пера се жени са Даринком Ђурђевић са којом добија синове Живка и Милана Дику.

Прела

Старије жене радо говоре о некадашњим сеоским прелима. Оне би се увече, после завршених послова у домаћинству, окупљале у раније договореној кући. Старије би донеле са собом преслице и у току вечери преле, а млађе жене и девојке обично би плеле или везле дарове за удају. Прела су, углавном, организована у току зимских вечери и трајала би до касно у ноћ. Домаћица прела обично би раније припремила нешто да се поједе у току вечери. Најчешће би то била печена бундева, печени кромпир, суве шљиве, крушке, јабуке и ораси. На седељкама су препричаване старе приче пуне шала, и имале су посебно место у одрастању и васпитању младих девојака. Често се орила песма. Певале су и старије и млађе жене, неретко су се и натпевавале. Ако би у крају било каквог музиканта, онда би се организовале и игранке. Чим би се огласили звуци свирале или гајди, а касније тонови ћемана (виолине) или хармонике, онда би се ухватило и младо и старо и играло би се док снаге има.

Кад није било музиканата, при крају прела старије жене би причале разне приче: о вампирима, вилама и вештицама… Док су слушале ове измишљене приче, код девојака би се појављивао страх и неверица, која их је држала дуже време.

Мушкарци нису долазили на прела, нити улазили у просторију где су она одржавана, али су долазили до прозора и посматрали. Ако неко од млађих изађе, они би искористили прилику да добаце неку поруку својој симпатији или вољеној.

Прело, као стари облик дружења, касније је заменио поседак. Ова два вида забаве и рада у основи се разлукују у томе што се на прелу обично радило за потребе домаћинства, дома, у коме се одржавало прело, док је за време поседка свако обављао радове за своје потребе. У другим садржајима ови облици дружења нису се битно разликовали.

Чобанско доба

Наша мештанка Љубинка Митић испричала нам је о још једном веома лепом и незаборавном дружењу из чобанског доба. „Све лепоте чобанског живота одвијане су на заједничким пашњацима. Постојале су утрине: Стражевица, Зелењак, Орловац и друге. Ти пашњаци су заједнички коришћени у току целе године. Било је и сезонских пашњака, стрњике кад се пожање жито и ујесен кад се разбране ливаде. Дружили су се чобани спонтано и опуштено. Забављали се на разне начине без одређених правила понашања. Постојало је само једно, неписано, правило, да свака женска особа без обзира на узраст мора да носи и ради ручни рад. Била би велика срамота да иде за стоком као мушкарача. На тим просторима рађане су симпатије, неке од њих су убрзо или временом нестале, неке су прерасле у љубав, па и брак, као што су Мирослава и Тома Митић остарили заједно.“

Мобе

нопље до гумна превозило, обављала се вршидба, правила цигла и ћерпич, превозио материјал за нову кућу или помоћну зграду, итд. Ту се није мерило ко је коме колико радио, циљ је био да се обави посао. На мобу се дође у току дана, када ко може, и помогне колико може. Али, дуг или услуге учињене од најближих домаћин никад није заборављао. Сви би одговорно радили било који посао као свој. Када би
се окупила младеж у већем броју, често би се по завршетку посла, после свечаног ручка или вечере, заорила песма и заиграло коло.

Време моба

У причи коју је јула 1980. године забележио Слободан Митровић, а коју је приповедао његов деда, казује се овако:

„Јулски дани, жетелачки, припекла звезда, а жетва у највећем јеку. У дворишту испред куће на пањевима поседале три генерације породице Митровић. Мој деда, отац
и ја. Повод је разговор и прича како је понела година и какви ће бити приноси са њива
хлебног жита. Да ли је берићет очекиван и спокојан за сељака? Видим на лицу свог деде
и оца задовољство за уложен рад и спокој испуњеног очекивања. Моја радозналост је
да сазнам нешто више о прошлим временима рада и труда сељачке муке за „хлеб наш
насушни“. Прича почиње досетком мога деде шаљивом и ироничном за мобу.
„Пожурите моба, спрема вам се чорба, заклали смо мрава – великога брава.“

Са овом причом почела су сећања деде како се некада у селу водила борба за златно зрно пшеничног хлеба. Сећања су била архаична, досезала су у прошлост борбе за основни живот сељака прожетих ратовима, посним годинама обележеним глађу и последицама које су ратне године наметале.

Прича о зрну жита и муци сведочење је његовог памћења о жетви и хлебу. Било је то време моба. Домаћин окупи учеснике и припреми богату трпезу. Погоде се Цигани свирачи да увесељавају жетелачки дан и уз свирку и песму обавља се жетва. По завршеној жетви жито је у сноповима и крстинама. Домаћин потом из њива довлачи жито на гувно где се уз стожер вршило тако што се распростре око стожера (дрвеног стуба), а коњи се крећу у круг и газе снопове. На тај начин одваја се зрневље из класија, а после тога се жито (зрневље) скупља на гомилу и ставља у неке посуде, каце или канате и пропушта кроз ветрењачу да се добије чисто зрно. Понекад се жито провејавало на ветру да би било још чистије.

Жетва из приче мога деде обављана је на стари примитиван начин. Сећа се деда оскудних година и још примитивнијег начина жетве. Тада су покојни отац, покојна мајка и сестра Анка жњели „мувар“ и мало жита што је родило. Морало се жито чупати са обе руке, а класје тући о суву земљу да се сакупи оно мало плода. Са великом муком се добијало златно зрно како би се имало хлеба за причест. Ето, то је мука и борба за ‘хлеб наш насушни’.“

Интересантна су била и дружења при комишању кукуруза у позну јесен. И ту су се окупљали најближи и уз причу, смех и песму послови су врло успешно текли. После обављеног посла организована је заједничка вечера, а често после толико рада и богате трпезе заиграло је и коло.

Игранке

У старија времена, у забаченом и изолованом тадашњем Реснику игранке су биле главни вид разоноде и забаве за старе, а посебно за младе, где су се они најчешће кришом заљубљивали. На њима су девојке показивале своје богато украшене ношње и накит. Облачиле су паргаре, а преко њих лепо извезене кецеље, богато окићене кошуље украшене разноврсним везовима, а око врата су носиле дукате (аустријски, наполеандери, руски, а било је и турских). Младићи су облачили панталоне на бриџ, навезене кошуље и гајтанима окићене прслуке, а на ногама плетене опанке са каишевима – шиљканима. Старији су носили шубаре, младићи шешире и шајкаче.

Игранке су у ресничкој порти одржаване скоро сваке недеље, сем када је киша и велики снег.

Мајке су пратиле своје ћерке, а мајке момака су посматрале и бирале будућу снаху. За момка који је водио коло – коловођу обично би се ухватила његова симпатија. Коло је водио коловођа, до њега девојка, онда трећак, па девојке и момци и на крају момак на кецу. Коловођа је плаћао коло, а девојке до њега мењале су се слободно, или по његовом позиву, и краће или дуже играле. У коло су се хватали за руке момци и девојке који нису били у сродству, или под руку ако су били у сродству, или из исте фамилије у најширем смислу са истом крсном славом. Позната и највише играна народна кола била су: четворка, палежанка, кукуњеште, моравац, колубарка, Жикино коло и сл. Преко недеље би се надуго причало о ономе шта се све збивало на игранкама.

У Реснику су организоване игранке на више места, на слободном простору, у порти у центру села, испред кафане, месном одбору и општини, старом задружном дому (турском хану), касније у новоизграђеном Дому културе… Ту би се окупило много света из читавог насеља, па и из околних села. Осим на игранке, у нашој порти за ресничке литије, младеж је одлазила и на све вашаре у околини: Ђурђевдан на Авали, летњи Св. Никола и Мала Госпојина под Авалом (између Здравствене станице и Зубне амбуланте – на некадашњој утрини), Спасовдан у Жаркову, Духови у Рипњу, Железнику и Кумодражу, у суботу по Духовима литија у Реснику, Петровдан у Врчину и Топчидеру, летњи Св. Архангел у Кнежевцу, Марија Магдалина у Белом Потоку, Усекованије главе Св. Јована на Трешњи, Велика Госпојина код манастира Раковице, Петковица (Петковача, 27. октобра) у Рушњу, за коју се још и каже „Петковача, помор девојачка“, јер која се девојка не уда на овом вашару, остаје да чека наредну годину или постане уседелица; одлазило се и на друге вашаре у околини.

Сваки вашар и друга окупљања младих била су својеврсни сајам девојака и момака. Данас се то ради другачије, али се своди на исто, јер се циљ није променио.